Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 2474/19 od 02.07.2020. godine odbijena je žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda, dok je preinačeno dopunsko rešenje, te je obavezan tužilac da prvotuženom isplati iznos od 243.072,61 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti rešenja do isplate, kao i zakonsku zateznu kamatu na iznos dosuđenih troškova od 322.500,00 dinara od dana izvršnosti presude do isplate. U stavu trećem obavezan je tužilac da naknadi troškove drugostepenog postupka prvotuženom u iznosu od 12.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti do isplate.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude blagovremenu i dozvoljenu reviziju je izjavio tužilac, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Prvotuženi je podneo odgovor na reviziju kojim je osporio revizijske navode tužioca i predložio odbijanje revizije kao neosnovane. Tražio je naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11... 18/20) Vrhovni kasacioni sud je odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani revizijski navodi tužioca da je bitna povreda postupka učinjena time što je prvostepeni sud odredio veštačenje od strane veštaka pogrešne struke, protivno uputu iz drugostepene ukidne odluke. Takvim revizijskim navodima suštinski se osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja na kojem su zasnovane nižestepene odluke. Isto se odnosi i na navode revizije o oceni nalaza veštaka. Međutim, po odredbi člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku, revizija protiv pobijane presude ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kom su zasnovane nižestepene presude, tužilac je 14.05. i 15.05.2014. godine, usled poplave, odnosno izlivanja reke Kolubare u Opštini Lajkovac, pretrpeo štetu u poslovnom prostoru – mlinu i pekari. Šteta je prijavljena trećetuženom i od strane stručnog lica procenjena u iznosu od 242.420,00 evra, na osnovu čega je trećetuženi tužiocu priznao pravo na bespovratnu pomoć u iznosu od 240.000,00 dinara. Tokom postupka je iz nalaza i mišljenja veštaka građevinske struke sa užom specijalnošću hidrotehničko i vodnoekološko inženjerstvo, utvrđeno da korito reke Kolubare nije bilo podobno da primi količinu padavina koja je u spornom periodu pala, te da bi do plavljenja objekata tužioca u svakom slučaju došlo, s obzirom da su postojeći nasipi dimenzionirani prema stogodišnjoj velikoj vodi, a maja 2014. godine je bila hiljadugodišnja velika voda zbog obilnih padavina koje su prevazišle hiljadugodišnje trodnevne sume, pa postojeći nasipi nisu mogli da izvrše njihove odbrambene funkcije. U postupku je utvrđeno i da bi do poplave došlo i da su izgrađene projektovane akumulacije po projektu Instituta „Jaroslav Černi“ iz 1964. godine, ali uz manju štetu. Predmet tužbenog zahteva je novčano potraživanje tužioca prema tuženima na ime naknade štete u ukupnom iznosu od 242.424,00 evra sa pripadajućom kamatom u dinarskoj protivvrednosti, za koju štetu tužilac smatra da su odgovorni tuženi, jer nisu u skladu sa zakonom vršili svoja ovlašćenja i uredno održavali rečno korito i obalu reke Kolubara.

Na osnovu ovako utvrđenih činjenica nižestepeni sudovi su zaključili da nema odgovornosti tuženih za nastalu štetu, jer je ista nastala kao posledica elementarne nepogode koja ima osobine više sile i predstavlja prirodni događaj koji se nije mogao predvideti ili sprečiti, pa nema odgovornosti u smislu člana 177. stav 1. i 172. Zakona o obligacionim odnosima. Nižestepeni sudovi utvrđuju da tokom postupka tužilac nije dokazao da je usled propusta organa bilo koga od tuženih došlo do nastanka štete kod tužioca, odnosno da nema dokaza o uzročnoj vezi između radnji ili propuštanja tuženih i nastale štete, niti dokaza o odgovornosti tuženih, imajući u vidu da se radi o elementarnoj nepogodi koja se nije mogla predvideti niti sprečiti, kao i da osnov odgovornosti ne mogu biti ni zakonske odredbe o odgovornosti za štetu od opasne stvari ili opasne delatnosti. Posebno drugostepeni sud zaključuje da je odlukom o proglašenju vanredne situacije za teritoriju Republike Srbije („Službeni glasnik RS“ broj 52/14), za teritoriju Republike Srbije proglašena vanredna situacija zbog nastupanja elementarne nepogode – poplave, a otklanjanje posledica ove elementarne nepogode regulisano je Zakonom o otklanjanju posledica poplava u Republici Srbiji, te navedeni zakon ne sadrži odredbe na osnovu kojih bi tuženi bili u obavezi da tužiocu, kao licu koje je pretrpelo štetu, naknade istu, a na osnovu navedenog zakona tužiocu je od strane trećetuženog odobrena bespovratna novčana pomoć za pretrpljenu štetu od predmetne poplave.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete.

Tužilac je u reviziji osporio primenu materijalnog prava, navodeći da specifičan oblik odgovornosti države postoji i onda kad je uzrok nastanka štete „viša sila“, te da obaveza Republike Srbije proizilazi iz Zakona o korišćenju sredstava za sanaciju i zaštitu od elementarnih nepogoda i Zakona o vanrednim situacijama. U reviziji ističe i da je trećetužena propustila da, u roku od 60 dana od dana nastanka elementarne nepogode, podnese Vladi Republike Srbije izveštaj o proceni štete koja je nastala elementarnom nepogodom čiji iznos prelazi 10 % nacionalnog dohotka ostvarenog na teritoriji Opštine Lajkovac u 2013. godini i pored toga što je tužiocu izdala potvrdu o visini nastale štete, kao i da se radi o nemaru i propustu u održavanju rečnog korita reke Kolubara usled čega postoji uzročna veza između štete koju je pretrpeo tužilac i propuštanja nadležnih organa koji nisu izvršili svoje obaveze. Ističe i da se odgovornost prvotuženog ogleda u propustima da se preduzmu potrebne mere kako bi korito reke Kolubare bilo podobno da primi veću količinu vode, već se njegova aktivnost svodila na košenje nasipa, što je suprotno čl. 23. i 32. Zakona o vodama. Tužilac ukazuje da je veštak istakao da bi do štete svakako došlo, ali da bi šteta bila manja da je urađeno sve što je predviđeno projektima, te smatra da je pretrpeo štetu koja je nastala zbog propusta u radu tuženih i da je poplava kao elementarna nepogoda bila predviđena od strane nadležnih organa i kao takva ne može predstavljati višu silu, tim pre što se mogla sprečiti i njene posledice izbeći, jer da su tuženi preduzeli mere na koje ih propisi obavezuju do izlivanja reke Kolubara u tako drastičnoj izraženosti ne bi došlo.

Navodi revizije nisu osnovani. Članom 172. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Iz citirane odredbe Zakona o obligacionim odnosima sledi da je za odgovornost pravnog lica za štetu koju prouzrokuje njegov organ, koja se zasniva na principu objektivne odgovornosti, neophodno postojanje uzročne veze između nastale štete i radnje odnosno propusta organa pravnog lica u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Uzrokom se smatra ona okolnost koja je pravno relevantna i koja po redovnom toku stvari prouzrokuje takvu posledicu. U konkretnom slučaju, tokom postupka je utvrđeno da je uzrok nastanka štete izlivanje reke Kolubara kao prirodni događaj koji se nije mogao predvideti ili sprečiti, odnosno radi se o elementarnoj nepogodi kao uzroku koji ima osobine više sile. U skladu sa teorijom adekvatne uzročnosti za prouzrokovanu štetu, viša sila oslobađa odgovorno lice obaveze naknade štete ako je usled nje šteta prouzrokovana. Dakle kod činjenice obilnih padavina, za koje je veštačenjem utvrđeno da se radi o hiljadugodišnjim velikim vodama koje korito reke Kolubare nije bilo podobno da primi, koje ne bi primile ni projektovane akumulacije, da su izgrađene, i kod proglašene vanredne situacije, u skladu sa kojom su nadležni organi postupali, radi se o višoj sili kao osnovnom uzroku nastale štete zbog plavljenja šireg područja, o elementarnoj nepogodi koja se nije mogla predvideti niti sprečiti, pa je stoga po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan zaključak nižestepenih sudova da tuženi nisu odgovorni za nastalu štetu, te nisu ni u obavezi da istu naknade tužiocu.

Pravilno drugostepeni sud kvalifikuje uzrok nastale štete prema odredbama Zakona o vanrednim situacijama („Službeni glasnik RS“ br 111/09, 92/11 i 93/12), koji definiše vanrednu situaciju kao stanje kada su rizici i pretnje ili posledice takvog obima i intenziteta da njihov nastanak ili posledice nije moguće sprečiti ili otkloniti redovnim delovanjem nadležnih organa i službi, zbog čega je za njihovo ublažavanje i otklanjanje neophodno upotrebiti posebne mere, a elementarnu nepogodu kao događaj hidrometeorološkog porekla prouzrokovan delovanjem prirodnih sila. Upravo je u vezi uzroka štete proglašena vanredna situacija zbog nastupanja elementarne nepogode – poplave.

Revident se poziva na obavezu Republike Srbije da učestvuje u pružanju pomoći jedinicama lokalne samouprave za otklanjanje šteta većeg obima izazvanih elementarnim nepogodama, i odredbu člana 130. Zakona o vanrednim situacijama, koja se tiče izvora finansiranja sistema zaštite i spasavanja, te na obavezu trećetužene da u propisanom roku podnese Vladi Republike Srbije izveštaj o proceni štete koju je tužilac trpeo. Međutim, ovim navodima ne ukazuje na propuste tuženih u sprečavanju ili otklanjanju posledica vanredne situacije, odnosno nastupanja elementarne nepogode po imovinu tužioca.

Dalje, revident obrazlaže da postoji specifičan oblik odgovornosti koja po drugotuženog nastaje sopstvenim obavezivanjem putem zakona i drugih opštih akata u vezi sa nastankom i posledicama poplava koje se predviđaju. Međutim, osnov takve odgovornosti mora biti konkretizovan, odnosno da se tiče konkretnih propusta u preduzimanju zakonom ili drugim opštim aktima predviđenih mera u vezi nastanka i posledica poplava. U postupku je utvrđeno da mere koje su predviđene, konkretno postojeći nasipi, nisu mogli da izvrše njihove odbrambene funkcije, i da bi do poplave došlo i da su izgrađene projektovane akumulacije po projektu Instituta „Jaroslav Černi“ iz 1964. godine. Tvrdnja revidenta da činjenice ukazuju na nemar i propuste u održavanju rečnog korita reke Kolubare, nema uporišta u utvrđenom činjeničnom stanju, prema kojem nisu identifikovani propusti tuženih, a i da su retenzije, odnosno akumulacije na kojoj nisu sprovedeni svi radovi izgrađene prema projektu Instituta „Jaroslav Černi“ 1964. godine, do poplave bi svakako došlo, ali uz manju štetu. Nepotkrepljene su dokazanim činjenicama tvrdnje revidenta da se poplava mogla sprečiti, i njene posledice izbeći da su tuženi preduzeli mere na koje ih propisi obavezuju, te da do izlivanja reke Kolubare u tako drastičnoj izraženosti ne bi došlo i time ni do nastanka štete po tužioca, čiji su objekti znatno udaljeni od rečnog korita. Utvrđenjem da bi do poplave svakako došlo, ali uz manju štetu, ne dokazuje se da bi dejstvo poplave izostalo u odnosu na objekte tužioca. Kod utvrđenog činjeničnog stanja ne proizilazi za osnovanu tvrdnju revidenta da je tuženi Opština Lajkovac propustio da preduzme određene propisane mere preventivne zaštite na vodama drugog reda iz nadležnosti jedinice lokalne samouprave, niti proizilazi odstupanje od predviđenih mera od strane prvotuženog, u uzročno posledičnoj vezi sa štetom po tužioca.

Uz izneto stanje stvari, stoji i pravilan zaključak drugostepenog suda da ni prema odredbama Zakona o otklanjanju posledica poplava u Republici Srbiji („Sl. glasnik RS“ br 75/14, 64/15 i 68/15-dr Zakon), nema osnova zahtevu tužioca da se tuženi obavežu na naknadu štete koju je pretrpeo kao posledicu poplave, preko mera i kriterijuma za otklanjanje posledica poplava kroz pružanje pomoći i obnovu, u propisanom postupku, koje je tužilac već ostvario.

Stoga su neosnovani navodi revizije da nižestepeni sudovi nisu pravilno primenili materijalno pravo pri odlučivanju o osnovanosti tužbenog zahteva. U konkretnom slučaju, kao uzrok štete nižestepeni sudovi su utvrdili višu silu, a ne propuste u radu nadležnih organa, s obzirom da bi do izlivanja reke i nastanka štete svakako došlo, sve i da je izgrađena planirana infrastruktura, a navodi revidenta da bi šteta bila manja su aproksimativni i nedokazani.

Na osnovu izloženog, te kako ne stoje revizijski navodi tužioca, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. Zakona o parničnom postupku odbio reviziju tužioca kao neosnovanu i odlučio kao u stavu prvom izreke.

Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi za naknadu troškova revizijskog postupka, primenom odredbe člana 153. Zakona o parničnom postupku, s obzirom da tužilac nije uspeo u revizijskom postupku, a u pogledu prvotuženog ne radi se o troškovima potrebnim radi vođenja parnice u smislu člana 154. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić