Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 168/18 od 26.04.2018. godine, koja je ispravljena rešenjima istog suda Gž1 168/18 od 10.06.2019. godine i Gž1 168/18 od 23.11.2020. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P1 311/14 od 09.02.2016. godine, u stavu drugom, trećem, četvrtom i petom izreke i u tom delu su odbijene žalbe tužioca i tuženog kao neosnovane. Stavom drugim izreke je potvrđeno rešenje Drugog osnovnog suda u Beogradu P1 311/2014 od 04.12.2017. godine, a žalba tuženog je odbijena kao neosnovana, dok je trećim stavom izreke ukinuto rešenje sadržano u stavu sedam izreke presude Drugog osnovnog suda u Beogradu P1 311/14 od 09.02.2016. godine i u tom delu predmet vraća istom sudu na ponovno odlučivanje.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, a potom je blagovremeno dostavio i njenu dopunu, kojom pobija deo stava prvog presude Apelacionog suda u Beogradu i to onaj koji se odnosi na potvrđivanje prvostepene presude u stavu drugom, četvrtom i petom izreke i to zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu čl. 408. i 441. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 18/20) Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiočeva revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, niti je u postupku pred drugostepenim sudom učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 194. stav 3. ZPP na koju ukazuje revizija. Naime, neosnovano tužilac revizijom osporava nižestepene odluke u delu kojim je tražio tužbom da se utvrdi da mu je nezakonito prestao radni odnos kod tuženog a tužba mu odbačena jer je tužilac prethodno povukao tužbu u delu kojom je tražio da se poništi kao nezakonito rešenje o prestanku radnog odnosa. U situaciji kada je povlačenjem tužbe praktično rešenje o prestanku radnog odnosa prestalo da bude pobijano u postupku i samim tim postalo pravnosnažno i konačno, ne može se posebno utvrđivati da je tužiocu nezakonito prestao radni odnos s obzirom da je to urađeno upravo tim rešenjem koje više nije sporno.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu, raspoređenom na poslove ... u HTP „Dunav turist“ DOO je rešenjem od 14.03.2006. godine otkazan ugovor o radu od 31.05.2004. godine i to sa 15.03.2006. godine zbog prestanka potrebe za njegovim radom i obezbeđena mu je isplata otpremnine u visini od 15 prosečnih zarada zaposlenih isplaćenih za poslednja tri meseca koja prethode mesecu u kome se isplaćuje otpremnina, a što je iznosilo ukupno 622.298,00 dinara. Programom rešavanja viška zaposlenih od 28.07.2005. godine kod tuženog je između ostalog utvrđeno i da postoji mogućnost isplate simulativne otpremnine za zaposlene koji se dobrovoljno jave da im prestane radni odnos u određenom roku, ali da tužilac nije hteo da koristi tu mogućnost pa mu je u postupku doneto rešenje o prestanku radnog odnosa kao tehnološkom višku uz umanjenje otpremnine.

U ovoj parnici tužilac tvrdi da mu je radni odnos prestao nezakonito ali da on ne zahteva vraćanje na rad već traži da mu tuženi na ime pričinjene štete zbog nezakonitog otkaza isplati 18 bruto zarada kao i da mu isplati neisplaćeni deo otpremnine odnosno onaj deo za koji mu je otpremnina nezakonito umanjena. U toku postupka tužilac je povukao tužbu u delu kojim je tražio da se poništi kao nezakonito rešenje o prestanku radnog odnosa, što je i konstatovano prvostepenom presudom.

Osnovno sporno pitanje u ovoj parnici je da li tužilac, koji ne traži da se poništi kao nezakonito rešenje o prestanku radnog odnosa može, tužbom za utvrđenje da traži utvrđenje činjenice nezakonitog prestanka radnog odnosa i da iz te utvrđene činjenice ostvaruje prava koja mu pripadaju za slučaj kada neće da se vrati na rad kod poslodavca (naknada štete). Po mišljenju ovog suda, pravilno su nižestepeni sudovi odlučili kada su odbacili tužbu za utvrđenje pomenute činjenice u situaciji kada je povučena tužba u delu kojim se traži poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa kao nezakonitog. Naime, Zakon o radu u članu 191. u poglavlju koje se odnosi na pravne posledice nezakonitog prestanka radnog odnosa reguliše prava zaposlenog u takvim situacijama. Međutim, uslov za ostvarivanje tih prava je da se traži poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa kao nezakonitog. Ako se to ne traži, kao što je ovde slučaj, onda u pravnom saobraćaju ostaje pravnosnažno rešenje o prestanku radnog odnosa koje više nije ni sporno. Time se uspostavlja pretpostavka o zakonitosti tog rešenja, pa se ne može u posebnoj parnici utvrđivati suprotno. Samim tim, takva tužba je nedozvoljena kako su to pravilno zaključili nižestepeni sudovi. Sve ostalo što tužilac traži u ovoj parnici, osim razlike otpremnine koja mu je dosuđena u iznosu kako je to utvrđeno veštačenjem, a što predstavlja činjenično pitanje, neposredno je vezano za zakonitost rešenja o prestanku radnog odnosa, pa s obzirom da ta okolnost nije sporna, tužilac ne može po osnovu zakonitog rešenja o prestanku radnog odnosa ostvarivati prava iz člana 191. Zakona o radu, a što on potražuje.

Imajući u vidu navedeno ostali navodi revizije nisu od uticaja na pravilnost nižestepenih odluka, pa je zbog svega toga i odlučeno kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić