Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena BB iz ... kao stvarni vlasnik apoteke „VV“ u 2007. godini stupila je u pregovore oko kupovine lokala u prostoru bivšeg hotela „...“. Prodaja lokala je tuženoj ponuđena od strane GG, njenog poznanika, koji je imao potrebu da obezbedi novac za ispunjenje obaveze prema Agenciji za privatizaciju, pošto su prethodno GG i DD kupili UTP „ĐĐ“ s obavezom plaćanja godišnje naknade Agenciji za privatizaciju. Zainteresovana da realizuje kupovinu lokala, tužena je dana 05.11.2007. godine pozajmila GG iznos od 100.000 evra, sa ugovorenim rokom vraćanja do 15.07.2008. godine. Kupoprodaja lokala je u daljem realizovana.

GG i DD su kao vlasnici i članovi Konzorcijuma preduzeća UTP „ĐĐ“, prodavca lokala, ugovorili sa tuženom prodaju lokala za ugovorenu kupoprodajnu cenu od 250.000 evra. Na sastanku ovih lica u hotelu „...“ 29.12.2007. godine vođen je razgovor da tužena podigne kredit kod banke radi isplate ugovorene cene lokala i da joj se u tome pomogne putem sačinjenja isprava, radi čega je pozvana tužilja AA, tada zaposlena u agenciji „EE“ iz ..., koja je sačinila tekst priznanice donete na potpis tuženoj. Tom prilikom tužena je potpisala priznanicu od 29.12.2007. godine u sadržini da je od tužilje primila 90.000 evra na ime pozajmice i da se obavezuje da pozajmicu vrati 40.000 evra najkasnije u roku od mesec dana, a 50.000 evra najkasnije do 01.06.2008. godine. Prema utvrđenom, tužilja AA je tada imala svojstvo direktora i registrovanog vlasnika agencije, a navodi se da je stvarni vlasnik ove agencije bio DD.

Po zaključenom kupoprodajnom ugovoru za lokal od 28.12.2007. godine, na kome su potpisi overeni 31.12.2007. godine, tužena je iz sredstava ostvarenih putem kredita isplatila kupoprodajnu cenu za lokal do juna 2008. godine. Prodavac lokala je UTP „ĐĐ“. Kupac je apoteka „VV“. Apoteka se tada formalno vodila na ŽŽ koja je prisustvovala sastanku i potpisivanju isprava u hotelu 29.12.2007. godine i pristupila overi potpisa na ugovoru 31.12.2007. godine. Nije sporno da je kupoprodaju ugovorila i realizovala tužena kao stvarni vlasnik navedene apoteke radi čije delatnosti je lokal kupljen. Za podizanje kredita kod banaka tužena se nije koristila ispravama koje je pripremila tužilja. Tužena je pripremljene isprave potpisala u predugovornoj fazi dok je još bilo neizvesno kod koje će banke i pod kojim uslovima ostvariti kredit. Kreditna sredstva tužena je uspela da obezbedi i kupoprodajnu cenu isplati, nezavisno od angažovanja tužilje i potpisane priznanice od 28.12.2007. godine.

Zbog nevraćenog zajma datog GG, tužena je podnela tužbu protiv njega po kojoj je presudom Osnovnog suda u Užicu P 2708/11 od 03.09.2014. godine GG obavezan da joj na ime duga isplati 100.000 evra u dinarskoj protivvrednosti sa kamatom od dospelosti 16.07.2008. godine do isplate. Po ovoj pravnosnažnoj i izvršnoj presudi u toku je postupak izvršenja u predmetu I 2417/15.

Ovaj postupak pokrenut je od strane tužilje tužbom podnetom 10.08.2015. godine sa traženjem da joj tužena isplati dug po priznanici koja glasi na 90.000 evra.

Tužbeni zahtev je zasnovan na priznanici od 29.12.2007. godine, za koju prvostepeni sud utvrđuje da je fiktivna, da novac tuženoj nije predat, a to utvrđenje prihvatio je i drugostepeni sud. Presudama nižestepenih sudova tužbeni zahtev je odbijen kao neosnovan.

Polazeći od odredbe člana 99. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, koja se odnosi na tumačenje spornih odredaba ugovora, prvostepeni sud je ocenio da potpisana priznanica za koju tužilja vezuje pravni osnov tužbenog zahteva, svojom sadržinom ne odgovara materijalnopravnom odnosu ugovora o zajmu, da između stranaka nije zaključen ugovor o zajmu i da tužilja nije legitimisana da potražuje vraćanje novca koji tuženoj faktički nije ni predat. Tužilja je po nalogu DD i GG napisala i donela tuženoj da potpiše priznanicu na sastanku na kom su potpisivane isprave i kada je potpisani ugovor o kupoprodaji lokala, a kao upućena u poslove prometa nepokretnosti raspitivala se kod banaka o uslovima davanja kredita tuženoj. Sa takvom ulogom tužilja ne stoji sa tuženom u ugovornom odnosu. Drugostepeni sud je prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom, kao i primenu materijalnog prava, nalazeći da je pravilan stav prvostepenog suda da priznanica od 29.12.2007. godine predstavlja ispravu koja se ceni u vezi sa ostalim izvedenim dokazima, te da prema rezultatu raspravljanja o spornom, tužilja, na kojoj je bio teret dokazivanja, nije dokazala da je tuženoj dala novac na zajam.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se u reviziji osporava pravilnost primene materijalnog prava od strane nižestepenih sudova, isticanjem da nije bilo mesta primeni člana 99. Zakona o obligacionim odnosima. Pogrešna primena materijalnog prava za posledicu je imala nepotpuno utvrđeno činjenično stanje.

U reviziji se iznosi shvatanje da priznanica od 28.12.2007. godine predstavlja verodostojnu ispravu, da ta pismena izjava kojom tužene potvrđuje da joj je tužilja dala novac, odgovara elementima pravnog posla ugovora o zajmu, prema članu 557 Zakona o obligacionim odnosima, i da su drugačiji zaključci nižestepenih sudova dokazno i pravno neutemeljeni.

Vrhovni kasacioni sud ukazuje da sporna priznanica nema neoborivu dokaznu snagu, već se njena dokazna vrednost kao privatne isprave ceni u sklopu drugih izvedenih dokaza i o postojanju činjenica zaključuje na osnovu ocene dokaza i u skladu sa pravilima o teretu dokazivanja. U odnosu na primenu materijalnog prava, revizijski sud ukazuje da pravilima o tumačenju ugovora podležu nejasne odredbe. Ovde se, međutim, spornim javlja pitanje postojanja ugovornog odnosa zajma. Sadržina priznanice nije nejasna, već je u pitanje dovedeno da li je zajam o kojem ona govori uopšte učinjen. Za nastanak dvostranog ugovora zahteva se da postoji saglasnost volja ugovornih strana. U smislu člana 557 Zakona o obligacionim odnosima, predaja novca čini bitan elemenat ugovora o zajmu, bez kojeg tog pravnog posla nema. Po ovim pitanjima potrebno je jasan stav izraziti. To će sud učiniti u ponovnom postupku. Potrebno je da sud jasno utvrdi i oceni da li je u priznanicu od 28.12.2007. godine unet neistinit sadržaj, odnosno da li je u pitanju nepostojeći ugovor. Nepostojeći ugovor se po svojim posledicama i pravnom dejstvu izjednačava sa apsolutno ništavim ugovorom. Sa istim posledicama kao i ništav ugovor shodno članu 104. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, nepostojeći ugovor ne proizvodi pravno dejstvo.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će postupiti u skladu sa primedbama iz ovog rešenja i kod ponovnog odlučivanja dati ocenu o pravnom značaju činjenica na koje je ukazano, sledom koje će doneti zakonitu i pravilnu odluku o tužbenom zahtevu. Ujedno će, prema ishodu spora odlučiti troškovima postupka.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić