Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužioca ... „AA“ iz ..., čiji je zakonski zastupnik BB, a koga zastupaju punomoćnici Miloš Stanojević i Goran Došen, advokati iz ..., protiv tužene VV, GG, DD, svi iz ..., koje zastupa Miloš Kostić, advokat iz ... i ĐĐ iz ..., sa boravištem u ..., koju zastupaju punomoćnici Miloš Kostić i Mladen Magdelinić, advokati iz ..., odlučujući o reviziji tuženih izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1795/20 od 02.09.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 24.06.2021. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 1795/20 od 02.09.2020. godine u stavu prvom izreke i predmet vraća drugostepenom sudu, na ponovno odlučivanje o žalbama tuženih GG, DD i ĐĐ.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tužene VV izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1795/20 od 02.09.2020. godine u stavu trećem izreke.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P.br. 219/2016 od 24.04.2018. godine obavezani su tuženi GG, DD i ĐĐ, svi iz ..., da tužiocu ... „AA“ iz ..., solidarno isplate iznos od 2.126.705,80 USD dolara sa domicilnom kamatom po stopi koju utvrđuje Centralna banka Sjedinjenih Američkih država, i to na iznos od 732.763,00 USD dolara počev od 29.09.1995. godine do isplate, i na iznos od 1.393.942,80 USD dolara počev od 21.01.1996. godine do isplate, i to tako da svaki tuženi ima obavezu do visine vrednosti nasleđene imovine a prema rešenju Drugog opštinskog suda u Beogradu O.br. 2193/04 od 16.07.2004. godine, kojim je raspravljena imovina pok. EE; odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se tužena VV iz ... obaveže da solidarno sa ostalim tuženima isplati tužiocu iznos od 2.126.705,80 USD dolara sa domicilnom kamatom po stopi koju utvrđuje Centralna banka Sjedinjenih Američkih država, počev od dana podnošenja tužbe do isplate; odbijen je tužbeni zahtev u delu zahteva za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos od 1.393.942,80 USD dolara počed od 16.07.19092. godine do 21.01.1996. godine, kao neosnovan; obavezani su tuženi ĐĐ1, GG i DD, svi iz ... da tužiocu solidarno isplate troškove parničnog postupka u iznosu od 3.017.180,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana kada nastupe uslovi za izvršenje, pa do isplate; obavezan je tužilac da tuženoj VV iz ... isplati troškove parničnog postupka u iznosu od 289.200,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana kada nastupe uslovi za izvršenje, pa do isplte; odbijen je zahtev četvrtotužene za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos troškova postupka u preostalom delu, za period od 24.04.2018. godine pa do dana nastupanja uslova za izvršenje.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1795/20 od 02.09.2020. godine, odbijene su, kao neosnovane, žalbe tuženih GG i DD, kao i tužene ĐĐ i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 219/16 od 24.04.2018. godine u stavu prvom i četvrtom izreke; odbačena je žalba tužene ĐĐ izjavljena protiv odluke iz stava šestog izreke prvostepene presude, kao nedozvoljena; odbijena je, kao neosnovana, žalba tužene VV i potvrđena prvostepena presuda u stavu petom izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi su blagovremeno izjavili reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u stavu prvom izreke, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), pa je utvrdio da je revizija tuženih GG, DD i ĐĐ osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Međutim, drugostepeni sud je učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 383. stav 2, člana 398. stav 2. i člana 100. Zakona o parničnom postupku, sve u vezi člana 419. istog Zakona, na koje se u reviziji posebno ukazuje. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, na koju se u reviziji takođe posebno ukazuje nije propisana kao revizijski razlog, u smislu člana 407. stav 1. tačka 2. i tačka 3. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena VV je supruga sada pok. EE, a ostali tuženi su njegova deca. Sada pok. EE, pravni prethodnik tuženih je bio u poslovnom odnosu sa tužiocem u dužem vremenskom periodu i kao punomoćnik tužioca posredovao u kupovini robe u vrednosti od 14.655.266 USD, kojim je tužilac kupio robu od firme „ŽŽ“ iz ... i prodao preduzeću „ZZ“ iz ..., shodno ugovoru od 31.01.1991. godine, a na osnovu punomoćja od 25.01.1991. godine. Takođe, tužilac je sa sada pok. EE dana 07.02.1991. godine zaključio sporazum potpisan od strane obe ugovorne strane, a povodom navedenog i realizovanog ugovora od 31.01.1991. godine u vrednosti od 14.655.266 USD, uz obavezu pravnog prethodnika tuženih da tužiocu za izvršenje tog posla plati proviziju u visini od 5% vrednosti ugovora, u iznosu od 732.763 USD. Nakon toga je, sada pok. EE, kao fizičko lice, tražio od tužioca pozajmicu na taj način što je tražio da tužilac uplati firmi „II“ iz ... iznos od 1.393.942,80 USD, na koji način je tužilac i postupio i platio navedeni iznos, a nalog za plaćanje u korist preduzeća iz ... je došao od EE dana 16.07.1992. godine. Od prijema akreditiva od 14.655.266 USD dana 31.01.1991. godine, pa do dana 29.09.1995. godine, kada je napisan dopis poreskih punomoćnika tužioca, nije knjižena provizija od 732.763 USD, shodno sporazumu od 07.02.1991. godine kod poslovne banke tužioca. Pravni prethodnik tuženih nije postupio shodno svojoj obavezi koju je preuzeo navedenim sporazumom od 07.02.1991. godine, nije isplatio tužiocu proviziju od 732.763 USD, niti mu je vratio pozajmljeni iznos od 1.393.942,80 USD, a preminuo je dana 01.01.1995. godine.

Tuženi su u toku celog postupka isticali da je dug čija se isplata traži nastao iz ugovora zaključenih između tužioca „ZZ“ iz ..., „JJ“ ... i „KK“, koji su učesnici u poslu proizvodnje izvoza opreme, sa kojima EE kao fizičko lice nema veze, niti je između istog i tužioca postojao neki materijalno-pravni odnos, a dug u visini od 732.763 USD nastao je iz ugovora zaključenog između tužioca i firme „ZZ“, koji je u celosti izvršen, pa sada pok. EE ne može biti dužnik obaveze iz drugog posla između firme tužioca i firme „KK“ iz koga je nastao dug u visini od 1.393.942,80 USD jer je predmet tužbe ugovorni odnos dva pravna lica za čije poslovanje ne može biti odgovoran pravni prethodnik tuženog, kao fizičko lice.

Inače, tuženi GG, ĐĐ1 i DD su obuhvaćeni testamentom koji je sačinio sada pok. EE, i oglašeni su testamentalnim naslednicima a istovremeno su i zakonski naslednici ostavioca, a tužena VV, supruga sada pok. EE, nije testamentalni naslednik i dala je izjavu da u celosti priznaje i prihvata njegov testament.

Nalazom i mišljenjem veštaka ekonomsko finansijske struke, koji je imao u vidu pismenu dokumentaciju bliže navedenu u obrazloženju pobijane presude utvrđeno je da je sada pok. EE naplatio na ime provizije od firme „ZZ“ ... iznos od 2.100.636 USD, što čini 14,33% od ukupno naplaćenog iznosa od 14.655.266 USD po ugovoru od 31.01.1991. godine, kao i da je po nalogu pravnog prethodnika tuženih firma tužioca izvršila plaćanje firmi „II“ iz ... u iznosu do 1.393.942,80 USD, kao platni nalog, da je ovo plaćanje i ostalo u bilansu firme, kao plaćeni avans, koji se morao vratiti, jer je izostao posao kojim bi se plaćanje dokumentovalo.

Apelacioni sud u Beogradu je, odlučujući o žalbi parničnih stranaka otvorio raspravu u predmetu Gž 7082/2018, pa je nakon održane rasprave doneo presudu Gž 7082/18 od 07.02.2019. godine kojom je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca u celini, preinačujući i rešenje o troškovima parničnog postupka. Razlog za preinačenje prvostepene presude i odbijanje tužbenog zahteva je bilo nedostavljanje originala pismene dokumentacije koja se u spisima nalazila u fotokopiji, a na šta su tuženi u toku celog postupka ukazivali. U drugostepenom postupku je tada saslušan zakonski zastupnik tužioca koji nije dostavio original pismene dokumentacije, kako bi se sud uverio u verodostojnost priloženih fotokopija. Vrhovni kasacioni sud je svojim rešenjem Rev 2517/2019 od 21.11.2019. godine ukinuo navedenu presudu Apelacionog suda i vratio predmet na ponovno suđenje sa primedbom da je drugostepeni sud, pošto je otvorio glavnu raspravu, imao mogućnost da traži od tužioca da mu se na uvid dostave originalna tj. izvorna dokumentacija, s obzirom da je tužilac tokom postupka tvrdio da istu poseduje, a sudski veštak se izjasnio da su pismeni dokazi u potpunosti verodostojni.

Apelacioni sud u Beogradu je pobijanu presudu, koju je doneo nakon ukidanja prethodne drugostepene presude doneo u veću, u nejavnoj sednici, pri čemu je utvrdio da je prvostepeni sud 07.06.2007. godine izvršio uvid u originale priloženih dokaza i isprava, utvrdio istovetnost istih originalu i prvostepenu presudu potvrdio u stavu prvom i stavu četvrtom izreke.

Osnovano se u reviziji ukazuje da je drugostepeni sud učinio bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP jer nije primenio odredbe ovog zakona, na koje se ukazuje u reviziji, što je uticalo na donošenje pravilne i zakonite presude. Takođe, osnovano se u reviziji ukazuje da je apelacioni sud trebalo da zakaže raspravu i zatraži od tužioca da dostavi originalni dokument, sporazum od 02.02.1991. godine i ostale dokaze koje je tužilac dao u fotokopiji, zbog toga što su svi dokazi dati u fotokopiji osporeni od strane tuženih odmah po prijemu tužbe i kasnije tokom rasprave, a tužilac nikada nije dostavio original ovih dokumenata. Pored toga, Vrhovni kasacioni sud smatra da zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje pred drugostepenim sudom nije potpuno utvrđeno.

Činjenica da je u prvostepenom postupku konstatovano na zapisniku od 07.06.2007. godine da je izvršen uvid u original dokumenata priloženih uz podnesak od 16.05.2007. godine nije dovoljna da bi se na pouzdan način utvrdila verodostojnost fotokopija koje se nalaze u spisima. Naime, na zapisniku nije navedeno pojedinačno koji su dokumenti dostavljeni u originalu, odnosno koja fotokopija pojedinačnog dokumenta je verna dostavljenom originalu, niti je naznačeno šta je prvostepeni sud uradio sa originalom dokumentacije, odnosno da li ga je vratio punomoćniku tužioca ili je ostavio u spisima, jer su tuženi i na tom zapisniku osporavali ne samo fotokopije, već i originale dostavljenih dokumenata, koje je sud paušalno naveo.

Prema stanovištu Vrhovnog kasacinog suda u postupku nije na pouzdan način utvrđeno da li su navedeni pravni poslovi bili zaključeni i izvršeni između tužioca i pravnog prethodnika tuženih kao fizičkog lica ili između tužioca i pravnih lica koje je pravni prethodnik tužioca zastupao, bilo na osnovu punomoćja, bilo kao zakonski zastupnik – direktor predstavništva „JJ“. Zato je, apelacioni sud trebalo da ponovo zakaže raspravu i u postupku izvede ponovo dokaze na osnovu kojih bi potpuno utvrdio činjenično stanje, a potom pravilno primenio materijalno pravo. S obzirom da to u drugostepenom postupku nije učinjeno, pravilnost materijalnog prava nije mogla biti ispitana, zbog čega je pobijana presuda ukinuta u stavu prvom i četvrtom izreke.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će postupiti po primedbama iz ovog rešenja, zakazati raspravu, pouzdano utvrditi da li je tužilac dostavio original pismene dokumentacije koja se nalazi u spisima, ili je takav zaključak proizašao iz navoda u nalazu i mišljenju veštaka ekonomsko finansijske struke, ponovo saslušati zakonskog zastupnika tužioca i tužene, kao parnične stranke, posebno na okolnost svojstva pravnog prethodnika tuženih prilikom zaključenja ugovora (da li je to učinio kao fizičko lice ili po punomoćju tužioca i kao zakonski zastupnik „JJ“). Pošto u spisima ne postoji original pismene dokumentacije na šta se ukazuje revizijom, drugostepeni sud će zatražiti od tužioca da dostavi orginal ove dokumentacije kako bi se sud i tuženi uverili u verodostojnost fotokopija te dokumentacije koja se nalazi u spisima, s tim što će se naznačiti pojedinačno koji su dokumenti dostavljeni u originalu i koje fotokopije dokumenata su verne dostavljenim originalima.

Pošto postupi po navedenim primedbama, drugostepenii sud će ponovo odlučiti o žalbi tuženih, i to žalbi drugotuženog, trećetužene i četvrtotužene.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio dozvoljenost revizije četvrtotužene koja je izjavljena protiv stava trećeg izreke drugostepene presude i ocenio da je ova revizija nedozvoljena, jer je izjavljena protiv rešenja o troškovima postupka, protiv kog rešenja se revizija ne može izjaviti, s obzirom da se radi o sporednom potraživanju iz člana 28. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci rešenja, na osnovu člana 416. stav 2. i člana 413. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić