Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Gordane Komnenić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji su punomoćnici Mirjana Našagaćin i Vladimir Grujić, advokati iz ..., protiv tuženog SZTR „BB“ preuzetnika VV iz ..., čiji su punomoćnici Isak Davidov i Tamara Bakić, advokati iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2528/19 od 23.10.2019. godine, u sednici održanoj 25.03.2021. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2528/19 od 23.10.2019. godine i presuda Osnovnog suda u Bačkoj Palanci P 56/19 od 26.03.2019. godine u nepreinačenom – potvrđenom delu, a predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Bačkoj Palanci P 56/19 od 26.03.2019. godine, usvojen je preinačeni tužbeni zahtev, pa je obavezan tuženi da tužiocu na ime materijalne štete plati 6.009.534,35 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 19.02.2018. godine do isplate, kao i da mu naknadi troškove postupka od 1.901.815,67 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti presude do isplate, dok je odbijen zahtev za isplatu troškova postupka preko dosuđenog iznosa do traženih 2.079.055,00 dinara i deo zahteva za obračun zatezne kamate na troškove postupka od presuđenja do izvršnosti presude.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2528/19 od 23.10.2019. godine, delimično je preinačena prvostepena presuda tako što je odbijen zahtev za zakonsku kamatu na dosuđeni iznos materijalne štete za period od 19.02.2018. do 26.03.2019. godine, kao i odluka o troškovima postupka, tako što je snižena obaveza tuženog na 1.691.815,67 dinara, dok je u preostalom, nepreinačenom delu, prvostepena presuda potvrđena. Istom presudom odbijeni su zahtevi stranaka za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao i pobijanu odluku, primenom člana 408. ZPP (''Sl. glasnik RS'', br. 72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, tužilac je kao naručilac radova, 06.07.2008. godine zaključio sa tuženim, kao izvođačem radova, ugovor o izgradnji stambenog objekta, spratnosti: podrum, prizemlje i sprat, sa ekonomskim objektima. Ugovorena je cena od 97.000 evra i rok za završetak radova do 31.09.2008. godine. Ugovoreno je da po pribavljenom projektu izvođač radova obezbedi potreban materijal. Tužilac je po ovom ugovoru tuženom avansno uplatio 100.000 evra. Tokom gradnje tužilac je povremeno obilazio objekat, iznosio prigovore, na šta je tuženi odgovarao da će po završetku gradnje videti šta će dalje. Tuženi je radove izvodio do kraja aprila 2009. godine, kada je napustio gradilište. U postupku su utvrđeni i nižestepenim odlukama precizno navedeni radovi koji nisu izvedeni, radovi koji nisu izvedeni u skladu sa projektom i radovi koji su izvedeni sa nedostatcima ili nisu izvedeni, ali je utvrđeno i da zbog odstupanja od projekta objekat ima lošu konstruktivnost i ima nedostatke u postavljanju hidroizolacije, što tužilac nije mogao primetiti, jer to predstavlja skrivene mane. Ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka utvrđeno je da je za sanaciju konstrukcije potrebno izdvojiti 13.661,05 evra, da vrednost radova na sanaciji hidroizolacije iznosi 12.151,11 evra, vrednost radova za stvaranje uslova za sanaciju konstrukcije i hidroizolacije je 15.283,21 evro, vrednost građevinsko-zanatskih radova je 7.835 evra, a za kvalitet projektovanih radova potrebno je izdvojiti 1.783 evra, tako da ukupna vrednost radova neophodnih za otklanjanje nedostataka iznosi 50.713,37 evra. Dinarska protivvrednost ovog iznosa na dan veštačenja - 19.02.2018. godine, iznosi 6.009.534,35 dinara. Tužba sudu radi naknade štete podneta je 12.07.2010. godine.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja sudovi su usvojili tužbeni zahtev i obavezali tuženog da tužiocu naknadi materijalnu štetu u visini od 6.009.534,35 dinara, nalazeći da je tuženi odgovoran za nedostatke u izvedenim radovima i u obavezi je da tužiocu naknadi štetu u visini izdataka potrebnih za otklanjanje istih, s obzirom da je do štete došlo jer se tuženi nije pridržavao projektovanih uslova gradnje, te da radove nije izveo kako je to ugovorom predviđeno, na šta se zaključenim ugovorom obavezao. Sudovi zaključuju i da je tužilac blagovremeno obavestio tuženog o nedostacima učinjenim prilikom izgradnje, da je tuženi svakako morao znati da je odstupio od projekta – za šta nije imao saglasnost tužioca, te da je tuženi napustio gradilište i nije izvršena primopredaja objekta, zbog čega tužilac ima pravo na naknadu štete, za koju se primenjuje opšti rok zastarelosti ove vrste potraživanja od 3 godine, koji u konkretnom slučaju nije istekao. Sudovi nalaze i da se tuženi primenom člana 617. ZOO ne može pozivati na primenu odredaba iz članova 614. do 616. ZOO, jer se radi o nedostacima koji su mu bili poznati, odnosno na koje ga je tužilac upozoravao tokom gradnje.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se revizijom osnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, zbog čega je i činjenično stanje ostalo nepotpuno i nepravilno utvrđeno.

Pobijanom presudom usvojen je tužbeni zahtev i tuženi obavezan da tužiocu naknadi štetu u visini izdataka potrebnih za otklanjanje nedostataka učinjenih prilikom izgradnje objekta po zaključenom ugovoru o građenju, pa je obavezan tuženi da svoju obavezu izvrši isplatom dinarske protivvrednosti iznosa koji je sudski veštak odredio u stranoj valuti, utvrđenog na dan veštačenja.

Međutim, odredbom člana 395. ZOO, propisano je da ako novčana obaveza glasi u nekoj stanoj valuti ili u zlatu, njeno ispunjenje se može zahtevati u domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze. Zahtev za isplatu novčane obaveze, koja glasi na određeni iznos novčanih jedinica u stranoj valuti, sadrži u sebi i zahtev za isplatu odgovarajućih novčanih jedinica u domaćoj valuti. Međutim, novčani iznos koji stranka potražuje, a čija je visina utvrđena u stranoj valuti, ona može potraživati i sud takav zahtev može usvojiti (ukoliko nađe da je osnovan), u kom slučaju se obavezuje tuženi da dosuđeni iznos plati u dinarskoj protivvrednosti po kursu NBS na dan ispunjenja obaveze. Dakle, odredba člana 395. ZOO ni u kom slučaju ne ovlašćuje stranku (tužioca) da potraživanje u stranoj valuti jednostrano konvertuje u dinarsku protivvrednost (na dan veštačenja ili na dan presuđenja), niti sud može na taj način da obaveže tuženog da izvrši svoju obavezu prema tužiocu – poveriocu, što u konkretnoj pravnoj stvari jeste učinjeno i predstavlja pogrešnu primenu odredbe člana 395.ZOO.

Osnovano se revizijom tuženog ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje i u ostalom delu.

Naime, suprotno navodima revizije pravilno sudovi, na osnovu člana 641. Zakona o obligacionim odnosima, u konkretnom slučaju primenjuju odredbe člna 614. do 618. ZOO, u pogledu odgovornosti tuženog, kao poslenika, za nedostatke učinjene prilikom izgradnje objekta. Pravilno sudovi nalaze da u konkretnom slučaju ima mesta primeni i odredbe člana 617. ZOO, kojom je propisano da se poslenik ne može pozivati na neku odredbu prethodnih članova kad se nedostatak odnosi na činjenice koje su mu bile poznate, ili mu nisu mogle ostati nepoznate, a nije ih saopštio naručiocu, kao i odredbe člana 615. istog Zakona, kojom je regulisana odgovornost poslenika za skrivene mane. Međutim, za pravilnu primenu člana 617. ZOO, sud je bio u obavezi da utvrdi koji nedostaci u izvođenju radova su tuženom bili poznati i od kada, osim nedostataka koji se odnose na skrivene mane, od čega zavisi i pravilna primena odredaba o rokovima u kojima tužilac, kao naručilac, može zahtevati naknadu štete u visini neophodnih sredstava za njihovo otklanjanje.

Pored navedenog, sudski veštak je prilikom izrade svog nalaza dao i mišljenje da tuženi, kao izvođač radova nije ispunio svoju obavezu imenovanja stručnog lica za izvođenje radova, da nije vođena bilo kakva dokumentacija koja je obavezujuća za investicionu gradnju, te da ne postoji bilo kakva dokumentacija u vezi kvaliteta ugrađenog materijala, ali da ni tužilac, kao investitor nije ispunio svoju obavezu imenovanja stručnog lica za izvođenje radova i kontrolu ugrađenog materijala, nakon čega je tuženi istakao prigovor podeljene odgovornosti. Prvostepeni sud istaknuti prigovor nije cenio, iako se odredbe člana 177. ZOO, o podeljenoj odgovornosti i o oslobađanju od odgovornosti, shodno primenjuju kod svakog vida naknade materijalne i nematerijalne štete, a drugostepeni sud prilikom odlučivanja o žalbi ovaj propust nije otklonio.

Imajući u vidu izneto, odnosno da je nižestepenim odlukama usvojen tužbeni zahtev tužioca kojim je izvršena jednostrana konverzija iznosa utvrđenog u stranoj valuti, da nisu cenjeni sve činjenice i navodi koji su od uticaja na osnovanost i visinu tužbenog zahteva, a da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 2. ZPP, odlučio kao u izreci.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će utvrditi činjenično stanje, imajući pri tom u vidu primedbe iz ovog rešenja, a potom, pravilnom primenom materijalnog doneti novu i zakonitu odluku.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić