Pravnosnažnom presudom odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi ništavost odredbe ugovora o finansijskom lizingu kojim je predviđen trošak obrade ugovora o lizingu u vrednosti od 576 evra, a koji pada na teret tužioca. Takođe, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da mu tuženi, kao posledicu ništavosti takve ugovorne odredbe, isplati iznos od 71.458,39 dinara. Nižestepeni sudovi utvrđuju da ugovaranje troškova obrade lizing ugovora nije suprotno imperativnim propisima, te da je tuženi imao pravo da ove troškove opredeli i naplati na način kako je to određeno u ugovoru.

Polazeći od sadržine tražene pravne zaštite, načina odlučivanja i razloga na kojima su zasnovane odluke nižestepenih sudova, Vrhovni kasacioni sud nalazi da revizija tužioca izjavljena u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku nije dozvoljena, jer nema potrebe za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno novo tumačenje prava od značaja za odluku o tužbenim zahtevima.

Revident nije ukazao na drugačiju sudsku praksu, izraženu u pravnosnažnim presudama ili presudama Vrhovnog kasacionog suda, u sporovima sa identičnim ili bitno sličnim činjeninim stanjem, u kojima se postavljaju ista sporna pravna pitanja.

Pozivanje tužioca na odluke nižestepenih sudova kojima je odlučeno o dozvoljenosti ugovaranja naplate troškove obrade zahteva kod ugovora o kreditu, a prema kojima su takve ugovorne odredbe ništave, ne mogu se smatrati relevantnom sudskom praksom i u ovom predmetu, imajući u vidu na različitu činjenično pravnu situaciju povodom koje se vodi konkretan spor. Obligacioni odnos povodom ugovora o finansijskom lizingu uređen je posebnim zakonima i podzakonskim aktima u odnosu na ugovor o kreditu, pa se stoga ova dva ugovora (o lizingu i kreditu) ne mogu podvesti pod isti normativni okvir, niti čine identičnu činjenično pravnu situaciju u odnosu na koju se posmatra ujednačenost sudske prakse. Iz navedenih razloga, odluke nižestepenih sudova na koje se poziva revident nisu relevantne za ispitivanje ujednačenosti sudske prakse povodom konkretnog pravnog pitanja.

Iz iznetih razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije na osnovu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, pa je utvrdio da revizija tužioca nije dozvoljena.

Tužba u predmetnom sporu podneta je dana 21.06.2018. godine. Prvostepena presuda doneta je 20.03.2019. godine, a drugostepena 17.12.2020. godine.

Prema odredbi člana 485. Zakona o parničnom postupku revizija nije dozvoljena u privrednim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da je vrednost predmeta spora 71.458,39 dinara, koji novčani iznos očigledno ne prelazi propisani cenzus u iznosu dinarske protivvredenosti 100.000 evra, za odlučivanje po reviziji, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju izjavljena revizija nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu drugom ovog rešenja.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić