Protiv drugostepene presude tuženi je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužioci su u odgovoru na reviziju osporili revizijske navode kao neosnovane i predložili da revizijski sud odbije reviziju. Troškove revizijskog postupka opredeljeno su tražili.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11... 18/20) i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom iz člana 374. stav 2. tačka 2 Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Predmet tužbenog zahteva je utvrđenje povrede zaštićenih žigova tužilaca tranzitom robe tuženog, koja je u sebi sadržala neovlašćeno obeleženi znak „...“, zaštićen nacionalnim žigom tužilaca, kao i da se zabrani tuženom da raspolaže predmetnom robom i da se obaveže tuženi da robu uništi.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužioci su zaštitili svoj žig u imenu „...“ i u grafičkom rešenju za klasu 16, 18, 23, 24, 25 i 28 (odeća, sportska odeća, obuća, rekviziti i ostalo), a sve prema međunarodnoj klasifikaciji žigova i usluga kod Svetske organizacije za zaštitu intelektualne svojine (WIPO). Međunarodni robni žigovi prvotužioca registrovani su kod Zavoda za intelektualnu svojinu Republike Srbije, pod brojem 300806, 300807, 469033, 469145, 487580, 566295. Robni žigovi drugotužioca registrovani su pod brojem 699437, a trećetužilac je registrovao kod Zavoda za intelektualnu svojinu Republike Srbije žigove pod brojem 67463 i 29259. Uprava carina – Odeljenje za zaštitu intelektualne svojine je na osnovu rešenja od 04.09.2018. godine i dva rešenja od 06.09.2018. godine prekinula carinski postupak i zadržala robu za koju se sumnja da povređuje tužiočevo pravo na žig i to prema vrsti i broju komada robe koja je bliže navedena u obrazloženju drugostepene presude. Iz izvedenih dokaza dalje je utvrđeno da je upravo tuženi vršio tranzit sporne robe iz Turske kroz Bugarsku preko Srbije, a krajnja destinacija je bila Bosna i Hercegovina. Tužilac je carinskom organu Republike Srbije, podneo zahtev za uništenje zadržane robe tuženog, a tuženi je izjavio prigovor protiv uništenja robe.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužilaca kojim se traži utvrđenje povrede prava na žig, s obrazloženjem da je Zakonom o žigovima propisana sadržina tužbe zbog povrede žiga, ali nije na izričit način definisana povreda prava žiga, već definicija povrede prava žiga proizlazi iz člana 38. Zakona o žigovima. Prema oceni prvostepenog suda, iz pravila normiranih u ovom članu ne proizilazi pravo nosioca žiga da drugom licu zabrani tranzit robe pod zaštićenim znakom, pa se ne može smatrati da je tuženi kao vlasnik robe u tranzitu kroz Srbiju, a radi uvoza iste u Bosnu i Hercegovinu, u smislu člana 38. stav 3. tačka 3. Zakona o žigovima, učinio povredu žiga tužilaca. Iz navedenih razloga prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud ne prihvata stanovište prvostepenog suda i nalazi da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo. Prema stanovištu drugostepenog suda, u slučaju kada Zakon o žigovima ne propisuje izričito da se povreda prava smatra i tranzit robe sa neovlašćenim korišćenjem zaštićenog znaka, a drugi zakon to pitanje izričito reguliše, onda se ima primeniti upravo odredbe tog zakona kojim se ovo pitanje reguliše, kao što je član 280. Carinskog zakona. Drugostepeni sud se poziva i na primenu Direktive o žigovima Evropske unije br. 2015/2436 iz 2015. godine, koja predviđa da nosilac žiga ima pravo da zabrani tranzit robe obeležene neovlašćenim korišćenjem žigom zaštićenog znaka, a kako odredbe Direktive Evropske unije predstavljaju opšte prihvaćeno pravilo međunarodnog prava, onda se one shodno članu 16. stav 2. Ustava neposredno primenjuju, na osnovu kojih odredbi drugostepeni sud zaključuje da je u konkretnom slučaju došlo do povrede tužiočevih zaštićenih oznaka. Iz navedenih razloga, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev.

Revident osporava pravilnost primene materijalnog prava. Prema njegovim navodima pogrešna primena materijalnog prava ogleda se u tome što Privredni apelacioni sud nije pravilno primenio odredbu člana 38. Zakona o žigovima, jer tom odredbom nije bilo predviđeno da se radnjom tranzita može učiniti povreda žiga i da nosilac žiga može zabraniti tranzit robe, već samo uvoz ili izvoz robe. Smatra da je pogrešan stav drugostepenog suda da se ova pravna stvar može rešiti primenom carinskog zakona umesto jezičkim tumačenjem Zakona o žigovima, a posebno ukazuje da se Direktiva Evropske unije na koju se drugostepeni sud poziva, ne može direktno primenjivati pred domaćim sudovima, jer ne predstavlja opšte prihvaćena pravila međunarodnog prava.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata revizijske navode tuženog.

U konkretnom slučaju iz utvrđenih činjenica proizlazi da je tuženi uvoznik robe pod zaštićenim znakovima tužilaca. Roba je bila u tranzitu radi uvoza u Bosnu i Hercegovinu, a Uprava carina – Odeljenje za zaštitu intelektualne svojine je u skladu sa svojim ovlašćenjima iz Carinskog zakona prekinula carinski postupak i privremeno zadržala robu na kojoj su utisnuti zaštićeni znakovi tužilaca.

Odredbom člana 38. Zakona o žigovima kojim se uređuje sadržina, sticanje i obim prava nosioca žiga, propisano je u stavu 2. tačka 1. da nosilac žiga ima pravo da drugim licima zabrani da neovlašćeno koriste znak koji je istovetan sa njegovim ranije zaštićenim znakom u odnosu na robe, odnosno usluge koje su istovetne robi odnosno uslugama za koje je taj žig registrovan.

Prema odredbi člana 72. Zakona o žigovima, povredom prava smatra se svako neovlašćeno korišćenje znaka od strane bilo kog učesnika u prometu u smislu člana 38. i člana 43. stav 2. istog zakona.

Odredbama Zakona o žigovima iz 2013. godine koji se primenjuje u konkretnom slučaju, nije izričito propisano da nosilac žiga može zabraniti drugim licima da neovlašćeno koriste njegov znak zaštićen žigom i u slučaju tranzitnog prometa robe. Međutim, to ne znači da nosilac žiga nema to pravo, odnosno da je takav vid pravne zaštite zakonom isključen. To pravo nosioca žiga je izričito ustanovljeno odredbom člana 281. Carinskog zakona. Carinski organ je saglasno odredbi člana 282. istog zakona, ovlašćen i po službenoj dužnosti da može prekinuti carinski postupak i puštanje robe koja se uvozi, izvozi ili je u tranzitu, ako posumnja da je povređeno neko od prava intelektualne svojine. Osim toga, takav postupak zaštite prava nosioca žiga poznaje i odreba Direktive EU 2015/2436 iz 2015. godine. Tim propisom je izričito propisano da nosilac žiga ima pravo da zabrani tranzit robe obeležene neovlašćenim korišćenjem žigom zaštićenog znaka. Zato se pravo značenje odredbe člana 38. stav 2. tačka 1. Zakona o žigovima, može utvrditi sistematskim tumačenjem svih navedenih zakonskih propisa, a ne samo navedene odredbe Zakona o žigovima kako neosnovano tvrdi revident. Ono ukazuje da nosilac žiga može zabraniti drugim licima neovlašćeno korišćenje znaka koji je istovetan sa njegovim ranije zaštićenim znakom kojim je obeležena roba i u slučaju kada se radi o robi u tranzitu. Ukoliko određena radnja nije izričito po vrsti specifikovana kao neovlašćena upotreba žiga, to ne znači istovremeno da je i samim tim ona dozvoljena. Naprotiv, neovlašćena upotreba žiga se u pogledu pravne kvalifikacije ispunjava prema sadržini konkretne radnje u odnosu na celokupan sistem zaštite koji se pruža nosiocu prava na žig. Iz iznetih razloga, pravilno je odlučio drugostepeni sud kada je shodno napred citiranim odredbama usvojio tužbeni zahtev tužioca u celosti.

Neosnovani su navodi revidenta da se Direktiva EU 2015/2436 iz 2015. godine ne može direktno primenjivati pred domaćim sudovima. Ovo iz razloga što navedena direktiva predstavlja opšteprihvaćeno pravilo međunarodnog prava koje se saglasno odredbi člana 16. stav 2. Ustava neposredno primenjuje. Dakle, da bi se primenjivala opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava, nije potrebno da ih država ratifikuje, kao što je to slučaj sa međunarodnim ugovorima koji moraju biti ratikofikovani da bi predstavljao deo pravnog poretka i neposredno primenjivao, pa su u tom smislu neosnovani i bez uticaja navodi revidenta, a kojima isključuje primenu Direktive na konkretan slučaj.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju tuženog kao neosnovanu i odlučio kao u izreci revizijske presude na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić