U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Biserke Živanović, članova veća, u parnici tužilje Republike Srbije, Republičke direkcije za imovinu Republike Srbije, koju zastupa Državno pravobranilaštvo sa sedištem u Beogradu, protiv tužene AA iz ..., koju zastupa Selimir Antonić, advokat iz ..., radi iseljenja, odlučujući o reviziji tužilje, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2495/18 od 08.11.2018. godine, u sednici veća održanoj dana 02.12.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2495/18 od 08.11.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2495/18 od 08.11.2018. godine, preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu P 221/2016 od 03.10.2017. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena da se sa svim licima i stvarima iseli iz stana broj .., površine 36 m2, po strukturi jednosobnog, koji se nalazi na ... spratu stambene zgrade u ulici ... broj .. na ..., kao i da joj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 340.500,00 dinara. Drugim stavom izreke, obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 45.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u okviru ovlašćenja iz čl. 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Sl. glasnik RS“, br. 72/11 ... 55/14 ... 87/18) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije počinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz čl. 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u postupku koji je prethodio donošenju pobijane presude, tužilja je vlasnica stana na ... u ulici ... broj .., površine 36 m2. Dana 28.07.1999. godine, Savezna vlada, Komisija za stambena pitanja je donela odluku kojom se određuje da će tužena, zaposlena u Službi za zajedničke poslove saveznih organa, u ime i za račun Savezne vlade, Komisije za stambena pitanja da čuva stan, od neovlašćenog ulaska i drugih nezakonitih radnji koje bi mogle da preduzmu treća lica prema stanu. Drugim stavom odluke je navedeno da će tužena koristiti i čuvati stan do određivanja lica kome će stan biti dodeljen u zakup na neodređeno vreme, odnosno na određeno vreme, dok je trećim stavom odlučeno da će tužena stan osloboditi od stvari i lica i predati predstavniku Savezne vlade, Komisiji za stambena pitanja, odnosno licu kome je stan dodeljen u zakup na određeno vreme za službene potrebe, odmah po prijemu obaveštenja davaoca stana na čuvanje. Na zapisniku sa XIX sednice Komisije Savezne vlade za stambena pitanja od 09.08.1999. godine, Komisija Savezne vlade za stambena pitanja razmatrala je predloge za donošenje rešenja o izmeni rešenja o davanju stana u zakup od 10.01.1996. godine i 28.07.1999. godine i pod tačkom 3/2 zaključila da se odobrava tuženoj da koristi stan do trajnog rešenja stambenog prostora, s tim da je konstatovano da se stan daje na čuvanje tuženoj od 28.07.1999. godine, a da se stav 2. i 3. stavljaju van snage. Tužena se na osnovu ovih odluka uselila u sporni stan i u njemu neprekidno stanuje. Savet ministara Državne zajednice SCG je dopisom od 02.11.2006. godine tražio od tužene da preda stan Administrativnoj komisiji Saveta ministara, jer im je stan potreban za raspodelu. Tehnička služba Republičke direkcije za imovinu od 02.02.2009. godine je izvršila pregled stana, te je zapisnički konstatovala da u stanu stanuje tužena kao radnik Uprave zajedničkih poslova Republičkih organa već deset godina, na osnovu rešenja o čuvanju stana, dok joj se stambeno pitanje ne reši na drugi način. U momentu podnošenja tužbe tužena je stanovala u spornom stanu neprekidno trinaest godina i za to vreme je bila zaposlena u Službi zajedničkih poslova saveznih, a kasnije republičkih organa i 2015. godine je otišla u penziju, a da joj stambeno pitanje nije rešeno na drugi način.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužena stan koristi bez pravnog osnova, jer je pozvana da stan vrati tužilji, pa je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu da se sa svim licima i stvarima iseli iz stana.

Drugostepeni sud je prihvatio činjenično stanje kao potpuno i pravilno utvrđeno, ali je drugačije primenio materijalno pravo, što je za posledicu imalo i donošenje drugačije odluke.

Odredbom člana 16. stav 2. Ustava Republike Srbije propisano je da su opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i da se neposredno primenjuju. Potvrđeni međunarodni ugovori moraju biti u skladu sa Ustavom.

Republika Srbija ratifikovala je Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koja je sastavni deo našeg unutrašnjeg poretka i neposredno se primenjuje.

Članom 8. Evropske konvencije propisano je pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života, pa je tako u stavu 1. propisano da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske. Stavom 2. propisano je da javne vlasti se neće mešati u vršenje ovog prava, sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu, u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih.

Članom 1. Protokola 1. uz Konvenciju propisano je da svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava. Prema stavu 2. ove zakonske odredbe, prethodne odredbe ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu sa opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni.

U konkretnom slučaju, pravo tužilje da zahteva iseljenje tužene zasnovano je na zakonu, Zakonu o stanovanju, jer tužena za korišćenje stana mora imati valjan pravni osnov. Postoji i legitimni cilj tužilje, jer tužilja tužbom traži zaštitu svoje imovine.

Međutim, kada se radi o gorućoj potrebi da se tužena iseli iz stana, odnosno o neophodnom interesu u demokratskom društvu da se tužena iseli iz stana, član 8. Evropske konvencije, kao što to pravilno zaključuje drugostepeni sud, tuženoj garantuje pravo na dom, jer tužena u stanu živi 18 godina neprekidno, nema druge nepokretnosti i nema rešeno stambeno pitanje na drugi način, a prilikom useljenja u stan od strane tužilje obećano joj je da će joj stambeno pitanje po osnovu prava iz radnog odnosa biti rešeno, što do okončanja ovog postupka nije učinjeno. Donošenjem ovakve presude nije povređeno pravo tužilje na imovinu, jer je tužilja ekonomski jača strana. Stanovanje u stanu za tuženu je od egzistencijalne važnosti, pa je suprotstavljeni interes tužilje, kao isključivo materijalne prirode, nesrazmeran interesu tužene.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je primenom čl. 414. stav 1. ZPP odbio kao neosnovanu reviziju tužilje i odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić