U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Gordane Komnenić i Vesne Subić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Marina Ristić, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Žarko Vujović, advokat iz ..., radi činidbe, odlučujući o revizijama tuženog izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 418/2020 od 06.05.2020. godine i rešenja istog suda Gž 430/21 od 02.02.2021. godine, u sednici održanoj dana 03.06.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog BB iz ..., izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 418/2020 od 06.05.2020.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tuženog BB iz ..., izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Nišu Gž 430/21 od 02.02.2021. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Zaječaru P 44/2019 od 21.10.2019. godine, stavom prvim izreke, odbačena je tužba tužioca protiv tuženog u delu kojim je tražen raskid ugovora o zajedničkom ulaganju zaključen između stranaka i potpisan u ... dana 26.01.2015. godine. Stavom drugim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev i tuženi obavezan da tužiocu, na ime povraćaja uloženih sredstava po ugovoru o zajedničkom ulaganju od 26.01.2015. godine, isplati iznos od 42.460 evra, u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu NBS na dan isplate, dok je tužbeni zahtev tužioca od dosuđenog pa do traženog iznosa od 50.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, odbijen kao neosnovan. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 266.891,10 dinara.

Apelacioni sud u Nišu je, presudom Gž 418/2020 od 06.05.2020. godine, odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio presudu Višeg suda u Zaječaru P 44/2019 od 21.10.2019. godine, u usvajajućem delu stava drugog i u stavu trećem izreke.

Rešenjem Višeg suda u Zaječaru P 44/2019 od 06.11.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijen je predlog za ponavljanje postupka okončanog pravnosnažnom presudom Višeg suda u Zaječaru P 44/19 od 21.10.2019. godine, podnet od strane punomoćnika tuženog dana 06.07.2020. godine, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove tog postupka u iznosu od 46.500,00 dinara.

Rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž 430/21 od 02.02.2020. godine, odbijena je, kao neosnovana, žalba tuženog i potvrđeno rešenje Višeg suda u Zaječaru P 44/2019 od 06.11.2020. godine.

Protiv pravnosnažne presude i pravnosnažnog rešenja donetih u drugostepenom postupku, tužilac je izjavio blagovremene revizije, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), i ocenio dozvoljenost revizije izjavljene protiv pobijanog rešenja, u smislu odredbe člana 420.stav 5. istog Zakona, pa je utvrdio da je revizija tuženog izjavljena protiv pobijane presude neosnovana, a da je njegova revizija izjavljena protiv pobijanog rešenja nedozvoljena.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni povrede iz stava 1. tog člana Zakona, pred drugostepenim sudom, koja bi mogla da utiče na donošenje zakonite i pravilne odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su, kao susedi, prvo zaključile usmeni ugovor o zajedničkom ulaganju, na osnovu koga su započeli sa izvođenjem građevinskih radova na objektu u vlasništvu tuženog, na k.p.br. ... KO ..., radi njegovog privođenja nameni, u cilju obavljanja ugostiteljske delatnosti. Potom su, dana 26.01.2015. godine, parnične stranke zaključile pismeni ugovor o zajedničkom ulaganju, u kome je, u odredbi člana 1, navedeno da je prvi ugovarač, ovde tuženi BB, vlasnik i držalac dela objekta – zgrade, površine 135 m2, koja se nalazi na k.p. br. ... MZV ''...'' KO ... . Članom 2.tog ugovora, ugovorne strane su se dogovorile da drugi ugovarač, ovde tužilac AA iz ..., o svom trošku, kompletno renovira deo objekta od 135 m2 iz člana 1.tog ugovora, radi njegovog privođenja nameni, a za obavljanje delatnosti ugostiteljstva unutar seoskog domaćinstva i da izgradi pomoćne objekte koji su sastavni deo glavne zgrade, a služe istoj nameni, kao i da kompletno opremi predmetni prostor svim potrebnim inventarom. Ukupna vrednost izvedenih radova na predmetnom objektu, kao i vrednost inventara koje je isključivo izveo i finansirao ugovarač, tužilac AA, na dan potpisivanja tog ugovora iznosi 42.460 evra. Ulaganjem navedenog iznosa, tužilac je stekao pravo da sav prihod koji ostvari predmetno domaćinstvo deli sa tuženim na ravne delove. Ugovorne strane su se ugovorom sporazumele da sve odluke vezane za redovan rad donose saglasno. Ugovor je zaključen na neodređeno vreme, a predviđen je raskid ugovora sporazumom ili jednostrano, ali sa otkaznim rokom od najmanje 30 dana, s tim da se prethodno stranke obavezuju da reše sve međusobne finansijske obaveze. Restoran je poslovao od kraja 2014.godine do kraja 2016.godine, kada je tuženi odlučio da ga zatvori. Potom je tužilac, u junu mesecu 2015.godine, predočio tuženom da želi da raskine predmetni ugovor i od njega tražio da mu vrati uloženi novac u njegove stvari, što tuženi nije učinio.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi, kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilnom primenom materijalnog prava, tuženog obavezali da tužiocu vrati iznos koji je on dao na ime ispunjenja svoje ugovorne obaveze iz ugovora o zajedničkom ulaganju koji je raskinut, a koji predstavlja ulaganje tužioca u nepokretnosti i pokretne stvari u vlasništvu tuženog.

Odredbom člana 132. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da su raskidom ugovora obe strane oslobođene svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete. U smislu stava 2. te odredbe Zakona, ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala.

Opšte pravilo o sticanju bez osnova propisano je odredbom člana 210.stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, tako što kada je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće da naknadi vrednost postignute koristi. Shodno stavu 2.te odredbe Zakona, obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao.

U konkretnom slučaju, tužilac je predmetni novčani iznos od 42.460 evra uložio u nepokretnosti i pokretne stvari u vlasništvu tuženog na osnovu pravnog posla koji je naknadno otpao, odnosno raskinut je, pa je tuženi dužan da taj novčani iznos tužiocu vrati, shodno citiranim odredbama Zakona.

Neosnovani su navodi revizije tuženog da su nižestepene odluke zasnovane na nedozvoljenom dokazu, odnosno na iskazu svedoka VV, koji je, kao zajednički punomoćnik parničnih stranaka, svojim iskazom povredio dužnost čuvanja tajne, što je suprotno odredbi člana 247. Zakona o parničnom postupku. Suprotno navodima žalbe tuženog, ovde se ne radi o dužnosti čuvanja tajne, u smislu u kom je to propisano odredbom člana 247. Zakona o parničnom postupku, nego o tome da svedok može da uskrati svedočenje o onome što mu je stranka, kao svom punomoćniku poverila, kako je propisano odredbom člana 248.stav 1. Zakona o parničnom postupku. Međutim, u konkretnom slučaju, odluka suda nije zasnovana na iskazu svedoka VV koji je, pri tom, pravilno poučen da može da uskrati svedočenje o onome što mu je stranka, kao svom punomoćniku poverila. U ovom slučaju, stranke nisu zaključile ugovor o posredovanju u pisanoj formi sa VV, niti su istog smatrale posrednikom u smislu Zakona o posredovanju i rešavanju sporova, već su ga, kao zajedničkog punomoćnika, s obzirom na njegovo stručno znanje, konsultovale u cilju najboljeg rešenja nastalog finansijskog problema. Shodno tome, svedok VV, u svom iskazu nije govorio o poverljivim podacima, nego se izjašnjavao o delu potraživanja tužioca za koje on nije uspeo u ovoj parnici (preko dosuđenog iznosa od 42.460 evra do traženog iznosa od 50.000 evra), a revizija tuženog se na to ne odnosi jer je u tom delu on uspeo u parnici, pa je zbog toga iskaz navedenog svedoka bez značaja za odlučivanje.

Revident revizijom pobija pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, što nije dozvoljeno, imajući u vidu da je odredbom člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku propisano da revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. tog zakona, što ovde nije slučaj.

Navodima revizije osporava se i ocena dokaza što je takođe bez uticaja na odlučivanje, imajući u vidu da je ocena dokaza u nadležnosti suda koji odlučuje po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka, koje će činjenice da uzme kao dokazane, shodno odredbi člana 8. Zakona o parničnom postupku.

Neosnovani su navodi revizije revidenta da se ovde radi o ugovoru o ortakluku i da, shodno tome, ortački udeli uneti u ortakluk sačinjavaju imovinu ortakluka iz koje se podmiruju troškovi poslovanja ortakluka, a nakon prestanka ortakluka, iz imovine ortakluka se prvo namiruju obaveze, pa se ostatak deli prema srazmernom ortačkom udelu, a isto tako i eventualni gubici. Suprotno navodima revizije revidenta, potraživanje tužioca nema za svoj osnov dobit ostvarenu zajedničkim poslovanjem parničnih stranaka, nego je predmet tužiočevog potraživanja njegovo ulaganje u nepokretnosti i pokretne stvari vlasništvo tuženog, a imajući u vidu da je ugovor o zajedničkom ulaganju, koji je bio osnov po kom je tužilac uložio svoj novac u tužiočeve stvari, naknadno raskinut. Raskidom tog ugovora, deo tužiočeve imovine je, u dosuđenom iznosu od 42.460 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, prešao u imovinu tuženog, po osnovu koji je kasnije otpao, pa je tuženi dužan da, shodno gore citiranim odredbama zakona, taj novčani iznos tužiocu vrati. Zbog toga se, navodima revizije tuženog, neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odredbom člana 420. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da stranke mogu da izjave reviziju i protiv rešenja drugostepenog suda, kojim je postupak pravnosnažno okončan. Shodno stavu 5.istog člana zakona, revizija je uvek dozvoljena protiv rešenja drugostepenog suda kojim se odbacuje predlog za ponavljanje postupka i rešenje drugostepenog suda kojim se potvrđuje rešenje prvostepenog suda o odbacivanju predloga za ponavljanje postupka.

U konkretnom slučaju, tuženi pobija rešenje drugostepenog suda kojim je potvrđeno rešenje prvostepenog suda o odbijanju predloga za ponavljanje postupka. Stoga, revizija tuženog u smislu citirane odredbe člana 420. stav 5. Zakona o parničnom postupku, nije dozvoljena, jer se ne radi o rešenju kojim je postupak pravnosnažno završen, niti o rešenju kojim je odbačen predlog za ponavljanje postupka. U ovom slučaju nema mesta ni pozivanju na odredbu člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, kojom je propisana dozvoljenost revizije protiv drugostepene presude u zavisnosti od vrednosti predmeta spora. Revizija je, u ovom postupku izjavljena kao vanredni pravni lek povodom odlučivanja o drugom vanrednom pravnom leku (predlog za ponavljanje postupka), a dozvoljenost te revizije propisana je posebnom zakonskom odredbom i to odredbom člana 420.stav 5. Zakona o parničnom postupku. To dalje znači da, ukoliko predlog za ponavljanje postupka nije odbačen, već je doneta odluka kojom je predlog odbijen ili usvojen, protiv te vrste odluke revizija nije dozvoljena, a za ocenu dozvoljenosti revizije nije od značaja vrednost predmeta spora.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke, doneo primenom odredbe člana 413., u vezi člana 420. stav 6. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić