Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 5613/17 od 19.07.2018. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava na osnovu člana 404. ZPP.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju zahtevajući troškove njegovog sastava.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 72/11... 55/2014), Vrhovni kasacioni sud je našao da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zaključile ugovor o stambenom kreditu ...2008. godine. Na osnovu ovog ugovora tužiocu je odobren stambeni kredit u iznosu od 68.014,87 CHF u dinarskoj protivvrednosti po srednjem k ursu NBS na dan puštanja kredita u korišćenje sa rokom vraćanja od 30 godina. Odredbama člana 1. i 7. ugovora određeno je da tužena odobrava tužiocu kredit u iznosu od CHF 68.014,87 u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan puštanja kredita u korišćenje a tužilac se obavezuje da odobreni kredit uvećan za pripadajuću kamatu izmiri u mesečnim aunitetima iskazanim u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS važećem za CHF na dan uplate mesečnog anuiteta. Po članu 6. stav 1. navedenog ugovora kamata na kredit je promenljiva i obračunava se po kamatnoj stopi od 4,35% na godišnjem nivou, s`tim što se visina kamatne stope iz stava 1. ovog člana može menjati u skladu sa kretanjem prosečnih kamatnih stopa koju za ovu vrstu posla na teritoriji Republike Srbije obračunavaju prvoklasne banke. Aneksom ugovora koji je između stranaka zaključen ...2008. godine utvrđena je visina kredita od 68.277,44 CHF zbog promene kursa švajcarskog franka. Tužena je tužiocu dostavila pregled bitnih elemenata otplate kredita sa planom otplate od 18.11.2008. godine u kojima su prikazani iznos kredita u dinarskoj protivvrednosti, apsolutni iznos, visina nominalne kamatne stope, varijabilne kamatne stope, efektivne kamatne stope, naknade za obradu kredita i drugi troškovi. Prema obaveštenju tužene od 09.03.2009. godine, počev od 01.04.2009. godine povećana je kamatna stopa sa 4,35% na 5,25% kao i visina mesečnog anuiteta sa kojom tužilac učestvuje u otplati kredita s`tim što je kamata vraćena na prvobitni nivo donošenjem Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Prema nalazu i mišljenju veštaka finansijske struke, tuženi nije vršio prenos sredstava prodavcu na dan zaključenja ugovora o kreditu između stranaka već je to učinio sutradan 29.05.2008. godine kada je povećan kurs za 1 CHF pa zbog kašnjenja u prenosu sredstava kupoprodajna cena nije u potpunosti isplaćena iz kredita. Plan otplate kredita sa nominalnom kamatnom stopom dostavljen je tužiocu nakon šest meseci po zaključenju ugovora u kome je prikazana visina nominalne efektivne kamatne stope u procentualnom iznosu i utvrđen mesečni anuitet od 336,51 CHF. U periodu od povećanja kamatne stope 30.04.2009. do 30.11.2011. godine kada je kamatna stopa vraćena na ugovoreni procenat, tužena je više naplatila 32 anuiteta u odnosu na broj ugovorenih, prema ugovoru i planu otplate kredita od 19.11.2008. godine. Tužilac je delimično izmirio svoju obavezu uplatom jednokratnog iznosa od 10.834,52 CHF dana 27.12.2011. godine od čega je 10.628,04 CHF proknjiženo na ime umanjenja glavnice, a iznos od 206,21 CHF na ime naplate kamate. Kamatna stopa sa 5,25% na ugovorenu od 4,35% vraćena je od 30.11.2011. godine, a smanjenje visine anuiteta nije izvršeno. Po mišljenju veštaka, od 30.11.2011. do 31.03.2015. godine tužena je više naplatila 40 uvećanih anuiteta. U planu otplate kredita koji je banka dostavila tužiocu od 30.03.2015. godine stanje kredita je 48.214,09 CHF na dan 31.03.2015. što je više za 1.071,52 CHF kao posledica menjanja kamatnih stopa i formiranja ovog plana prema glavnici po naplati.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da su i valutna klauzula i odredba ugovora kojima je utvrđena promenljivost kamate apsolutno ništave jer su suprotne osnovnim načelima ugovornog prava iz Zakona o obligacionim odnosima.

Zaključak nižestepenih sudova u delu kojim su tvrdili da je apsolutno ništava odredba ugovora kojoj je regulisana kamatna stopa je doneta uz pravilnu primenu materijalnog prava.

Prema članu 46. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ugovorna obaveza može se sastojati u davanju, činjenju, ne činjenju ili trpljenju. Stavom drugim navedene odredbe propisano je da ona mora biti moguća, dopuštena i određena odnosno odrediva. Po članu 47. istog zakona kada je predmet obaveze nemoguć, nedopušten, neodređen ili neodrediv, ugovor je ništav. Po članu 103. stav 1. navedenog zakona ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima je ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo. Ako je zaključenje određenog ugovora zabranjeno samo jednoj strani, ugovor će ostati na snazi ako u zakonu nije što drugo predviđeno za određeni slučaj, a strana koja je povredila zakonsku zabranu snosiće odgovarajuće posledice (stav 2). Ugovorom o kreditu banka se po članu 1065. ovog zakona obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu mora biti zaključen u pismenoj formi, a njime se utvrđuje iznos kao i uslovi davanja korišćenja i vraćanja kredita (član 1066).

Imajući u vidu citirane zakonske odredbe, pravilno su nižestepeni sudovi utvrdili da je ništava odredba člana 6. stav 2. zaključenog ugovora po kojoj se visina kamatne stope može se menjati u skladu sa kretanjem prosečnih kamatnih stopa koju za ovu vrstu posla na teritoriji Srbije obračunavaju renomirane banke. Po pravilnoj oceni nižestepenih sudova na ovaj način je stvorena mogućnost da tužena banka jednostrano promeni kamatnu stopu što je dovelo do toga da ugovorena visina promenljive kamatne stope bude neodređena odnosno neodrediva i da zavisi isključivo od odluka tužene o promeni visine ili načina obračuna kamatnih stopa. Zbog toga je navedena odredba protivna opštim načelima Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) sadržanim u članovima 11, 12. i 21. jer je njima omogućeno da banka kao ekonomski jača strana jednostrano menja visinu ugovorne obaveze odnosno da jednostrano uvećava stopu ugovorene kamate i time narušava načelo ravnopravnosti strana u obligacionom odnosu zbog čega je navedena odredba ugovora u citiranom delu ništava na osnovu čl. 103. i 105. ZOO. S tim u vezi nisu osnovani revizijski navodi da je nepravilan zaključak nižestepenih sudova o ništavosti odredbe o visini obračunatih kamatnih stopa vezanih za akte banke. I po oceni revizijskog suda, visina kamate je učinjena zavisnom od promenljivih parametara koji nisu zvanično objavljeni, a čija je priroda takva da na njih može uticati samo jedna strana, u ovom slučaju tužena. Ovakva ugovorna odredba je suprotna čl. 46. i 47. ZOO jer nije određena ni odrediva, a ugovorena je na štetu korisnika kredita kao slabije ugovorne strane.

Iz izloženih razloga, na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Nižestepeni sudovi su zaključili da su ništave odredbe o valutnoj klauzuli, budući da je utvrđeno na osnovu nalaza sudskog veštaka da je tužena putem ovih odredbi, pored zaštite plasmana ostvarila i ekstra profit što je suprotno članu 15. ZOO zbog čega su odredbe 1. i 7. ugovora o kreditu ništave jer su nedopuštene u smislu članova 47. i 49. ZOO.

Ovaj zaključak nižestepenih sudova se za sada ne može prihvatiti.

Prema odredbi člana 1065. ZOO ugovorom o kreditu se konstituiše obaveza banke - davaoca kredita da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava na određeno vreme, za neku namenu ili bez namene, a korisnik kredita se obavezuje da banci plati ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način utvrđen ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pisanoj formi. To znači da se u pisanom tekstu ugovora o kreditu mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, uslovi davanja i korišćenja kredita i vraćanja primljenih novčanih sredstava po tom osnovu. Ali, ugovor o kreditu je izraz volje ugovornih strana zbog čega su davalac i korisnik kredita ovlašćeni da svojom voljom propišu i dodatne klauzule od značaja za način obračuna i otplatu kreditnih sredstava. Ugovor o kreditu se najčešće zaključuje kao formalni i formularni ugovor. Tekst ugovora je, po pravilu, unapred sastavljen od strane davaoca kredita. Unapred pripremljen tekst ugovora se nudi korisniku kredita po principu „uzmi ili ostavi“. Time se druga ugovorna strana – korisnik kredita stavlja u neravnopravan položaj u odnosu na davaoca kredita. Banka – davalac kredita je u prednosti i zbog činjenice da se radi o finansijskoj organizaciji koja se profesionalno bavi kreditnim poslovima.

Zato je banka dužna da u postupku pregovaranja i zaključenja ugovora o kreditu prethodno upozna i nedvosmisleno pismeno upozori korisnika kredita o svim rizicima i ekonomskim posledicama koje će preuzeti zaključenjem ugovora. Obaveza takvog postupanja banke se zasniva na osnovnim načelima obligacionog prava - sasvesnosti i poštenja (član 12), zabrane zloupotrebe prava (član 13), zabrane stvaranja i iskorišćavanja monopolskog položaja (član 14), jednake vrednosti uzajamnih davanja (član 15) i zabrani prouzrokovanja štete (član 16). Osim navedenim načelima, davalac kredita se obavezuje da pošteno postupa i potpuno informiše primaoca kredita i imperativnim odredbama Zakona o zaštiti potrošača („Službeni glasnik RS“ broj 79/05). Identična obaveza banke je propisana i sada važećim Zakonom o zaštiti potrošača. Zbog toga se saglasno svim navedenim zakonskim odredbama ceni i pravna valjanost ugovora o kreditu, odnosno njegovih pojedinih odredbi, a što je u konkretnom slučaju izostalo.

Prema članu 395. ZOO ako novčana obaveza glasi na plaćanje u zlatu ili nekoj stranoj valuti, njeno ispunjenje se može zahtevati u domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze.

Članom 6. stav 1. Zakona o konverziji stambenih kredita indeksiranih u švajcarskim francima („Službeni glasnik RS“ br. 31/19, stupio na snagu 07.05.2019. godine) propisano je da je banka dužna da u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona dostavi korisniku ponudu za zaključenje ugovora o konverziji uz indikativan obračun konverzije kredita izvršen po kursu na dan slanja primenom kamatne stope iz člana 4. ovog zakona i predlog ugovora kojim se vrši konverzija sa novim planom otplate.

Ugovor o kreditu je po svojoj pravnoj prirodi posebna vrsta ugovora po pristupu, pa nije jasan zaključak nižestepenih sudova zašto je ugovorena valutna klauzula sama po sebi ništava s obzirom da su se ugovorne strane, tužilac i tuženi saglasili o ugovaranju valutne klauzule, odnosno da li je ništava zato što postoji nesramera vrednosti uzajamnih davanja iz člana 15. ZOO zbog ugovorene valute u CHF, te da li bi takva odredba u ugovoru bila ništava i da je u pitanju neka druga strana valuta (EUR, dolar i slično), čiji kurs – dinarska protivvrednost nije imao takav enormni rast.

Radi pravilne primene materijalnog prava bilo je neophodno oceniti da li je ugovaranje ovakve klauzule dozvoljeno na osnovu člana 395. ZOO i člana 25. Zakona o deviznom poslovanju, odnosno da li se banka zaduživala na međunarodnom tržištu u valuti CHF, da li je ponudila tužiocu plan otplate kredita uz sve informacije o ekonomsko-finansijskim posledicama rizika ugovaranja ove valutne klauzule, da li je on takav plan prihvatio, kao i da li je banka postupila u skladu sa članom 6. Zakona o konverziji stambenih kredita indeksiranih u švajcarskim francima.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka jer zavisi od odluke o glavnoj stvari.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će imati u vidu iznete primedbe i doneti novu odluku o ovom delu tužbenog zahteva.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova sastava odgovora na reviziju jer ti troškovi nisu bili potrebni za odlučivanje o ovom pravnom leku (član 154. stav 1. ZPP).

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić