U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Gordane Komnenić, članova veća, u parnici tužilaca AA, BB, VV, GG, DD, ĐĐ, EE, ŽŽ, ZZ, II, JJ, KK i LL, svih iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Obrad Pašajlić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova, Odeljenje za stambene poslove, čiji je zakonski zastupnik Državno pravobranilaštvo – Odeljenje u Požarevcu, radi utvrđenja prava zakupa, odlučujući o reviziji tužilaca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1091/19 od 05.11.2019. godine, u sednici održanoj 18.03.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilaca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1091/19 od 05.11.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Požarevcu P1 86/2016 od 18.12.2018. godine, stavom prvim izreke, usvojeni su tužbeni zahtevi, pa je utvrđeno prema tuženoj da su tužioci nosioca prava zakupa stanova na neodređeno vreme u ... i to svaki tužilac na konkretnom stanu bliže određenom u izreci presude, što je tužena dužna priznati, te da će ova presuda poslužiti kao osnov za ostvarenje prava po osnovu zakupa. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocima plati troškove postupka od 742.500,00 dinara u roku od 8 dana po pravnosnažnosti presude.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kragujevcu Gž 1091/19 od 05.11.2019. godine preinačena je presuda Osnovnog suda u Požarevcu P1 86/2016 od 18.12.2018. godine tako što su odbijeni tužbeni zahtevi kojim su tužioci tražili da se utvrdi prema tuženoj da su tužioci nosioci prava zakupa na stanovima u ... i to svaki od tužilaca na konkretnom stanu koji je bliže opisan u izreci presude, što je tužena dužna priznati, a tužiocima će ova presuda poslužiti kao osnov za ostvarivanje prava koje im daje zakup stana na određeno vreme. Obavezani su tužioci da tuženoj na ime troškova parničnog postupka plate 75.000,00 dinara u roku od 15 dana od prijema presude.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužioci su izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, učinjene u postupku pred drugostepenim sudom i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je podnela odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP (''Službeni glasnik RS'', br.72/11 ... 87/18), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, dok se na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka revizijom tužilaca određeno ne ukazuje. Revizijsko ukazivanje na bitnu povredu parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, nije od uticaja, zato što ta povreda ne predstavlja dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocima su kao radnicima Ministarstva unutrašnjih poslova u periodu od 1999. godine – 2003. godine, dodeljeni stanovi u zakup na određeno vreme (dve godine) do konačne raspodele. Posle isteka roka od dve godine tužiocima su izdate potvrde o davanju stanova na čuvanje. Deo stanova u kojima tužioci žive su predmet nove raspodele, a po oglasu za davanje stanova u zakup na određeno vreme od 15.05.2013. godine, po kome je sačinjena i rang lista. Tužioci su u februaru 2013. godine dobili obaveštenje sa nalogom da napuste stanove ukoliko te stanove ne budu dobili po raspisanom konkursu iz 2013. godine. Tužioci su po navedenom oglasu bodovani kao da nemaju rešeno stambeno pitanje, a po oglasu nisu dobili stanove u zakup.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da su se stekli uslovi da tužioci zaključe ugovor o zakupu stana na neodređeno vreme pod istim uslovima u skladu sa članom 596. Zakona o obligacionim odnosima, jer su tužiocima dodeljeni stanovi na korišćenje na određeno vreme od dve godine u skladu sa propisima važećim u vreme dodele stanova, koji su tužioci po isteku roka nastavili da koriste, da se zakupodavac nije tome protivio, već im je izdao potvrde da te stanove čuvaju i zato je utvrđeno da su tužioci nosioci prava zakupa stanova na neodređeno vreme.

Drugostepeni sud je kod istog činjeničnog stanja pravilno odlučio kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbene zahteve sa zaključkom da je za razrešenje spornog odnosa merodavan Zakon o stanovanju, te da je isključena primena člana 596. Zakona o obligacionim odnosima.

Zakon o stanovanju („Službeni glasnik RS“, br.50/92 ... 46/97) u članu 7. stav 1. propisuje da se o zakupu stana zaključuje ugovor između vlasnika stana, odnosno nosioca prava raspolaganja na stanu u društvenoj svojini (u daljem tekstu: zakupodavac) i lica koje zakupljuje stan (u daljem tekstu: zakupac), a stavom 3. istog člana propisano je da ako u ugovoru o zakupu nije utvrđeno vreme trajanja zakupa, smatraće se da je ugovor zaključen na neodređeno vreme. Članom 9. stav 1. tačka 1. istog zakona, propisano je da ugovor o zakupu stana prestaje istekom vremena na koje je zaključen.

Ove odredbe o sticanju prava zakupa stana u društvenoj svojini su prinudnog karaktera i zato se pravo zakupa na neodređeno vreme stiče samo u slučajevima i na način predviđen Zakonom o stanovanju. Pravo zakupca na neodređeno vreme ne može da se stekne na osnovu odluke o privremenom korišćenju stana, jer je to protivno članu 7. Zakona o stanovanju. Tužena je tužiocima sporne stanove dodelila na privremeno korišćenje u trajanju od dve godine i posle isteka dve godine tužiocima su stanovi povereni na čuvanje na osnovu potvrde o davanju stanova koje su izdate od strane Sekretarijata u Požarevcu. Ove potvrde su izdate posle 20.07.2002. godine kada je stupila na snagu Uredba o rešavanju stambenih potreba izabranih, postavljenih i zaposlenih lica kod korisnika sredstava u državnoj svojini („Službeni glasnik RS“, br.41/2002 sa izmenama i dopunama).

Članom 62. Uredbe o rešavanju stambenih potreba izabranih, postavljenih i zaposlenih lica kod korisnika sredstava u državnoj svojini propisano je da danom stupanja na snagu ove Uredbe prestaju da važe svi propisi i opšti akti po kojima su rešavane stambene potrebe kod korisnika sredstava u državnoj svojini u smislu člana 49. Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, posle stupanja na snagu Uredbe prestala je da važi odluka o zadovoljavanju stambenih potreba lica koje bira i imenuje skupština SRS, predsedništvo SRS, izvršno veće SRS, na osnovu koje su tužiocima dodeljivani stanovi na korišćenje. Po isteku vremena na koje su im stanovi dodeljeni na privremeno korišćenje, tužiocima ovi stanovi nisu dodeljeni po opštem režimu za raspodelu stanova u smislu člana 43. Uredbe kojom je propisano da se zaposlenom licu koje je ostvarilo prioritetno mesto na listi reda prvenstva može dati stan u zakup u skladu sa ovom uredbom i zakonom. Imajući u vidu da do dana stupanja na snagu Uredbe (20.07.2002. godine) nije bila doneta odluka o dodeli spornih stanova tužiocima u zakup na neodređeno vreme, te kako je za sticanje statusa zakupca na stanu u ranijoj društvenoj svojini na neodređeno vreme neophodna odluka o dodeli stana na neodređeno vreme, a ne dodela stana koja je vremenski ograničena, to tužioci na osnovu odluke o privremenom korišćenju stana i potvrde o čuvanju stana ne mogu da steknu svojstvo zakupca na neodređeno vreme u smislu člana 7. i 39. Zakona o stanovanju.

Suprotno revizijskim navodima, ugovor o zakupu stana u društvenoj svojini sačinjen u skladu sa članom 7. Zakona o stanovanju, po svojoj sadržini nije ugovor o zakupu iz člana 567. Zakona o obligacionim odnosima, jer ugovoru o zakupu stana u državnoj svojini mora da prethodi odluka o dodeli tog stana na neodređeno vreme. U konkretnom slučaju tužiocima su u periodu od 1999. godine do 2003. godine dodeljeni stanovi u zakup na određeno vreme od dve godine, te nema mesta primeni člana 596. Zakona o obligacionim odnosima imajući u vidu da rešenja kojima su tužiocima stanovi dati u zakup po svojoj sadržini nisu ugovori o zakupu iz člana 567. Zakona o obligacionim odnosima, već su na osnovu ovih rešenja tužioci mogli da zaključe samo ugovor o zakupu na određeno vreme, čiji prestanak je regulisan članom 9. stav 1. tačka 1. Zakona o stanovanju. Kako tužena posle isteka vremena na koje su tužiocima dodeljeni stanovi u zakup nije zahtevala njihovo iseljenje ne može da se zaključi da su zato tužioci stekli status zakupca ovih stanova na neodređeno vreme.

Stoga je pravilno drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je zaključio da nema pravnog osnova da se tužiocima prizna status zakupca na neodređeno vreme na predmetnim stanovima i neosnovani su revizijski navodi da je pobijanom odlukom pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić