Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 673/19 od 07.03.2019. godine, žalba tužilje je odbijena, a žalba tuženog usvojena i prvostepena presuda preinačena u usvajajućem delu i delu odluke o troškovima postupka, tako što je odbijen zahtev tužilje kojim je tražila da se tuženi obaveže da joj na ime izgubljene zarade u visini arende na zemljištu upisanom u listu nepokretnosti broj ... KO ... parcela broj .../... ... njiva I klase od 1220 m2 i njiva II klase od 15101 m2 i parcela broj .../... ... njiva II klase od 8807 m2, čiji je tužilja suvlasnik sa 1/3 dela, a koje tuženi koristi, isplati 707,65 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, sa zateznom kamatom u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za 8% poena počev od 29.12.2016. godine do isplate na iznos od 94,15 evra za agrarnu 2010/2011 godinu, na iznos od 108,83 evra za agrarnu 2011/2012 godinu, na iznos od 90,92 evra za agrarnu 2012/2013 godinu, na iznos od 89,75 evra za agrarnu 2013/2014 godinu, na iznos od 86,32 evra za agrarnu 2014/2015 godinu, na iznos od 72,8 evra za 2015/2016 godinu i počev od 29.08.2018. godine do isplate na iznos od po 82,80 evra za agrarnu 2016/2017 godinu i 2017/2018 godinu; zahtev tužilje kojim je traženo da se tuženi obaveže da tužilji na ime izgubljene zarade u visini zakupnine kuće u ... ulici broj ... u ..., čiji je tužilja suvlasnik sa 1/3 dela, a koju tuženi koristi isplati ukupno 2.770 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate sa zateznom kamatom u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za 8% poena počev od 29.12.2016. godine do isplate na mesečni iznos od 10 evra za period od 21.12.2010. godine do 01.01.2011. godine i na mesečne iznose od po 30 evra za period od 01.01.2011. godine do 40.11.2016. godine, a počev od 29.08.2018. godine do isplate, na mesečne iznose od po 30 evra za period od 01.12.2016. godine do 31.07.2018. godine, počev od 15.09.2018. godine do isplate, na iznos od 30 evra za avgust 2018. godine; obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove prvostepenog postupka u visini od 67.500,00 dinara i potvrđena je prvostepena presuda u odbijajućem delu odluke o tužbenom zahtevu i zahtevu za oslobađanje od plaćanja sudskih taksi, i obavezana tužilja da tuženom na ime troškova žalbenog postupka plati 61.599,79 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku u delu u kome je prinačena prvostepena odluka primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 80/20) i utvrdio da je revizija osnovana.

Tužilja je po osnovu nasleđa iza pokojnog oca suvlasnik sa 1/8 dela na predmetnim nepokretnostima, a nakon smrti majke, bake tuženog suvlasnik sa 1/3 dela na predmetnim nepokretnostima, dok je majka tuženog, a sestra tužilje suvlasnik sa 1/3 dela. Majka tužilje, a baka tuženog preminula je 21.12.2010. godine. Tuženi je počev od novembra 2004. godine živio u predmetnoj kući, u koju se uselio po odobrenju svoje bake, tužiljine majke, koja je bila suvlasnik sa 5/8 dela, a na osnovu ugovora o zakupu, sa svojom bakom obrađivao je parcele broj .../... i .../... u periodu od 28.07.2005. godine do 26.03.2009. godine, a posle bakine smrti nastavio je da obrađuje deo parcele broj .../..., na koji način je koristio i tužiljin suvlasnički deo u površini od 3400 m2. Tužilja se nije protivila da tuženi koristi predmetne nepokretnosti, niti mu je tražila da plaća zakupninu, jer je smatrala da na taj način doprinosi izdržavanju svoje majke, o kojoj su se brinuli tuženi i njegova majka, tužiljina sestra. Nakon smrti majke tužilja nije tražila deobu, uređenje načina korišćenja predmetnih nepokretnosti, niti njihovu predaju u sudržavinu. Utvrđena je visina zakupnine i arende za sporne nepokretnosti u periodu nakon smrti tužiljine majke, bake tuženog.

Prvostepeni sud je delimično usvojio zahtev tužilje, primenom člana 214, 219. i 567. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i člana 14. stav 1. i 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i obavezao tuženog da tužilji na ime izgubljene zarade isplati naknadu u visini zakupnine kuće u ... i arende za parcelu upisane u list nepokretnosti broj ... KO ..., za period nakon smrti tužiljine majke, bake tuženog, 21.12.2010. godine, smatrajući da je tuženi u tom periodu upotrebljavao tužiljin suvlasnički udeo na toj imovini. Primenom člana 4. stav 1. Zakona o zateznoj kamati na dosuđene pojedinačne iznose obavezao je tuženog da tužilji plati zateznu kamatu počev od dana podnošenja tužbe, odnosno preinačenja tužbe 29.08.2008. godine za potraživanje koje se odnosi na vremenski period nakon podnošenja tužbe. Odbio je zahtev za naknadu izgubljene zarade u periodu pre smrti tužiljine majke, bake tuženog, smatrajući da tuženi tada nije koristio tužiljin suvlasnički deo prilikom obrađivanja predmetnog zemljišta.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio, kao neosnovan zahtev tužilje, sa obrazloženjem da tužilja zahteva naknadu koristi koju je tuženi imao od upotrebe njenog suvlasničkog dela na predmetnoj kući i parcelama, koje su poljoprivredno zemljište upisane u list nepokretnosti broj ... KO ..., da kod činjenice da tužilja nikada nije zahtevala predaju tih nepokretnosti u državinu, niti deobu i uređenje načina njihovog korišćenja, smatrao je da tužilja nema pravo na novčanu naknadu za vremenski period nakon smrti tužiljine majke, jer prema odredbi člana 14. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa svaki suvlasnik ima pravo da stvar drži i da je koristi zajedno sa ostalim suvlasnicima srazmerno svom delu, ne povređujući prava ostalih suvlasnika, ali da se tužilja nije koristila svojim ovlašćenjem, da se ponašala pasivno, te da u tom slučaju, u smislu odredbe člana 219. Zakona o obligacionim odnosima nema pravo na traženu naknadu.

Osnovano se navodima revizije tužilje osporava pravilnost primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda kada je u pitanju odluka kojom je preinačena prvostepena presuda i odbijen, kao neosnovan zahtev tužilje.

Članom 14. stavom 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da suvlasnik ima pravo da stvar drži i da je koristi zajedno sa ostalim suvlasnicima srazmerno svom delu, ne povređujući prava ostalih suvlasnika, dok je stavom 2. istog člana propisano da suvlasnik može raspolagati svojim delom bez saglasnosti ostalih suvlasnika. Članom 15. stavom 1. istog zakona, propisano je da suvlasnici imaju pravo da zajednički upravljaju stvarju, dok je stavom 4. istog člana propisano da za preduzimanje poslova koji prelaze okvir redovnog upravljanja (otuđenje cele stvari, promena namene stvari, izdavanje cele stvari u zakup, zasnivanje hipoteke na celoj stvari, zasnivanje stvarnih službenosti, veće popravke i slično) potrebna je saglasnost svih suvlasnika, a stavom 5. istog člana je propisano da suvlasnici mogu poveriti upravljanje stvarju jednom ili nekolicini suvlasnika ili trećem licu.

Upotreba tuđe stvari u svoju korist propisana je članom 219. Zakona o obligacionim odnosima, koji propisuje da kad je neko tuđu stvar upotrebio u svoju korist, imalac može zahtevati, nezavisno od prava na naknadu štete, ili u odsustvu ove, da mu ovaj naknadi korist koju je imao od upotrebe. Radi se o posebnom vidu sticanja bez osnova koji istovremeno zahteva da moraju biti ispunjeni opšti uslovi sticanja bez osnova propisani članom 210. Zakona o obligacionim odnosima, jer je suština da na strani jednog lica postoji uvećanje (obogaćenje) usled umanjene imovine na strani drugog lica, a da taj prelaz imovine nema svoju osnovu u pravnom poslu. Stoga nastaje obligacioni odnos u kome je obogaćeni dužnik, a osiromašeni poverilac.

Tužilja je suvlasnik sa 1/3 dela na predmetnim nepokretnostima, po osnovu nasleđa iza pokojnih roditelja, koje je tuženi počeo da koristi od novembra 2004. godine, za života svoje bake, majke tužilje, uz saglasnost svoje bake, i kojoj je u periodu od 28.07.2005. godine do 26.03.2009. godine plaćao zakupninu za zemljište koje je obrađivao. Majka tuženog, a sestra tužilje je takođe suvlasnik sa 1/3 dela na predmetnim nepokretnostima. Kada se ima u vidu napred navedeno i citirane odredbe Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i Zakona o obligacionim odnosima, za sada se ne može prihvatiti kao pravilan zaključak drugostepenog suda da tužilja nema pravo na naknadu koristi koju je tuženi imao od upotrebe njenog dela predmetnih nepokretnosti, jer tuženi nije suvlasnik na istima i ne postoji saglasnost tužilje da se koristi njenim delom nepokretnosti, u kojoj situaciji je bez uticaja ponašanje tužilje. Pravilna primena materijalnog prava, odredbe člana 219. Zakona o obligacionim odnosima podrazumeva da je tuženi imao korist od upotrebe nepokretnosti na kojima je tužilja suvlasnik sa 1/3 dela, i to u vidu zakupnine koju bi bio dužan da joj plaća na ime korišćenja njenog dela premetnih nepokretnosti, po redovnom toku stvari, da je predmetne nepokretnosti uzeo u zakup, zbog čega je, suprotno zaključku drugostepenog suda tuženi u obavezi da tužilji plati naknadu za korišćenje njenog dela predmetnih nepokretnosti. S obzirom da je zbog pogrešne primene materijalnog prava drugostepeni sud propustio da ceni obim vraćanja, jer saglasno članu 214. Zakona o obligacionim odnosima, kada se vraća ono što je stečeno bez osnova, dakle i u slučaju primene člana 219. Zakona o obligacionim odnosima, moraju se vratiti i plodovi i zatezna kamata, ako je sticalac nesavestan od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva, to je drugostepena odluka morala biti ukinuta kako bi druostepeni sud u ponovnom postupku odlučujući o žalbi tuženog utvrdio napred navedene okolnosti.

Sa napred navedenih razloga na osnovu člana 416. stav 2. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, izjavljene protiv drugostepene odluke u delu u kome je odbijena kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužilje u tom delu nije dozvoljena.

Tužilja je tužbu radi neosnovanog obogaćenja podnela 29.12.2016. godine, a vrednost predmeta spora pobijanog dela je 1.698,08 evra, pa kako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni kasacioni sud utvrdio da revizija tužilje u odnosu na deo kojim je potvrđena prvostepena presuda nije dozvoljena, primenom člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu iznetog, primenom člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić