Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je dao odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni bitna povreda odredaba parničnog postupka na koju se u reviziji ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je rešenjem Ministarstva pravde od 06.02.2007. godine upisan u registar stalnih veštaka za oblast procene tržišne vrednosti nepokretnosti. Stekao je ugled stručnog veštaka za oblast procene vrednosti nepokretnosti i bio na listi većine banaka koje su poslovale na teritoriji Republike Srbije. Takođe je bio u pisan u Agenciji za privredne registre kao preduzetnik počev od 13.09.2007. godine, a poreska uprava mu je 26.09.2007. godine dodelila poreski identifikacioni broj. U toku 2011. godine sproveden je postupak ponovnog imenovanja sudskih veštaka i rešenjem Ministarstva pravde od 08.07.2011. godine tužiočev zahtev za imenovanje sudskog veštaka za oblast građevinarstva je odbijen, uz obrazloženje da tužilac ne ispunjava uslove za imenovanje za veštaka pošto nema odgovarajuću stručnu spremu za oblast za koju se prijavio. Tužilac je protiv navedenog rešenja pokrenuo upravni spor i presudom Upravnog suda U 618/12 od 18.04.2013. godine njegova tužba je uvažena, navedeno rešenje Ministarstva pravde od 08.07.2011. godine poništeno a predmet je vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje. U obrazloženju presude prvostepenog suda navedeno je da je tužilac 22.10.2010. godine podneo zahtev za upis u registar sudskih veštaka za oblast veštačenja procene tržišne vrednosti nepokretnosti, ali da je osporenim rešenjem odbijen zahtev tužioca diplomiranog pravnika za imenovanje za sudskog veštaka za oblast građevinarstva, te da je Upravni sud stanovišta da se ne može prihvtiti kao pravilan zaključak tuženog organa da tužilac ne ispunjava uslove za imenovanje za veštaka građevinske struke, pošto tužilac zahtevom nije ni tražio upis u registar sudskih veštaka za oblast građevinarstva, već za oblast procene tržišne vrednosti nepokretnosti. Nakon donošenja navedene presude Upravnog suda, Ministarstvo pravde i državne uprave je rešenjem od 28.05.2013. godine tužioca imenovalo za sudskog veštaka za oblast procene tržišne vrednosti nepokretnosti. Inače je tužilac 18.05.2011. godine sa firmom „BB“ sa sedištem u ... zaključio ugovor o poslovnoj saradnji. Prema tom ugovoru je tužilac za potrebe navedene firme trebalo da vrši procenu tržišne vrednosti nepokretnosti uz mesečnu naknadu od 3.500 evra, pri čemu je ugovoreno da ukoliko tužilac izgubi status ovlašćenog sudskog veštaka, navedena firma ima pravo da jednostrano raskine ugovor bez obaveza da tužiocu plati za dotadašnji rad, za period ne duži od jednog meseca. Ovlašćeni zastupnik navedene firme je dopisom od 19.07.2011. godine obavestio tužioca da raskida navedeni ugovor, imajući u vidu da zbog poslovnih obaveza nisu u mogućnosti da dalje čekaju razrešenje tužiočevog problema u pogledu produženja statusa sudskog veštaka.

Iz nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno je da izmakla korist za period u kome tužilac nije bio u mogućnosti da radi kao sudski veštak odnosno od 08.07.2011. godine do 27.05.2013. godine, iznosi 5.826.482,17 dinara u označenim pojedinačnim mesečnim iznosima. Takođe je utvrđeno da razlika između prosečnih neto prihoda, koje bi tužilac ostvarivao da nije došlo do gubitka prava upisa u registar stalnih sudskih veštaka i prosečnih neto prihoda koje je zaista ostvarivao u periodu od 28.05.2013. godine do 31.03.2016. godine, iznosi 5.841.821,62 dinara sa pojedinačno označenim mesečnim iznosima. Veštačenjem je utvrđena i visina prihoda koju tužilac nije ostvarivao u periodu od 01.06.2011. godine do 31.12.2013. godine, zbog gubitka prava upisa u registar stalnih sudskih veštaka, po osnovu napred navedenog raskinutog ugovora o poslovnoj saradnji sa firmom iz ..., u iznosu od 108.500 evra, odnosno 12.037.563,65 dinara po srednjem kursu NBS za evro važećim u rokovima dospeća, sa označenim iznosima za svaki mesec.

Tužilac je od upisa 2007. godine pa do 2011. godine bio upisan kod desetak banaka kao ovlašćeni procenitelj gde banka može da ga angažuje. Svaka banka je imala svoju listu ovlašćenih procenitelja. Tužilac je kao veštak radio u bankama poslovna veštačenja, i to i za banke i za klijente. Nakon stupanja na snagu novog zakona koji je nalagao da svi već postojeći veštaci moraju formalno podneti prijavu za ponovni upis, pošto je ministarstvo naložilo da dostave dokaze gde su do tada radili, priložio je preporuke desetak banaka i u svim tim preporukama je bila visoka ocena o njemu. U nekoliko preporuka je bilo označeno da je jedan od vodećih ili vodeći stručnjak u oblasti procene tržišne vrednosti nepokretnosti. Inače tužilac se prijavio samo za oblast procene tržišne vrednosti nepokretnosti, a za tu oblast su se prijavljivala i druga lica koja su bila diplomirani pravnici ili lica koja nisu ni imala završen građevinski fakultet i takvim licima su zahtevi usvajani i upisivani su u listu stalnih sudskih veštaka za oblast procene vrednosti nepokretnosti. Istog dana kada je odbijen za upis rešenjem ministarstva sve banke su ga skinule sa svojih lista iz formalnih razloga. U toku 2011. godine, posle prijave za upis na listu veštaka i dok još nije doneto rešenje o odbijanju prijave, zaključio je ugovor u svojstvu sudskog veštaka sa kompanijom iz ... koja je prethodno videla da je upisan na liste veštaka desetak banaka. Ova kompanija je imala nameru da gradi objekte u našoj zemlji, ali je raskinula ugovor sa njim pošto je prekršio ugovornu odredbu da mora da imati status sudskog veštaka i procenitelja na listama banaka. Nakon što je dobio rešenje o upisu iz 2013. godine nije mogao da se automatski vrati na poziciju koju je imao dok je bio upisani sudski veštak, pošto banke na čijim je listama ranije bio te liste prave krajem prethodne godine za narednu godinu, te su u tom periodu došli novi ljudi, tako da je 2014. godine bio upisan na listu jedne ili dve banke; 2015. godine je bio upisan na liste u još nekoliko banaka i tek 2016. godine je konačno stekao status približan onom iz 2011. godine.

Kod takvog stanja stvari, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je nezakonitim radnjama organa tužene tužiocu pričinjena materijalna šteta koju je tužena u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima dužna da nadoknadi tužiocu.

Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da se u konkretnom slučaju ne radi o pogrešnom tumačenju zakonske norme ili primeni neodgovarajuće zakonske norme koja sama po sebi ne vodi odgovornosti tužene, već o nepravilnom postupanju državnog organa koje se može smatrati prekoračenjem, zloupotrebom ili pogrešnom primenom datih ovlašćenja. Ovo stoga što je državni organ tužene, suprotno zakonu, odlučio o zahtevu koji tužilac uopšte nije postavio – da bude imenovan za veštaka građevinske struke, odnosno uopšte nije odlučio o tužiočevom zahtevu onako kako je postavljen, a to je da bude imenovan za veštaka za procenu tržišne vrednosti nepokretnosti, što predstavlja grubu grešku prekoračenja i pogrešnu primenu datih ovlašćenja. Nezakonitost postupanja organa tužene utvrđena je i u upravnom sporu u kome je poništeno rešenje kojim je tužilac odbijen za upis na listu sudskih veštaka. Naime, da je u inicijalnom postupku državni organ tužene pročitao zahtev tužioca onako kako je postavljen doneo bi zakonitu odluku o imenovanju tužioca za veštaka za oblast procene tržišne vrednosti nepokretnosti i šteta ne bi nastala. Dakle, usled ovakvog nepravilnog i nezakonitog rada državnog organa tužilac je onemogućen da obavlja svoju delatnost i stiče prihode.

Sud je cenio i navode revizije pa je našao da su isti neosnovani. Navodi koji se odnose na nalaz veštaka, kao i doprinos tužioca visini utvrđene štete isticani su i u žalbi protiv prvostepene presude, a neosnovanost ovih navoda drugostepeni sud je pravilno obrazložio.

Pravilni su i razlozi izneti u pobijanoj presudi koje se odnose na okolnost da se radi o postupanju državnog organa sa elementima grube nepažnje zato što je državni organ uopšte nije odlučio o tužiočevom zahtevu već je svoju odluku zasnovao na zahtevu koji tužilac nije ni postavio.

Sud je cenio i ostale navode revizije, pa je našao da su neosnovani. Naime, drugostepeni sud je za svoju odluku dao jasne, potpune i pravilne razloge koje ovaj sud u svemu prihvata, zbog čega su suprotni revizijski razlozi neosnovani.

Na osnovu člana 414. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u prvom stavu izreke.

Kako troškovi odgovora na reviziju ne predstavljaju potrebne troškove radi vođenja parnice u smislu odredbe člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća-sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić