Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1174/19 od 19.09.2019. godine, u prvom stavu izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u prvom, drugom, trećem, četvrtom, petom i šestom stavu izreke. U drugom stavu izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca BB i VV i potvrđena prvostepena presuda u sedmom stavu izreke. U trećem stavu izreke odbijene su kao neosnovane žalbe tužilaca BB i VV i tužene i potvrđena prvostepena presuda u osmom stavu izreke. U četvrtom stavu izreke odbijen je zahtev tužilaca BB i VV za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci BB i VV su izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava. Predložili su da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, radi ujednačavanja sudske prakse.

Apelacioni sud u Beogradu je, rešenjem R4 17/20 od 03.07.2020. godine, predložio odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su, zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse ispunjeni uslovi iz člana 395. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 125/04, 111/09) koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Sl. glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), za odlučivanje o reviziji tužilaca, kao izuzetno dozvoljenoj, s obzirom da je pravni stav izražen u pobijanoj odluci o pravu tužilaca na naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada suprotan pravnom shvatanju izraženom u pravnosnažnim odlukama i odlukama Vrhovnog kasacionog suda u predmetima sa činjeničnim stanjem i tužbenim zahtevom kao što je konkretan, na osnovu čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 399. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz član 361. stav 2. tačka 9. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su u radnom odnosu kod tužene i njihovo mesto rada je u Policijskoj upravi u ... Tužbom tužioci BB i VV potražuju naknadu troškova prevoza za dolazak i povratak sa rada za period od decembra 2007. godine do novembra 2010. godine, jer im u navedenom periodu tužena nije platila ove naknade.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev nalazeći da tužioci nisu dostavili dokaze da su se tuženoj obraćali pisanim zahtevom za naknadu troškova prevoza, što predstavlja uslov za ostvarivanje ovog prava, pa je u odsustvu zahteva za naknadu troškova prevoza i tužbeni zahtev tužioca neosnovan.

Osnovano se revizijom ukazuje da je materijalno pravo pogrešno primenjeno.

Odredbom člana 13. Zakona o državnim službenicima („Sl. glasnik RS“, br. 79/05 ... 104/09) propisano je da državni službenik ima pravo na platu, naknadu i druga primanja prema zakonu kojim se uređuju plate u državnim organima.

Prema članu 37. stav 1. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 62/06 ... 99/10), državni službenik ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, za vreme koje je proveo na službenom putu u zemlji i inostranstvu, za smeštaj i ishranu dok radi i boravi na terenu i na naknadu troškova koji su izazvani privremenim ili trajnim premeštajem u drugo mesto rada, dok je stavom 2. istog člana propisano da uslovi za naknadu troškova, njihova visina i način na koji se ostvaruju propisuju se Uredbom Vlade.

Članom 2. stav 1. tačka 1. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Sl. glasnik RS“, br. 98/07), propisano je da se državnom službeniku i namešteniku nadoknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, dok je visina troškova regulisana odredbom člana 3. Uredbe, tako što je određeno da se državnom službeniku i namešteniku nadoknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pogrešan je zaključak nižestepenih sudova da tužioci nemaju pravo na naknadu troškova prevoza zato što nisu dostavili dokaze da su se tuženoj obratili zahtevom za naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada. Pravo zaposlenih na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada nije uslovljeno podnošenjem zahteva i dokazivanjem da je zaposleni snosio ove troškove. Naime, pravo na naknadu troškova prevoza zasnovano je na neposrenoj primeni odredbe člana 37. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika i člana 2. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika, kojima nije propisana obaveza zaposlenog da za ostvarivanje zakonskog prava na naknadu troškova prevoza - rukovodiocu podnosi poseban zahtev. Pravo zaposlenog na naknadu troškova prevoza je zasnovano na neposrednoj primeni navedenog zakona i podzakonskog akta, pri čemu rukovodioci organa imaju diskreciono ovlašćenje da o tom pravu odlučuju posebnim rešenjem za svakog zaposlenog pojedinačno ili da im ove troškove isplaćuju bez donošenja takvih rešenja, zbog čega postojanje ili izostanak rešenja o priznavanju ovog prava nije od uticaja na obavezu tužene da zaposlenima isplaćuje troškove prevoza.

Imajući u vidu da nižestepeni sudovi, zbog pogrešne primene materijalnog prava nisu utvrdili visinu traženih naknada troškova za dolazak i odlazak sa rada, na način predviđen članom 3. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika, činjenično stanje je ostalo nepotpuno utvrđeno. Zato su obe presude ukinute, a predmet vraćen prvostepenom sudu da u skladu sa primedbama iz ovog rešenja, dopuni dokazni postupak i pravilnom primenom materijalnog prava donese novu presudu.

Primenom člana 407. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci rešenja. Odluka o troškovima ukinuta je na osnovu člana 161. stav 3. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić