Istim rešenjem u drugom stavu usvojen je zahtev Višeg javnog tužioca u Beogradu, Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Oik Ko 22/18 od 03.05.2018. godine, pa je od vlasnika trećeg lica BB privremeno oduzet stan u izgradnji br. ... u ..., u ul. ..., projektovane površine 39,89m2, po strukturi jednoiposoban, na etaži četvrti sprat, stambenog/stambeno-poslovnog objekta D, lamela D1, koji se gradi na kat.parc. ... KO ..., koje pravo je stekla po osnovu ugovora o kupoprodaji nepokretnosti overenom pod Opu 1275/2017 od 09.10.2017. godine zaključenim kod javnog beležnika Ivane Grabež iz Beograda.

Upravljanje privremeno oduzetom imovinom povereno je Ministarstvu pravde Republike Srbije – Direkciji za upravljanje oduzetom imovinom i ujedno je određeno da privremeno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela traje najduže dok sud ne odluči o zahtevu za trajno oduzimanje imovine, s tim što će sud najmanje jednom godišnje, po službenoj dužnosti, a do podnošenja zahteva za trajno oduzimanje imovine, preispitati odluku o privremenom oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž-Poi 1/21 od 15.04.2021. godine odbijene su kao neosnovane žalbe zajedničkog punomoćnika, vlasnika okrivljenog i vlasnika trećeg lica BB, advokata Đurđevke Mladenović Živković, izjavljene protiv rešenja Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Poi.Po4 4/18 od 04.11.2020. godine, ispravljenog dana 05.11.2020. godine.

Branilac okrivljenog AA i punomoćnik trećeg lica BB - advokat Đurđevka Mladenović Živković podnela je zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažnih rešenja, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) u vezi člana 439. tačka 3) ZKP, dok iz obrazloženja proizilazi da ga ustvari podnosi zbog povrede zakona iz člana 441. stav 3 ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev, ukine pobijana rešenja i predmet vrati na ponovno odlučivanje ili ih preinači tako što će odbiti zahtev Višeg javnog tužioca u Beogradu za privremeno oduzimanje stana od vlasnika AA i trećeg lica BB kao neosnovan.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti okrivljenog je neosnovan u delu koji se odnosi na povredu zakona iz člana 441. stav 3. ZKP, dok je u ostalom delu i u delu u kome se odnosi na treće lice nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u podnetom zahtevu ističe povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, a iz obrazloženja navedene povrede proizilazi da suštinski ističe povredu zakona iz člana 441. stav 3. ZKP, navodeći da za imovinu eventualno proisteklu iz krivičnog dela, a koja je pribavljena pre stupanja na snagu Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela (Sl.glasnik RS 97/2008) dana 01.03.2009. godine, a koji je zamenjen sada važećim zakonom sa izmenama i dopunama objavljenim u Sl.glasniku RS 94/2016 i 35/2019, u kojima nije propisana retroaktivna primena odredbi zakona, ne stoji pravni osnov za privremeno oduzimanje jer je imovina okrivljenog stečena pre stupanja na snagu navedenog zakona, tačije po ugovoru o kupoprodaji stana overenim pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu Ov.br.10870/04 od 13.07.2004. godine.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Naime, neosnovani su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti da u konkretnom slučaju nije mogao biti primenjen aktuelni Zakon i oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela ( Sl. glasnik RS 32/2013, 94/2016 i 35/2019) na imovinu stečenu 2004. godine, jer se radi o imovini koja je stečena pre početka primene prvog Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela objavljenog u Sl. glasniku RS broj 97/2008, a koji se primenjuje od 01.03.2009. godine. Ovo stoga što vreme sticanja imovine koja je predmet zahteva za privremeno oduzimanje nije od uticaja na primenu zakona, već je to vreme od podnošenja zahteva za privremeno oduzimanje imovine do njegovog pravnosnažnog okončanja.

U konkretnom slučaju zahtev Višeg javnog tužioca u Beogradu za privremeno oduzimanje imovine Oik Ko br. 22/18 podnet je 06.11.2018. godine, a postupak po zahtevu je pravnosnažno okončan 15.04.2021. godine, dakle u vreme važenja Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela objavljenom u Sl.glasniku RS broj 32/2013 i njegovih izmena i dopuna objavljenih u Sl.glasniku RS broj 94/2016 i 35/2019 koji je u konkretnom slučaju i primenjen. Dakle, ne radi se o retroaktivnoj primeni zakona, kako se to neosnovano tvrdi zahtevom za zaštitu zakonitosti.

Zahtev za zaštitu zakonitosti u ostalom delu odbačen je kao nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva koji se odnosi na imovinu okrivljenog suštinski osporava i polemiše sa činjeničnim utvrđenjima u pravnosnažnim odlukama i ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza od strane nižestepenih sudova. Ovo imajući u vidu da u zahtevu navodi da se iz činjenice da je protiv okrivljenog pokrenuta istraga za krivična dela navedena u članu 2. Zakona o oduzimanju imovine poristekle iz krivičnog dela, ne vidi postojanje verovatnoće da bi kasnije oduzimanje imovine eventualno bilo otežano ili onemogućeno. Takođe iznosi sopstveni činjenični zaključak da verovatnoća propisana u članu 23. navedenog zakona ne postoji, jer je stan okrivljenog centar životnih aktivnosti porodice, a zabrana raspolaganja tom imovinom je već upisana u zemljišne knjige navodeći i stavove i sentence iznete u različitim sudskim odlukama koje potvrđuju taj njegov zaključak. Osporava se i ocena suda vezana za zakonite prihode okrivljenog koji su utvrđeni u periodu od 2003. godine do 2018. godine, pa je prema stavu branioca trebalo utvrditi zakonite prihode okrivljenog i za period od kada je postao radno sposoban, pa do kupovine stana 2004. godine a ako ne postoje zvanične evidencije proveriti navode okrivljenog o njegovom radu u turističkoj sezoni u Crnoj Gori u periodu od 1993. godine do 1998. godine i novčanim sredstvima koja su dobijena na ime poklona na svadbenom veselju okrivljenog koje je održano 10.05.1998. godine. Navodi se i da je sud kod utvrđivanja rashoda, kao osnov uzeo prosečnu potrošačku korpu umesto minimalne, jer je porodica okrivljenog imala roditelje na selu i većinu namirnica je dobijala bez plaćanja, pa bi i maksimalni iznos rashoda bio manji od onoga koji je naveden u odluci suda.

U preostalom delu zahteva takođe se suštinski osporava i polemiše sa činjeničnim utvrđenjima u pravnosnažnim odlukama i ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza od strane nižestepenih sudova. Naime, prema navodima zahteva ćerka okrivljenog, treće lice – BB nema pravni status vlasnika stana koji je privremeno oduzet jer kao takva nije upisana u zemljišne knjige, već je upisana Direkcija za građevinsko zemljište Srbije, pri čemu se navode sentence iznete u različitim sudskim odlukama koje idu u prilog takvom stavu. Nadalje se iznosi sopstveni činjenični zaključak da verovatnoća da bi kasnije oduzimanje imovine eventualno bilo otežano ili onemogućeno u konkretnom slučaju ne postoji, jer je u zemljišne knjige upisana zabrana raspolaganja imovinom, a odbačen je zahtev za upis vlasništva BB. Osporava se i ocena suda o tome šta čini zakonite prihode trećeg lica, a šta nije prihvaćeno kao zakonit prihod i iznosi sopstveni činjenični zaključak šta je porodica okrivljenog planirala sa imovinom odnosno stanom ćerke okrivljenog.

Pored toga, branilac okrivljenog navodi i da sudovi nisu na odgovarajući način obrazložili odlučne činjenice o postojanju verovatnoće da bi kasnije oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela bilo otežano ili onemogućeno, te da je neprihvatljivo obrazloženje suda vezano za neprihvatanje zakonitih prihoda okrivljenog, kao i da u pravnosnažnim rešenjima nisu navedeni razlozi koji opravdavaju potrebu za privremenim oduzimanjem imovine. Na ovaj način zahtevom se ukazuje i na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Kako, dakle, iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti, kao razlog pobijanja pravnosnažnih presuda, ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza od strane nižestepenih sudova i na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, a što ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Zahtev za zaštitu zakonitosti u delu koji je podnet u svojstvu punomoćnika trećeg lica BB odbačen je kao nedozvoljen.

Odredbom člana 482. stav 1. ZKP, propisano je da protiv pravnosnažne odluke javnog tužioca ili suda ili zbog povrede odredaba postupka koji je prethodio njenom donošenju, ovlašćeno lice može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti pod uslovima propisanim u tom zakoniku.

Odredbom člana 483. stav 1. ZKP, koja određuje krug lica ovlašćenih za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti propisano je da ovaj vanredni pravni lek mogu podneti Republički javni tužilac, okrivljeni i njegov branilac.

Dakle, iz citiranih zakonskih odredbi jasno proizilazi da punomoćnik trećeg lica – vlasnika kao stranke u postupku oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela, nije ovlašćen da podnese ovaj vanredni pravni lek.

Imajući u vidu navedeno, te činjenicu da je u konkretnom slučaju punomoćnik trećeg lica – vlasnika BB, podneo zahtev za zaštitu zakonitosti, na šta po zakonu nije ovlašćena, to je Vrhovni kasacioni sud našao da je zahtev punomoćnika trećeg lica – vlasnika nedozvoljen.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda zakona iz člana 441. stav 3. ZKP na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Đurđevke Mladenović Živković, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP i člana 485. stav 4. ZKP zahtev odbacio kao nedozvoljen, dok je zahtev u delu koji se odnosi na treće lice BB odbacio kao nedozvoljen, na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi sa članom 483. i 482. ZKP.

Zapisničar-savetnik                                                                                                            Predsednik veća-sudija

Vesna Zarić,s.r.                                                                                                                       Nevenka Važić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić