Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 55/14), koji se u ovom slučaju primenjuje na osnovu čl. 506. stav 2. istog zakona, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, ali da nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 30.06.2003. godine zaključen je ugovor između osnivača preduzeća „VV“ MPR Preduzeće za proizvodnju, trgovinu i usluge DOO i to „GG“ LTD, „DD“ DOO i AD „ĐĐ“ sa jedne strane i tužioca AA, sa druge strane, koji je overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu. Ovim ugovorom precizirana su prava i obaveze ugovornih strana, između ostalog, da se tužilac obavezao da u preduzeće „VV“ MPR kao osnivački ulog unese pokretne stvari koje su predmet tužbenog zahteva u ovoj parnici kao nenovčani deo osnivačkog kapitala preduzeća, tako da na ime uloga na tužioca prelazi udeo od 10% kao suosnivača preduzeća „VV“ MPR DOO ... Do realizacije navedenog ugovora nije došlo i tužilac nije upisan kao suosnivač ovog preduzeća. Dana 07.11.2003. godine zaključen je ugovor o kupoprodaji između prodavca preduzeća „EE“ DOO koga je predstavljala direktorka ŽŽ supruga tužioca i kupca „VV“ MPR DOO koga je zastupao direktor ZZ, a predmet ovog ugovora su bile iste pokretne stvari koje su predmet tužbenog zahteva u ovoj parnici. Prilikom primopredaje dužnosti direktora ZZ na tužioca AA sačinjen je 14.06.2004. godine izveštaj o stanju mašina koje su predmet ovog spora. Između istih ugovornih strana je 05.07.2004. godine zaključen ugovor o raskidu navedenog ugovora o kupoprodaji. Rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 263/10 od 26.08.2010. godine pokrenut je stečajni postupak nad Privrednim društvom za proizvodnju, trgovinu i usluge „VV“ MPR, zaključen je postupak stečaja i naloženo brisanje dužnika iz registra. Tužilac je prijavio svoje potraživanje o stečaju, a stečajni upravnik je osporio zahtev za izlučenje spornih pokretnih stvari sa obrazloženjem da je nakon ulaska u posed i preuzimanja dokumentacije stečajnog dužnika konstatovano da se navedena imovina ne nalazi u poslovnim knjigama stečajnog dužnika. Ovde tuženi preduzeće „BB“ DOO kupilo je stečajnog dužnika Privredno društvo „ĐĐ“ i promenilo poslovno ime u „BB“, pa je rešenjem stečajnog upravnika Trgovinskog suda u Leskovcu St. br. 4/06 od 05.07.2007. godine obustavljen stečaj dužnika AD „ĐĐ“ pošto je prodat kao pravno lice. Njegov zastupnik – direktor je prilikom preuzimanja firme zatekao proizvode i robu koja se nalazila u prostoru firme „VV“, među kojima su bile i pokretne stvari koje su predmet tužbenog zahteva u ovoj parnici, s tim što je jedna od stvari koju tužilac potražuje turbo mikser bila predmet krađe koju je tuženi prijavio i o čemu je sačinjen zapisnik u policiji.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužilac nije aktivno legitimisan u ovoj parnici jer nije dokazao da je vlasnik spornih pokretnih stvari, odnosno nije dokazao da li te stvari predstavljaju zajedničku tekovinu i na koji način su prešle u posed tuženog. Imajući takođe u vidu da ne postoji zapisnik o primopredaji navedenih stvari jer pokretne stvari koje predstavljaju predmet tužbenog zahteva nisu identifikovane popisane ni evidentirane od strane tuženog. Pored toga, nije poznat način na koji su pokretne stvari prešle iz imovine radnje „II“ na koje glase fakture, u imovinu tužioca, a zatim iz imovine preduzeća „EE“ na imovinu preduzeća „VV“ MPR, te da li se te iste stvari nalaze kod tuženog „BB“ DOO.

Po oceni drugostepenog suda, predmetne stvari su kupljene od STR „II“ koja se vodila na ime tužiočeve supruge koja je 18.03.2003. godine sačinila potvrdu da ove pokretne stvari predstavljaju zajedničku imovinu nje i tužioca i da je saglasna da tužilac ovu opremu uloži kao osnivački ulog u preduzeće „VV“. Radnja „II“ je preduzetnička radnja, a imovina zanatske radnje se smatra imovinom vlasnika kao fizičkog lica na osnovu člana 85. stav 1. Zakona o privrednim društvima. Supruga tužioca je izdavanjem potvrde o ovoj imovini dala status zajedničke imovine supružnika, zbog čega je po oceni drugostepenog suda tužilac aktivno legitimisan da u ovoj parnici potražuje pokretne stvari.

Kada su u pitanju pokretne stvari koje su predmet tužbenog zahteva, u postupku je utvrđeno da je turbo mikser ukraden, da je tuženi prijavio krađu policiji, a da su sa ostalih mašina poskidani vitalni delovi. Mašine se nalaze na istom mestu gde su i prvi put donete u „VV“ a to je fabrički krug tuženog koji je „VV“ tada koristio. Zakonski zastupnik „VV“ nije znao čija su roba i proizvodi i odlučio je da je sačuva dok se ne pojavi vlasnik. Roba koja je predmet tužbe je bila predmet primopredaje između njega i tužioca kada je bio direktor „VV“ i mašine su tada bile u pogonu. Navedene stvari se od momenta njihovog unošenja kao osnivački ulog u preduzeću „VV“ stoje u delu fabričke hale preduzeća „ĐĐ“ iz ..., sada „BB“. Utvrđeno je i da tužilac prilikom predaje dužnosti direktora preduzeća „VV“ (2004. godine) nije tražio predmetne pokretne stvari.

Imajući u vidu da se pravo svojine na pokretnim stvarima stiče predajom, a osnov za sticanje prava svojine predstavlja ugovor o kupoprodaji ili neki drugi pravni posao, a ove stvari nisu vraćene tužiocu kao vlasniku čiji izlučni zahtev je odbijen jer te stvari nisu evidentirane u poslovnim knjigama stečajnog dužnika i ne nalaze se u posedu dužnika već u prostoru preduzeća „ĐĐ“, sada „BB“ koji je koristio i stečajni dužnik, drugostepeni sud je obavezao tuženog da tužiocu vrati stvari na osnovu člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (imajući pri tom u vidu iskaz tuženog koji je bio voljan da navedene stvari vrati i pri tome nije istakao da se radi o njegovim stvarima ili stvarima trećeg lica). Odbio je zahtev tužioca da navedene stvari vrati tužiocu u ispravnom stanju i neoštećene kao i zahtev da mu se nadoknadi revalorizovana nabavna vrednost ovih stvari jer je tuženi kupac stečajnog dužnika koji ne odgovara poveriocima za potraživanje prema stečajnom dužniku koje su nastale do obustave stečajnog postupka.

Stanovište drugostepenog suda je pravilno.

Prema članu 136. stav 5. Zakona o stečaju za potraživanja prema stečajnom dužniku koja su nastala do obustave stečajnog postupka ni stečajni dužnik ni njegov kupac ne odgovaraju poveriocima.

Imajući u vidu da je potraživanje tužioca prema firmi „ĐĐ“ tada stečajnom dužniku koga je kupio ovde tuženi, nastalo pre obustave stečajnog postupka, to po pravilnom zaključku drugostepenog suda tuženi ne odgovara za obaveze stečajnog dužnika, pa tužilac neosnovano potražuje povraćaj stvari u neoštećenom stanju i naknadu njihove revalorizovane vrednosti. S tim u vezi, nisu osnovani revizijski navodi kojima se ukazuje na drugačiji zaključak, odnosno da potraživanje nije nastalo pre stečaja tog preduzeća. Osim toga, ovo potraživanje u vidu naknade štete i izgubljene dobiti za opremu koja je predmet tužbenog zahteva u ovoj parnici, bilo je predmet i tužbenog zahteva u parnici koju je pokrenuo ovde tužilac protiv tada tuženog „VV“ MPR pred Privrednim sudom u Beogradu. Ta parnica je okončana rešenjem Privrednog suda u Beogradu P 16806/10 od 24.11.2010. godine kojim je prekinut postupak zbog otvorenog stečajnog postupka nad tim tuženim.

Na osnovu člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić