Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić, Jelice Bojanić Kerkez, Biserke Živanović i Spomenke Zarić, članova veća, u parnici tužilaca AA i BB, oboje iz ..., koje zastupa punomoćnik Zoran Savić, advokat iz ..., protiv tuženog JP „Putevi Srbije“ iz Beograda, čiji je punomoćnik Branislav Popovac, advokat iz ..., radi utvrđenja ništavosti sporazuma o naknadi za eksproprisane nepokretnosti i isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 1741/2019 od 31.07.2019. godine, u sednici veća održanoj 04.11.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 1741/2019 od 31.07.2019. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Nišu Gž 1741/2019 od 31.07.2019. godine i presuda Osnovnog suda u Vranju P 629/18 od 17.01.2019. godine u stavovima prvom, drugom i četvrtom izreke i predmet VRAĆA prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Vranju P 629/18 od 17.01.2019. godine, stavom prvim izreke, utvrđuje se da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo sporazum o naknadi za eksproprisano poljoprivredno zemljište koji su tužioci zaključili sa tuženim pred Sekretarijatom za imovinskopravne poslove Gradske uprave Grada Vranja broj ...- .../...-... od 06.05.2012. godine. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocima na ime razlike između isplaćene naknade za poljoprivredno zemljište do pripadajuće naknade za preuzeto gradsko građevinsko zemljište, a po navedenom sporazumu, za suvlasničke udele od po ½ za katastarske parcele broj .../... površine 867 m2, broj ... površine 775 m2 i broj .../... površine 465 m2, sve po kulturi njiva III klase, upisane u list nepokretnosti broj ... KO ... isplati ukupan iznos od 1.820.448,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od presuđenja 17.01.2019. godine do isplate. Stavom trećim odbijen je zahtev tužilaca u pogledu kamate tražene na dosuđeni iznos naknade počev od dana podnošenja tužbe do dana prvostepenog presuđenja. Stavom četvrtim izreke, tuženi je obavezan da tužiocima na ime troškova postupka isplati iznos od 174.154,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 1741/2019 od 31.07.2019. godine odbijena je kao neosnovna žalba tuženog i potvrđena navedena prvostepena presuda u stavu prvom, drugom i četvrtom izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. U reviziji je stavljen predlog da Vrhovni kasacioni sud prihvati da o izjavljenoj reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. ZPP.

Prema članu 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11…87/18), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako Vrhovni kasacioni sud oceni da je potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačiti sudsku praksu ili dati novo tumačenje prava (posebna revizija).

Ovde je primena navedene odredbe predložena radi ujednačavanja sudske prakse i obrazložena je navodima tuženog o brojnosti istovrsnih parnica i postojanju različite prakse u presuđenjima u istim činjenično-pravnim stvarima, uz davanje konkretnih podataka o tome, kao i pozivanjem na pravne stavove zauzimane u pojedinim odlukama Ustavnog suda Republike Srbije, Vrhovnog suda Srbije i Vrhovnog kasacionog suda.

Vrhovni kasacioni sud je razmotrio potkrepljeni predlog tuženog i zaključio da su ispunjeni zakonski uslovi da se o izjavljenoj reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, radi ujednačavanja sudske prakse. Zato je o dozvoljenosti revizije odlučeno kao u stavu prvom izreke, na osnovu člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 18/20).

Odlučujući o osnovanosti revizije, na osnovu člana 408 ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je izjavljena revizija osnovana.

Predmet ovog spora je utvrđenje ništavosti sporazuma o naknadi za eksproprisane nepokretnosti od 16.05.2012. godine. Sporazum je zaključen između tužilaca kao suvlasnika eksproprisanih nepokretnosti i tuženog kao korisnika eksproprijacije, pred nadležnim organom uprave. Na zapisniku kod organa uprave od 16.05.2012. godine je konstatovano da su stranke postigle sporazum da visina naknade za eksproprisane tri konkretne parcele poljoprivrednog zemljišta iznosi ukupno 1.369.550,00 dinara i da se korisnik eksproprijacije JP „Putevi Srbije“ iz Beograda obavezuje da navedeni iznos naknade isplati u ravnim delovima BB i AA u roku od 15 dana i da sporazum ima snagu izvršne isprave saglasno članu 57. stav 3. Zakona o eksproprijaciji. Prema sadržini ovog zapisnika, sporazum je zaključen na bazi ponude korisnika eksproprijacije od 21.10.2011. godine za isplatu navedenog iznosa naknade. Naknada se odnosila na zemljište koje je prethodno bilo eksproprisano rešenjem Sekretarijata za urbanizam i imovinsko-pravne poslove Gradske uprave Vranje broj ...-.../...-... od 24.08.2011.godine. Od tužilaca je, radi izgradnje auto-puta E 75 Beograd-Niš-granica sa Republikom Makedonijom, deonica Vladičin Han- Donji Neradovac, u korist tuženog Javnog preduzeća „Putevi Srbije“ izvršena eksproprijacija kp. br. .../..., kp. br. ... i kp. .../... upisanih u ln broj ... KO ..., označenih površina. U rešenju o eksproprijaciji je navedeno da su ove parcele po kulturi njiva III klase. Tako su parcele bile upisane u katastru nepokretnosti i u vreme eksproprijacije i u vreme zaključenja sporazuma o naknadi. Prethodno, u Službenom glasniku Grada Vranja broj 7 od 25.03.2010. godine objavljen je Generalni urbanistički plan Grada Vranja od 24.12.2009. godine, kojim sud utvrđuje da su predmetne parcele proglašene za gradsko građevinsko zemljište u zoni unutar granica važećeg GUP Grada Vranja, ali da promena namene nije bila sprovedena u katastru nepokretnosti u vreme eksproprijacije i zaključenja sporazuma o naknadi. Sporazum o naknadi je zaključen kao da je u pitanju poljoprivredno zemljište.

Kod utvrđenja da je status zemljišta bio promenjen pre eksproprijacije i zaključenja sporazuma o naknadi, nižestepeni sudovi su zaključili da je osnovan postavljeni tužbeni zahtev za utvrđenje da je prema tuženom ništav sporazum o naknadi za eksproprisano poljoprivredno zemljište od 16.05.2012.godine i da kao takav ne proizvodi pravno dejstvo, a takođe i da je osnovan novčani zahtev tužilaca kojim je tražena isplata razlike između iznosa isplaćenog po sporazumu (1.369.550,00 dinara) i tržišne vrednosti eksproprisanih nepokretnosti kao gradskog građevinskog zemljišta prema cenama u vreme zaključenja sporazuma (3.189.998,00 dinara), koja prema nalazu veštaka iznosi 1.820.448,00 dinara. Nižestepeni sudovi smatraju da je sporazumom o visini naknade za eksproprisane nepokretnosti povređen prinudni propis, i to Zakon o eksproprijaciji kojim je propisano da se za oduzimanje svojine na nepokretnosti radi ostvarenja javnog interesa garantuje isplata tržišne vrednosti oduzetog zemljišta, te i povređeno pravo na imovinu garantovano članom 58. Ustava RS, te da je sporazum o naknadi ništav u smislu odredbe člana 103. stav 1. ZOO. Kod ocene o neosnovanosti žalbenih navoda tuženog, drugostepeni sud se pozvao na pravno stanovište izraženo u odlukama Ustavnog suda Už.5456/2015 od 19.12.2016.godine i Už.9026/2014 od 03.11.2016.godine, smatrajući ga obavezujućim i za ovaj spor.

Osnovano se revizijom tuženog ukazuje da je zaključak nižestepenih sudova o ništavosti sporazuma u osnovi zasnovan na zabludi u pogledu statusa zemljišta i da su nejasni razlozi o primeni materijalnog prava i o bitnim činjenicama. Ovo, pre svega zbog neraspravljenog pitanja o stanju odnosno karakteru zemljišta u vreme oduzimanja. Revident ističe da administrativni status zemljišta nema realni, upotrebni značaj kada se eksproprisane parcele nalaze u ruralnom delu, služe isključivo za poljoprivrednu proizvodnju, eksproprisane su za trasu autoputa koja se proteže rubnim delom Generalnog urbanističkog plana (skraćeno GUP) ili su izvan GUP-a Grada Vranja, što tvrdi da je slučaj sa dve označene parcele od tri istim rešenjem eksproprisanih za koje je jedinstvena naknada utvrđena sporazumom čija je ništavost tražena.

Po nalaženju Vrhovnog kasacioniog suda, pravilnost primene materijalnog prava je dovedena u pitanje, zbog izostale ocene o pravnom značaju sudu dostupnih činjenica kojima dužna pažnja nije posvećena u sporu radi utvrđenja ništavosti sporazuma o naknadi zaključenog između stranaka i realizovanog isplatom sporazumno utvrđenog iznosa novčane naknade za eksproprisane parcele.

Zahtev i osnov zahteva postavljenog u ovoj stvari, nije istovetan slučaju razmatranom od strane Ustavnog suda RS u priloženoj odluci Už 9026/2014 od 03.11.2016. godine. Taj slučaj se odnosio na parnicu po tužbi radi poništaja sporazuma o naknadi za eksproprisano poljoprivredno zemljište zbog bitne zablude iz člana 61. Zakona o obligacionim odnosima ( zablude o bitnim svojstvima predmeta) i isplate razlike između isplaćene do pripadajuće naknade za oduzeto gradsko građevinsko zemljište. U ovoj parnici traženo je utvrđenje ništavosti sporazuma o naknadi od 16.05.2012. godine. Parnica je pokrenuta 09.12.2016.godine. Pravo zahtevati utvrđenje ništavosti ugovora ne podleže vremenskom ograničenju. I to, za razliku od prava zahtevati poništenje rušljivog ugovora koje prestaje u rokovima propisanim u članu 117. Zakona o obligacionim odnosima. Prema sadržini postavljenog zahteva u ovoj parnici radi ništavosti, spornim se javlja pitanje validnosti sporazuma o visini naknade za eksproprisane tri parcele od tužilaca kao suvlasnika, zaključenog u postupku pred nadležnim organom uprave, koji podleže ispitivanju uslova ništavosti u smislu članu 103. Zakona o obligacionim odnosima, a novčani zahtev oceni o opravdanosti primene odredaba o posledicama ništavosti iz člana 104. i 105. istog zakona.

U konkretnom slučaju, tužioci su lišeni prava svojine na osnovu rešenja o eksproprijaciji od 24.08.2011. godine, donetog u postupku koji je započeo utvrđivanjem javnog interesa za eksproprijaciju, odnosno administrativni prenos zemljišta i objekata na zemljištu, radi izgradnje deonice auto-puta, utvrđenog rešenjem Vlade Republike Srbije od 29.12.2010. godine, Planski akt u tom postupku predstavlja Uredba o utvrđivanju prostornog plana područja infrastrukturnog koridora Niš - Granica Makedonije („Službeni glasnik RS“, broj 77/02). Naknadno se ne može preispitivati zakonitost rešenja o eksproprijaciji, osnovom kojeg se pristupilo sporazumnom određivanju naknade pred organom uprave. Nepobijanim rešenjem o eksproprijaciji, tužiocima je zemljište navedenih parcela eksproprisano kao poljoprivredno. U rešenju je navedeno i kako su tužioci optirali pravima. Tužioci su ostali pri opredeljenju za naknadu u novcu i pristali su na isplatu novčane naknade u visini sporazumno utvrđenoj u daljem postupku vođenom pred nadležnim organom uprave. Sporazum o naknadi ima karakter poravnanja sklopljenog u upravnom postupku, a ujedno i akta kojim je postupak oduzimanja zemljišta u javnom interesu završen.

Sporazum o naknadi kao poravnanje sklopljeno u upravnom postupku, predstavlja predmet tužbenog zahteva radi utvrđenja njegove ništavosti, zasnovanog na shvatanju da je sporazum protivan prinudnim propisima, jer bi tužioci ostvarili veću novčanu naknadu za građevinsko zemljište od sporazumno utvrđene za zemljište kao poljoprivredno. Sporazum je zaključen kao da je oduzeto zemljište imalo karakter poljoprivrednog zemljišta, kakvim su ga učesnici sporazuma evidentno smatrali. I to, korisnik eksproprijacije pri davanju ponude na bazi procene Poreske uprave, tužioci pri prihvatanju takve ponude, a organ uprave prihvatanjem da na zapisnik unese sporazum o naknadi za ekspropisane nepokretnosti, u smislu člana 57. Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS“, broj 53/95, 20/2009, SL SRJ 16/2001-Odluka SUS). Ovim zakonom u članu 58. propisano je ovlašćenje organa uprave da odbije zaključenje sporazuma o oblicima i visini naknade za ekspropisanu nepokretnost, ukoliko utvrdi da bi taj sporazum bio u suprotnosti sa pozitivnim propisima, uz obavezu da u tom slučaju bez odlaganja spis predmeta eksproprijacije dostavi mesno nadležnom sudu radi određivanja naknade. Ovde tako nije postupljeno. U odsustvu sumnje da je u suprotnosti sa pozitivnim propisima, sporazum o visini ukupne naknade za tri eksproprisane parcele, tretirane kao poljoprivredno zemljište, je zaključen, po pristanku tužilaca i njihovom saglašavanju sa visinom i rokom za isplatu novčane naknade za eksproprisano zemljište. Nije sporno da je tužiocima naknada po sporazumu isplaćena. Sporno je da li je sporazum ništav ako zemljište nije imalo karakter poljoprivrednog u vreme kada je eksproprijacija izvršena, odnosno da li je prema stvarnom stanju zemljište bilo osetno veće tržišne vrednosti od uzete u obzir pri zaključenju sporazuma, a što će sud pozdano utvrditi da li je ovde bio slučaj sa svim parcelama obuhvaćenim rešenjem o eksproprijaciji od 24.08.2011. godine. Uz to, sud će imati u vidu merodavnu materijalno pravnu regulativu po kojoj će ceniti da li je sporazum o novčanoj naknadi ništav zbog protivnosti prinudnim propisima ili javnom poretku, što predstavlja osnov ovde postavljenog tužbenog zahteva.

Zakon o eksproprijaciji u članu 1. propisuje da se nepokretnosti mogu eksproprisati ili se svojina na njima može ograničiti samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. U članu 41. stav 2. propisuje da se visina naknade u novcu za eksproprisane nepokretnosti određuje po tržišnoj ceni, prema okolnostima u momentu zaključenja sporazuma o naknadi, a ako sporazum nije postignut, prema okolnostima u momentu donošenja prvostepene odluke o naknadi. U članu 57. propisuje da sporazumom o naknadi za eksproprisanu nepokretnost moraju biti određeni naročito oblik i visina naknade i rok u kome je korisnik eksproprijacije dužan da ispuni te svoje obaveze, kao i obaveze ranijeg sopstvenika, ukoliko su sporazumom ugovorene (stav 1.); zatim da se sporazum o naknadi unosi u zapisnik koji mora da sadrži sve podatke neophodne za ispunjenje obaveza stranaka (stav 2.); da sporazum o naknadi ima snagu izvršne isprave, ukoliko opštinska uprava ne odbije zaključenje sporazuma (stav 3.); da po donošenju prvostepenog rešenja o eksproprijaciji stranke se ne mogu sporazumevati o oblicima i visini naknade van postupka propisanog ovim zakonom (stav 4.). U članu 59. predviđeno je da se u postupku pred opštinskim organom ili pred nadležnim sudom stranke mogu sporazumeti, pored ostalog, o novčanom iznosu naknade. To znači da novčani iznos naknade može biti predmet sporazuma između vlasnika eksproprisanog zemljišta i korisnika eksproprijacije, s tim što se sporazum zaključuje u postupku pred nadležnim organom uprave ili sudom. U konkretnom slučaju, sporazum o novčanom iznosu naknade je zaključen pred organom uprave, što tužioci nisu bili dužni da prihvate.

Zakonom se uređuju imovinska prava u slučaju oduzimanja imovine u javnom interesu. U načelu, ravnoteža privatnog i javnog interesa se uspostavlja davanjem odgovarajuće naknade na ime protivrednosti nepokretnosti čije su državine i svojine vlasnici lišeni. Propisano je da naknada može biti sporazumno utvrđena, po visini i roku isplate, u postupku pred nadležnim organom.

Imajući u vidu izneto iz ugla materijalnog prava i primedbe iz ovog rešenja, potrebno je utvrđenjem obuhvatiti bitne činjenice, na osnovu raspoloživih odgovarajućih dokaza, i pri ponovnom odlučivanju o postavljenom tužbenom zahtevu, iznova razmotriti da li je sporazum o iznosu novčane naknade ništav u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima. Od toga zavisi odluka i o novčanom delu tužbenog zahteva, dok je odluka o troškovima postupka uslovljena ishodom spora.

Iz navedenih razloga, presude nižestepenih sudova su morale biti ukinute i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, primenom člana 416. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić