Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1-998/20 od 24.02.2021. godine, između ostalih, usvojena je žalba branioca okrivljenog AA, pa je preinačena presuda Višeg suda u Novom Sadu, Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije K.Po.4. 18/20 od 09.11.2020. godine u delu odluke o krivičnoj sankciji u odnosu na ovog okrivljenog, tako što je Apelacioni sud u Novom Sadu okrivljenom AA za krivična dela za koja je oglašen krivim prvostepenom presudom utvrdio i to za produženo krivično delo zloupotreba službenog položaja u podstrekavanju iz člana 359. stav 1. u vezi članova 34. i 61. KZ kaznu zatvora u trajanju od 7 meseci, a za krivično delo nedozvoljena trgovina iz člana 235. stav 1. KZ kaznu zatvora u trajanju od 3 meseca i zatim ga je osudio na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 9 (devet) meseci i istovremeno odredio da će se ova kazna izvršiti tako što će je okrivljeni izdržavati u prostorijama u kojima stanuje, u ..., ulica ... u kući vlasništvo BB iz ..., uz primenu elektronskog nadzora, s tim što okrivljeni ne sme napuštati prostorije u kojima stanuje, osim u slučajevima propisanim članovima 23. i 24. Zakona o izvršenju vanzavodskih sankcija i mera, a ukoliko okrivljeni jednom u trajanju preko šest časova ili dva puta u trajanju do šest časova samovoljno napusti prostorije u kojima stanuje, sud će odrediti da ostatak kazne zatvora izdrži u Zavodu za izvršenje kazne zatvora, te je okrivljenom AA izrečena mera bezbednosti zabrana vršenja poziva, delatnosti i dužnosti policijskog službenika u trajanju od 2 godine računajući od dana pravnosnažnosti presude, s tim što se vreme provedeno na izdržavanju kazne zatvora ne uračunava u vreme trajanja mere bezbednosti, a okrivljenom je izrečena i mera bezbednosti oduzimanje predmeta i to pet PVC vreća crne boje u kojima se nalazilo ukupno 262 komada donjih delova trenerke i 24 komada šorceva, a koji će se po pravnosnažnosti presude predati Direkciji za upravljanje oduzetom imovinom, te je određeno i da će se okrivljenom po pravnosnažnosti presude vratiti putničko vozilo marke „...“ tip „...“ broja šasije ..., saobraćajna dozvola serijskog broja ... za navedeno putničko vozilo, jedan ključ - pločica za startovanje motora, jedan par registarskih tablica ... i jedan obrazac polise osiguranja serijskog broja ... koji su od okrivljenog privremeno oduzeti po potvrdi od 21.03.2019. godine, dok je u preostalom delu žalba branioca okrivljenog AA odbijena kao neosnovana i prvostepena presuda je u nepreinačenom delu u odnosu na ovog okrivljenog potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podnela je branilac okrivljenog AA - advokat Ljilja Krstić, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev, te da ukine u celini ili delimično prvostepenu i drugostepenu odluku ili samo drugostepenu odluku i predmet vrati na ponovno suđenje, kao i da odloži odnosno prekine izvršenje pravnosnažne presude.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog AA u podnetom zahtevu ističe da se pobijana osuđujuća presuda u delu koji se odnosi na produženo krivično delo zloupotreba službenog položaja u podstrekavanju iz člana 359. stav 1. u vezi članova 34. i 61. KZ zasniva na dokazima na kojima se po odredbama ZKP ne može zasnivati i to isključivo na audio snimcima telefonskih razgovora i transkriptima istih, a koji dokazi su pribavljeni na nezakonit način i to suprotno Zakonu o tajnosti podataka, pa je sud stoga morao iste da izdvoji iz spisa predmeta. Naime, kako shodno članu 165. stav 2. ZKP (u zahtevu pogrešno označeno član 164. ZKP) podaci o predlaganju, odlučivanju i sprovođenju posebnih dokaznih radnji predstavljaju tajne podatke koji moraju da nose oznaku tajnosti - „strogo poverljivo“, te kako Zakon o tajnosti podataka predviđa da pristup tajnim podacima, obradi i dostavljanju istih, izuzev postupanja sudija, mogu imati samo lica koja imaju sertifikat za rad sa tajnim podacima, a kako policijski službenici koji su sprovodili posebnu dokaznu radnju tajni nadzor komunikacije i imali pristup tajnim podacima, u momentu njenog sprovođenja, nisu posedovali sertifikat za rukovanje i pristup tajnim podacima kako je to predviđeno Zakonom o tajnosti podataka, a što proizilazi iz dopisa Kancelarije Saveta za nacionalnu bezbednost i zaštitu tajnih podataka, to su stoga, po stavu branioca, navedeni audio snimci telefonskih razgovora i transkripti istih, koji su pribavljeni sprovođenjem posebne dokazne radnje tajni nadzor komunikacije, u konkretnom slučaju pribavljeni nezakonito.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Naime, odredbom člana 163. stav 3. Zakonika o krivičnom postupku je propisano da ako je pri preduzimanju posebnih dokaznih radnji postupljeno suprotno odredbama ovog zakonika ili naredbi organa postupka, na prikupljenim podacima se ne može zasnivati sudska odluka, a sa prikupljenim materijalom se postupa u skladu sa članom 84. stav 3. ovog zakonika.

Iz citirane odredbe člana 163. stav 3. ZKP, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, proizilazi da podatke koji su prikupljeni preduzimanjem posebnih dokaznih radnji, čini nezakonitim, samo pri njihovom preduzimanju postupanje suprotno odredbama ZKP i naredbi organa postupka, a ne i postupanje suprotno odredbama posebnih zakona. Imajući u vidu navedeno, to činjenica na koju u podnetom zahtevu ukazuje branilac okrivljenog i to da su audio snimci telefonskih razgovora i transkripti istih pribavljeni suprotno Zakonu o tajnosti podataka kao posebnom zakonu koji predviđa da pristup tajnim podacima, obradi i dostavljanju istih, izuzev postupanja sudija, mogu imati samo lica koja imaju sertifikat za rad sa tajnim podacima, a što inače nije predviđeno odredbama Zakonika o krivičnom postupku, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, ne čini navedene audio snimke telefonskih razgovora koji su reprodukovani na glavnom pretresu i transkripte istih nezakonitim dokazima prema načinu njihovog pribavljanja i nižestepeni sudovi su mogli da na njima zasnuju pobijane pravnosnažne presude.

Pored toga, po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u delu u kojem ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, isticanjem da delo za koje je okrivljeni pravnosnažno oglašen krivim nije krivično delo, obzirom da u konkretnom slučaju u radnjama okrivljenog opisanim pod tačkom 3. izreke prvostepene presude nema svih bitnih obeležja krivičnog dela nedozvoljena trgovina iz člana 235. stav 1. KZ. Naime, kako je kod krivičnog dela nedozvoljena trgovina iz člana 235. stav 1. KZ bitno obeležje vrednost robe koja je nabavljena u svrhu prodaje i to da se radi o „robi veće vrednosti“, te kako je u izreci pravnosnažne presude navedeno da je okrivljeni nemajući ovlašćenje za trgovinu, nabavio robu ukupne vrednosti 453.568,24 dinara u svrhu prodaje, to je sud po stavu branioca doneo pogrešan vrednosni zaključak da novčani iznos od 453.568,24 dinara u 2021. godini predstavlja veću vrednost kod krivičnog dela iz člana 235. KZ, pozivajući se na stav Vrhovnog kasacionog suda iz 2006. godine da se pod „robom veće vrednosti“ smatra roba preko 300.000,00 dinara, a zanemarujući pri tome da su finansijski parametri (rast cena na malo, rast plata, stopa inflacije od 2006-2021. godine) promenjiva kategorija.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog su neosnovani, obzirom da iz činjeničnog opisa krivičnog dela utvrđenog pod tačkom 3. izreke prvostepene presude i to da je okrivljeni AA „... nemajući ovlašćenja za trgovinu, nabavio robu u većoj vrednosti u svrhu prodaje ... ukupne vrednosti 453.568,24 dinara ..., a koji su kod njega pronađeni u prtljažniku putničkog motornog vozila marke „...“ registarske oznake ... kojim je upravljao ...“, a u vreme, mestu i na način bliže opisanom pod tačkom 3. izreke prvostepene presude, jasno i nedvosmisleno proizilazi da se u radnjama okrivljenog AA stiču sva bitna zakonska obeležja krivičnog dela nedozvoljena trgovina iz člana 235. stav 1. KZ za koje je on optužen i pravnosnažno oglašen krivim. Naime, kako prema, za sada važećem, pravnom shvatanju Vrhovnog kasacionog suda, a vezano za novčani iznos kod neodređenih vrednosti kao obeležja nekih krivičnih dela u Krivičnom zakoniku između ostalog i kod krivičnog dela nedozvoljena trgovina iz člana 235. stav 1. KZ, „veća vrednost“ postoji kada vrednost prelazi novčani iznos od 300.000,00 (tristotinehiljada) dinara, a koje pravno shvatanje je usvojeno na sednici Krivičnog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 17.04.2006. godine, to su nižestepeni sudovi pravilno našli da se u konkretnom slučaju imajući u vidu ukupnu vrednost robe u novčanom iznosu od 453.568,24 dinara radi o robi veće vrednosti.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 1) ZKP, na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Ljilje Krstić, to je Vrhovni kasacioni sud na osnovu člana 491. stav 1. ZKP navedeni zahtev branioca okrivljenog odbio kao neosnovan.

Zapisničar-savetnik                                                                                                     Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin, s.r.                                                                                                        Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić