Protiv drugostepene presude, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i iz razloga propisanih članom 404. Zakona o parničnom postupku.

Budući da je revizija tuženog dozvoljena, u smislu člana 403. stav 2. tačka 2. važećeg Zakona o parničnom postupku - ZPP, nema zakonskih uslova za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. stav 1. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao drugostepenu presudu u pobijanom preinačujućem delu, na osnovu člana 408. ZPP, i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se određeno ne ukazuje na bitne povrede postupka koje mogu biti revizijski razlog, u smislu člana 407. stav 1. tač. 1. – 3. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao kupac sa tuženim kao prodavcem dana 13.12.2011. godine zaključio Ugovor o kupoprodaji stana u izgradnji, overen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, čiji predmet je bio stan u izgradnji u Beogradu, a kupoprodajna cena je ugovorena na 1.200 evra po m2, u koju je prema navedenom ugovoru obračunat i PDV. Kao krajnji rok za završetak radova i useljenje tužioca označen je februar 2012. godine, a ugovoreno je da ukoliko prodavac ne ispuni obavezu u ugovorenom roku, kupcu za svaki dan zakašnjenja isplati 0,1% od vrednosti kupoprodajne cene, a maksimalno 5%. Tužilac se u stan uselio u martu 2013. godine, a opomenom pred utuženje poslatom tuženom 17.06.2013. godine tražio je povraćaj PDV-a i plaćanje ugovorne kazne zbog zadocnjenja u izvršenju ugovorne obaveze. Iz iskaza zakonskog zastupnika tuženog utvrđeno je da tuženi nije Poreskoj upravi platio PDV za predmetni stan jer se nije radilo o prvom prometovanju te nepokretnosti, budući da je prva prodaja izvršena na osnovu Ugovora o zajedničkoj izgradnji, koji je tuženi zaključio sa preduzećem „Fering group“ DOO kao investitorom, na osnovu koga je tuženom i pripao predmetni stan, a što je tužiocu bilo poznato prilikom zaključenja kupoprodajnog ugovora. Utvrđeno je da je tužilac u celosti isplatio kupoprodajnu cenu tuženom, što je konstatovano u ugovoru i priznanici.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u pobijanom delu drugostepene presude primenjeno materijalno pravo kada je prvostepena presuda preinačena i tuženi obavezan da tužiocu po osnovu naplaćenog PDV-a isplati 4.047,99 evra sa pripadajućom kamatom u dinarskoj protivvrednosti.

Prema članu 4. stav 3. tač. 7. i 7a. Zakona o porezu na dodatu vrednost, predmet oporezivanja PDV predstavljaju i prenos prava raspolaganja na građevinskim objektima ili ekonomski deljivim celinama u okviru tih objekata, odnosno prenos vlasničkog udela na građevinskim objektima ili ekonomski deljivim celinama u okviru tih objekata. Članom 25. stav 2. tog zakona propisano je da se PDV ne plaća na promet objekata, osim prvog prenosa prava raspolaganja novoizgrađenim građevinskim objektima ili ekonomski deljivim celinama u okrivu tih objekata i prvog prenosa vlasničkog udela na novoizgrađenim građevinskim objektima ili ekonomski deljivim celinama u okviru tih objekata, kao i promet objekata i ekonomski deljivih celina u okviru tih objekata. Prema članu 56a. tog zakona, pravo na refundaciju PDV za kupovinu prvog stana ima fizičko lice koje kupuje prvi stan, o čemu odluku donosi nadležni poreski organ.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u pobijanom delu drugostepene presude pravilno su primenjene navedene zakonske odredbe kada je tužbeni zahtev tužioca u ovom delu usvojen. Naime, iz činjeničnog stanja proizilazi da Ugovor o zajedničkoj izgradnji koji je tuženi zaključio sa preduzećem investitorom dana 12.07.2010. godine nije bio prvo prometovanje predmetnog stana, već prenošenje prava tuženom u investiranju i izgradnji objekta, prema kome je „Fering group“ DOO bio samo nosilac građevinske dozvole i investitor zajedno sa fizičkim licem, a tim ugovorom su od strane investitora na tuženog preneta sva prava u pogledu investiranja i gradnje objekta i izvršena raspodela stanova u zgradi u izgradnji, čime je predmetni stan pripao tuženom. Iz navedenog proizilazi da izvršena kupoprodaja između parničnih stranaka ugovorom od 13.12.2011. godine predstavlja prvu prodaju predmetnog stana, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud, a ovim ugovorom je i izvršeno uračunavanje PDV u kupoprodajnu cenu. U postupku je takođe utvrđeno da tuženi nadležnom organu nije platio PDV za predmetni stan, što je bila njegova obaveza kao prodavca, pa je tuženi pravilno obavezan da tužiocu isplati iznos od 4.047,99 evra u dinarskoj protivvrednosti, čija visina nije bila sporna među parničnim strankama.

Revizijom tuženog neosnovano se ukazuje na pogrešnu primenu navedenih odredaba Zakona o porezu na dodatu vrednost i navodi da ugovor o kupoprodaji zaključen između parničnih stranaka ne predstavlja prvo raspolaganje predmetnim stanom.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Biserka Živanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić