Postupajući na osnovu citirane zakonske odredbe Vrhovni kasacioni sud je dozvolio odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca, nalazeći da su za to ispunjeni uslovi iz odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku, jer postoji potreba da se razmotre pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, o čemu će dalje biti reči.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku i našao da je revizija tužioca osnovana.

Prema činjeničnom stanju na kome je pobijana presuda zasnovana, koje je utvrdio prvostepeni sud, tužilac je bio zaposlen u Vojnoj ustanovi „Dedinje“ Beograd, u radnoj jedinici Pogon „...“ na radnom mestu .... U periodu iz kog datira potraživanje, od novembra 2016. godine do novembra 2018. godine, ostvario je sate prekovremenog rada, za koje mu nije plaćena naknada od strane tuženog. Tužilac se obratio direktoru tuženog molbom zavedenom kod tuženog pod UP-1 650/1 dana 06.12.2018. godine, da mu se odobri korišćenje slobodnih dana počev od 17.12.2018. godine, na ime ostvarenih prekovremenih sati, odnosno rada dužeg od redovnog radnog vremena, ukupno 874 sata. Veštačenjem ekonomsko-finansijske struke je utvrđena visina uvećane zarade po osnovu broja prekovremenih sati rada tužioca, iskazanih pojedinačno po osnovu radnih lista, u iznosu od ukupno 164.732,27 dinara. O časovima rada za svakog od zaposlenih je vođena posebna lista. Naređenjem Ministra odbrane od 11.09.2015. godine obustavljeno je davanje saglasnosti za isplatu dodatka za prekovremeni rad koji je ostvaren nakon 01.08.2015. godine i određeno da će se rad duži od punog radnog vremena prvenstveno regulisati preraspodelom radnog vremena, a ukoliko to nije moguće, korišćenjem slobodnih sati u skladu sa članom 34. stav 1. i 2. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije. Tužilac nije pokretao upravni spor zbog ćutanja administracije. Prvostepeni sud je utvrdio da su u periodu od 03.11.2017. godine do 27.02.2019. godine, dakle u periodu kada je i tužilac podneo molbu da mu se odobre slobodni dani, svi zaposleni zahtev za korišćenje slobodnih dana podnosili uz potpis neposrednog rukovodioca posla, što je u konkretnom slučaju kod tužioca izostalo. Praksa kod tuženog je bilo da se o zahtevima zaposlenih za ostvarivanje slobodnih dana odlučuje rešenjem, koje za tužioca nije doneto iz razloga jer nije imao saglasnost svog neposrednog rukovodioca uz podneti zahtev.

Prema razlozima prvostepene presude, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev zato što o zahtevu tužioca direktor ustanove nije doneo rešenje, pa je tužilac imao mogućnost da ostvari sudsku zaštitu tužbom u upravnom sporu, zbog ćutanja uprave, što tužilac nije učinio. U situaciji kada tužiocu nije priznato pravo na isplatu uvećane plate po osnovu prekovremenog rada, prvostepeni sud smatra da tužilac ne može tražiti isplatu. Još se navodi da kada je zaposleni propustio da koristi pravno sredstvo, on ne može u parnici tražiti naknadu štete po odredbi člana 172. Zakona o obligacionim odnosima. Te razloge prihvata drugostepeni sud za pravilne.

Nižestepeni sudovi su odlučili o tužbenom zahtevu pozivom na odredbe člana 141. stav 1. i 3. i člana 142. Zakona o Vojsci Srbije, kojima je propisano da je za rešavanja u upravnim stvarima u prvom stepenu stvarno nadležan starešina komande, jedinice ili ustanove Vojske Srbije, a da o žalbi protiv rešenja rešava starešina komande, jedinice ili ustanove Vojske Srbije neposredno predpostavljen starešini koji je doneo prvostepeno rešenje, u komandi, jedinici ili ustanovi u kojoj se lice o čijem se pravu ili obavezi rešava nalazi u službi, i na odredbe člana 137. Zakona o Vojsci Srbije o nadležnosti za rešavanje o raspoređivanju, određivanju plate i drugim odnosima u službi civilnih lica na službi u Vojsci Srbije. Dalje, pozivaju se na odredbe člana 41. stav 4. Pravilnika o raspodeli dobiti i zarade civilnih lica u VU „Dedinje“ broj 47-6 od 10.04.2006. godine, prema kojima se civilnom licu u ustanovi u kojoj je ostvario radno vreme u određenom periodu, koje se ne može preraspodelom svesti na puno radno vreme, za rad duži od punog radnog vremena (prekovremeni rad) osnovna zarada za pune časove prekovremenog rada uvećava za 20%, što mora biti regulisano posebnim rešenjem direktora ustanove. U situaciji kada tužilac nije izdejstvovao donošenje rešenje kojim mu se priznaje pravo na isplatu, ili odobrenje korišćenja slobodnih dana na ime ostvarenih časova prekovremenog rada, o čemu nije odlučeno, i kada je tužilac propustio da ostvari sudsku zaštitu tužbom u upravnom sporu, nižestepeni sudovi smatraju da tužilac nema pravo na isplatu uvećane plate po osnovu prekovremenog rada. Drugostepeni sud smatra da je postojanje pravnosnažnog rešenja rukovodioca ustanove o priznavanju prava zaposlenom na uvećanu zaradu po osnovu prekovremenog rada, odnosno presude Upravnog suda, materijalna pretpostavka koja mora biti ispunjena da bi se ostvarilo pravo na isplatu novčanog potraživanja po tom osnovu. Kako ta materijalna pretpostavka u slučaju tužioca nije ispunjena, nalazi da je tužbeni zahtev neosnovan. Drugostepeni sud još ističe da zaposleni koji je propustio da koristi pravno sredstvo u parnici ne može ostvariti pravo na naknadu štete pozivom na nezakonit i nepravilan rad organa tužene.

Prema stanju u spisima predmeta među strankama nema spora da je tužilac bio civilno lice na službi u Vojsci Srbije. Prema odredbi člana 127. stav 2. Zakona o Vojsci Srbije Ministar odbrane uz saglasnost Vlade uređuje između ostalog i platu i uvećanje plate civilnih lica na službi u Vojsci Srbije. Među odredbama koje uređuju položaj civilnih lica na službi u Vojsci Srbije je i odredba člana 134. Zakona o Vojsci Srbije, prema kojoj se na vojne službenike i vojne nameštenike primenjuju odredbe ovog zakona koje se odnose na profesionalna vojna lica, među kojima i član 81. o plati, član 84. o uvećanoj plati, i član 98. o radnom vremenu. Civilna lica na službi u Vojsci Srbije su danom stupanja na snagu Zakona o Vojsci Srbije 01. januara 2008. godine, prema odredbi člana 194., postali vojni službenici ili vojni nameštenici. Prema odredbi člana 96. Zakona o Vojsci Srbije puno radno vreme profesionalnog vojnog lica iznosi 40 časova nedeljno, a profesionalno vojno lice je dužno da radi duže od punog radnog vremena kad potrebe službe to zahtevaju, uz pisani nalog nadležnog starešine, o čemu postoje izuzeci prema stavu 3. tog člana, o čemu odluku donosi nadležni starešina, prema odredbama člana 98. istog zakona. Prema članu 81. Zakona o Vojsci Srbije profesionalno vojno lice prima platu za dane, odnosno časove svog rada. Prema članu 85. istog zakona, za časove rada dužeg od punog radnog vremena profesionalnom licu uvećava se plata. Utvrđeno je da je Pravilnikom o raspodeli dobiti i zarade civilnih lica u VU Dedinje broj 47-6 od 10.04.2006. godine propisano u članu 41. stav 4. da se civilnom licu u ustanovi u kojoj se ostvareno radno vreme u određenom periodu ne može preraspodelom svesti na puno radno vreme, za rad duži od punog radnog vremena (prekovremeni rad) osnovna zarada za pune časove prekovremenog rada uvećava za 20%, što mora biti regulisano posebnim rešenjem direktora ustanove.

Utvrđeno je u postupku da je tužilac u predmetnom periodu ostvario časove prekovremenog rada, evidentirane u radnim listama. Iz naređenja Ministra odbrane od 11.09.2015. godine utvrđeno je da je određeno da se obustavi davanje saglasnosti za isplatu dodatka za prekovremeni rad koji je ostvaren nakon 01.08.2015. godine, da će se rad duži od punog radnog vremena prvenstveno regulisati preraspodelom radnog vremena, a ukoliko to nije moguće korišćenjem slobodnih sati u skladu sa članom 34. stav 1. i 2. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije. Utvrđeno je da po zahtevu tužioca kod tuženog nije doneto rešenje, ni za odobrenje korišćenja slobodnih dana, ni za novčanu nadoknadu.

Nižestepeni sudovi s jedne strane ovu situaciju upodobljavaju donošenju negativnog rešenja o zahtevu tužioca, po ćutanju uprave, tako da je izostalo pravnosnažno rešenje ustanove o priznavanju prava zaposlenom na uvećanu zaradu po osnovu prekovremenog rada. Kad takve odluke nema, smatraju da tužilac u parnici ne može ostvariti pravo na naknadu štete pozivom na nezakoniti i nepravilan rad organa tužene po odredbi člana 172. Zakona o obligacionim odnosima. Ovako dati razlozi ukazuju na stav o izostanku materijalno-pravnog osnova za obavezivanje tužene na naknadu štete u konkretnim okolnostima, kada pravo tužioca nije utvrđeno pravnosnažnim rešenjem u upravnom postupku. Sa druge strane, sudovi izražavaju i drugi stav, da zaposleni koji je propustio da koristi pravno sredstvo, u parnici ne može ostvariti pravo na naknadu štete. To inplicira stav o procesno-pravnim preduslovima za vođenje parnice.

Međutim, saglasno razlozima Ustavnog suda u odluci Už-7156/2014 od 11.12.2014. godine, na koju se poziva revident, ukazuje se na deklaratorni karakter rešenja koje donosi poslodavac u postupku interne pravne zaštite prava zaposlenog, odnosno konkretno civilnog lica na službi u Vojsci Srbije, u situaciji kada je opštim aktom poslodavca, u konkretnom slučaju Pravilnikom o raspodeli dobiti i zaradi civilnih lica u VU Dedinje, odredbom člana 41. stav 4., određeno da kada se ostvareno radno vreme u određenom periodu ne može preraspodelom svesti na puno radno vreme, o čemu u konkretnoj parnici nema navoda, za rad duži od punog radnog vremena, prekovremeni rad, osnovna zarada za pune časove prekovremenog rada uvećava za 20%. U istoj odluci ukazuje se da je od suštinskog značaja da se vodi računa o konkretnim okolnostima svakog pojedinačnog predmeta, i da to znači da nije od značaja samo postojanje pravnog sredstva, već kako to pravno sredstvo funkcioniše u konkretnom slučaju. U konkretnom slučaju, prema stanju u spisima predmeta, iz iskaza svedoka koji je prvostepeni sud prihvatio, BB, kod tuženog je praksa da se o zahtevima zaposlenih za ostvarenje slobodnih dana odlučuje obično rešenjem, dakle ne isključivo. Osim toga, svedok navodi da je tužiocu pojasnila da će iskoristiti slobodne dane kada potreba posla to dozvoli uz saglasnost rukovodioca, a da su pregledi radnih časova potpisani od neposrednog rukovodioca tužioca. Svedok još navodi da kako je tužilac tražio da koristi slobodne dane od 17.12.2018. godine, to nisu bili u mogućnosti da mu izađu u susret. Sve ovo ukazuje na drugačiju konkretnu situaciju, od pravnog puta predviđenog zakonom na koji se pozivaju nižestepeni sudovi, kao isključivi uslov za zaštitu tužioca u parnici.

U navedenoj presudi Ustavnog suda ukazuje se i na to, da nezavisno od toga da li se radi o plati za obavljeni rad iz klasičnog radno-pravnog odnosa, ili radnog odnosa u kome je država poslodavac, navedeno pravo mora da uživa neposredno pravnu zaštitu u sudskom postupku, s obzirom na to da se ovde radi o Ustavom zajemčenom pravu na pravičnu naknadu za rad.

Prema iznetom, bilo je neophodno da nižestepeni sudovi prema konkretnim okolnostima u kojima je ostvarivano pravno sredstvo tužioca radi ostvarivanja prava na uvećanje plate po osnovu ostvarenih i evidentiranih časova prekovremenog rada, odluče o zahtevu tužioca, imajući u vidu izražen stav Ustavnog suda o pravu tužioca na neposredno pravnu zaštitu u sudskom postupku radi ostvarivanja ustavom zajemčenog prava na platu, kao pravičnu naknadu za rad. Osim toga, izostalo je utvrđenje i visine eventualno pripadajućeg uvećanja po mesecima na koje se odnosi tužbeni zahtev.

Kako nedostaju navedene činjenice i činjenično-pravni zaključci nižestepenih sudova, kako je napred ukazano, revizijski sud je po odredbi člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku ukinuo prvostepenu i drugostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić