Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 902/20 od 16.11.2020. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke tako što je obavezan tuženi da u korist tužioca, za period od 20.01.2014. do 20.01.2015. godine, nadležnim fondovima uplati doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko i zdravstveno osiguranje, a osiguranje za slučaj nezaposlenosti Nacionalnoj službi za zapošljavanje doprinose. Stavom drugim izreke preinačena je i odluka o troškovima postupka sadržana u stavu trećem izreke prvostepene presude, tako što je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Stavom trećim izreke žalba tužioca je odbijena u preostalom delu i prvostepena presuda potvrđena u stavu drugom izreke, a stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove žalbenog postupka od 16.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu reviziju su izjavili i tužilac i tuženi, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je tužilac predložio da se o reviziji odluči primenom člana 404. ZPP.

Odlučujući o reviziji tuženog, Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br.72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Postupak u ovoj pravnoj stvari pokrenut je tužbom kojom je tužilac tražio da se utvrdi da je kod tuženog zasnovao radni odnos na neodređeno vreme počev od 20.01.2014. do 20.01.2015. godine, da mu je 20.01.2015. godine nezakonito prestao radni odnos kod tuženog, te da se obaveže tuženi da mu isplati po 120.000,00 dinara na ime troškova za službeni put u zemlji i na ime naknade za prekovremeni rad, te da za period od 20.01.2014. do 20.01.2015. godine, u njegovu korist uplati doprinose za obaveznno penzijsko i invalidsko osiguranje, kao i za zdravstveno i osiguranje za slučaj nezaposlenosti. U toku ovog postupka rešenjem prvostepenog suda P1 1340/18 od 30.01.2019. godine, koje je delimično je potvrđeno odlukom Višeg suda u Subotici i to u delu kojim je odbačena, kao neblagovremena, tužba u delu za utvrđenje da je tužilac bio u radno odnosu kod tuženog u periodu od 20.01.2014. do 20.01.2015. godine, kao i da mu je 20.01.2015. godine nezakonito prestao radni odnos.

Odlučujući o preostalom delu tužbenog zahteva, a prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, tužilac je na osnovu dogovora sa BB, za koga mu je rečeno da vodi poslove terenske službe, u januaru mesecu 2014. godine počeo da obavlja poslove ... na terenu bez zaključenog ugovora o radu i zadužen je za teren ... Posao je počeo da obavlja bez obavljenog razgovora sa vlasnikom i direktorom tuženog. Pre početka rada, na revers mu je data oprema (motorno vozilo, lap-top, mobilni telefon sa telefonskom karticom i USB modemom mobilne telefonije i kartica za gorivo). Prema navodima tužioca, sa BB je dogovorio naknadu za rad u visini od 35.000,00 dinara mesečno, a u slučaju veće prodaje da će dobijati i procenat od iste. Tužilac navodi da je radio od 8,00 do 16,00 časova, da je u cilju što veće prodaje radio od ponedeljka do petka, izuzetno i subotom, da je obilazio 15 do 20 kupaca dnevno, ali o obavljenom poslu nije vodio evidenciju.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev za isplatu naknade za prekovremeni rad i za naknadu troškova za službeni put, jer tužilac na kome je teret dokazivanja, nije pružio dokaze da je ostvario prekovremene sate rada i o broju prekovremenih sati, niti je dokazao da je bio na službenom putu i na šta se odnose traženi troškovi po ovom osnovu. Odbijen je i zahtev za uplatu doprinosa u korist tužioca za sporni period, uz zaključak prvostepenog suda da u odsustvu postojanja radnog odnosa tužioca kod tuženog, ne postoji ni osnov za uplatu doprinosa nadležnim fondovima.

Pobijanom odlukom drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u delu kojim je odlučeno o uplati doprinosa za obavezno penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti tako što je usvojio tužbeni zahtev u tom delu. Drugostepeni sud navodi da prilikom podnošenja tužbe za uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, zaposleni kao tužilac ne mora podneti i tužbu za utvrđenje da je u radnom odnosu kod tuženog-poslodavca, već je u tom slučaju sud u obavezi da prethodno utvrdi da je tužilac u spornom periodu bio u radnom odnosu kod tuženog. Na osnovu iznetog nalazi da, bez obzira što je tužilac radio kod tuženog bez zaključenog ugovora o radu i što je pravnosnažno odbačena tužba ovde tužioca za utvrđenje da je u spornom periodu bio u radnom odnosu kod tuženog, sud može u konkretnom slučaju izvesti zaključak o zasnivanju radnog odnosa tužioca kod tuženog, na osnovu kontinuiteta u vršenju prava, obaveza i odgovornosti iz radnog odnosa. Nalazeći na ovaj način da postoje činjenice koje ukazuju na uspostavljanje radnog odnosa tužioca - kao zaposlenog, kod tuženog - kao poslodavca, zaključuje da tužilac osnovano potražuje da tuženi, za sporni period, u njegovu korist uplati odgovarajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje kod nadležnih fondova i službi.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom tuženog ukazuje da je pobijana odluka u ovom delu, kojim je preinačena prvostepena odluka i usvojen tužbeni zahtev, doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Naime, tačno je da zaposleni prilikom podnošenja tužbe kojom potražuje od tuženog, kao poslodavca, isplatu po bilo kom osnovu, pa i uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, nije u obavezi da podnese i tužbu za utvrđenje da je u radnom odnosu kod tuženog, ali samo kada postojanje radno-pravnog statusa tužioca kod tuženog nije sporno ili kada tužilac uz tužbu dostavi i ugovor o radu koji je zaključio sa tuženim ili njegovim pravnim prethodnikom. Međutim, kada je, kao u konkretnom slučaju, tužilac radio bez zaključenog ugovora o radu, tada on jeste u obavezi da podnese i tužbu sa zahtevom da se utvrdi da je u spornom periodu bio u radnom odnosu kod tuženog, jer to predstavlja osnov za dalja novčana potraživanja prema tuženom. U takvoj situaciji, postojanje radno-pravnog statusa tužioca kod tuženog, sud ne može rešavati kao prethodno pitanje, odnosno bez postavljenog takvog tužbenog zahteva, s obzirom da je podnošenje tužbe radi zaštite prava iz radnog odnosa, pa i tužbe za utvrđenje zasnivanja ili postojanja radnog odnosa, ograničeno rokom za pokretanje radnopravnog spora, određenog članom 195. stav 2. Zakona o radu. Iz navedenog proizilazi da bi odlučivanjem o ovom spornom pravnom odnosu, kao prethodnom pitanju, sud odlučivao o ovom pravu zaposlenog i po isteku roka od 60 dana od saznanja zaposlenog za povredu prava, što bi predstavljalo odlučivanje suprotno navedenoj zakonskoj odredbi.

Imajući ovo u vidu, kao i da je u konkretnom slučaju tužilac prestao da radi kod tuženog 20.01.2015. godine, da je tužba radi utvrđenja postojanja radnog odnosa podneta sudu 26.03.2015. godine, a da je pravnosnažnim rešenjem od 30.01.2019. godine tužba tužioca odbačena u ovom delu, kao neblagovremena, dakle upravo iz razloga što je podneta po isteku roka iz člana 195. stav 2. Zakona o radu, to sud nije mogao nakon toga ponovo odlučivati o postojanju radnog odnosa tužioca kod tuženog, samo na osnovu činjenice kontinuiranog rada i izvršavanja obaveza, koje je tužilac - bez zaključenog ugovora o radu, obavljao na osnovu usmenog dogovora sa referentom koji vodi poslove terenske prodaje. Iz navedenog proizilazi i da je pogrešan zaključak drugostepenog suda o zasnivanju radnog odnosa tužioca kod tuženog, jer je donet uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Imajući u vidu izneto, kao i da je tužba za utvrđenje postojanja radnog odnosa tužioca kod tuženog – odbačena, kao neblagovremena, a da sud o tome nije mogao odlučivati kao o prethodnom pitanju, kao i da od osnovanosi ovog zahteva zavisi i osnovanost potraživanja koja proizilaze iz radnog odnosa (zarade, doprinosa, ...), odnosno da u odsustvu utvrđenja postojanja radnog odnosa tužioca kod tuženog, ne postoji ni osnov za uplatu doprinosa nadležnim fondovima, to Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilno prvostpenom odlukom odbijen zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se tuženi obaveže da za sporni period, nadležnim fondovima i službama, u njegovu korist uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje.

Kako je pobijana drugostepena odluka u ovom delu doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju je izjavio i tužilac, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pobijajući je u delu kojim je odbijen njegov zahtev za isplatu traženih naknada, s tim što je predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, primenom člana 404. ZPP.

Pravnosnažnom presudom u delu koju tužilac revizijom pobija, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tražio da se obaveže da mu na ime naknade za prekovremeni rad i na ime troškova službenog puta, plati po 120.000,00 dinara sa pripadajućom zakonskom kamatom, uz adekvatnu primenu materijalnog prava. Imajući u vidu da tužilac revizijom ne ukazje na drugačije izraženo pravno shvatanje u predmetima sa činjeninim stanjem i tužbenim zahtevom kao u ovoj pravnoj stvari, ali i da osnovanost ovakvog tužbenog zahteva zavisi od činjeničnog stanja utvrđenog u svakom konkretnom slučaju, to Vrhovni kasacioni sud nalazi da u ovom predmetu nije potrebno odlučivati o reviziji radi novog tumačenja prava, razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni radi ujednačavanja sudske prakse, pa nisu ispunjeni ni uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca, kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. stav 1. ZPP, na osnovu čega je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužioca, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Naime, odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate naknade za prekovremeni rad i troškova službenog puta, podneta je 26.03.2015 godine, a vrednost pobijanog dela pravnosnažne je 240.000,00 dinara, što prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, predstavlja dinarsku protivvrednost ispod 40.000 evra.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinsko-pravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, to je Vrhovni kasacioni sud našao da je revizija tužioca nedozvoljena, primenom člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Tuženi je uspeo u postupku po reviziji, pa mu na osnovu člana 153. i 154. ZPP pripadaju i opredeljeni troškovi ovog postupka, koji su mu dosuđeni u visini od 33.000,00 dinara, na ime troškova za sastav revizije od strane advokata, u skladu sa Tarifnim brojem 13. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Sl. glasnik RS“, br. 121/12), pa je primenom člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić