U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Gordane Komnenić, članova veća, u pravnoj stvari tužilaca: AA iz ... i BB iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Milovan Nikolić, advokat iz ..., protiv tuženih: Pepublike Srbije, koju zastupa Državno pravobranilaštvo RS, Odeljenje u Užicu, Preduzeća „VV“ d.o.o. ..., čiji je punomoćnik Stojan Milojević, advokat iz ..., i JP „Srbija šume“ Beograd, radi utvrđenja prava svojine, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 912/20 od 12.05.2020. godine, u sednici održanoj 04.02.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 912/20 od 12.05.2020. godine, tako što se odbijaju žalbe tuženih i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Požegi P 864/19 od 23.12.2019. godine.

OBAVEZUJU SE tuženi Pepublika Srbija i JP „Srbija šume“ da tužiocima AA iz ... i BB iz ..., solidarno naknade troškove revizijskog postupka od 18.000,00 dinara, u roku od 15 dana od prijema prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Požegi P 864/19 od 23.12.2019. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je prema tuženima da tužioci imaju pravo svojine po osnovu održaja na kp.br. ..., upisanoj u LN ..., KO ... i kp.br. ..., upisane u LN ... KO ..., što su tuženi dužni priznati i trpeti da se tužioci, na osnovu ove presude, uknjiže kao suvlasnici kod nadležne Službe za katastar nepokretnosti. Stavom drugim izreke obavezani su tuženi da tužiocima solidarno naknade troškova parničnog postupka od 91.550,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 3026/18 od 10.01.2019. godine, preinačena je prvostepena presuda (u stavu prvom i drugom izreke) tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim su tužioci tražili da se utvrdi da po osnovu održaja imaju pravo svojine na kp.br.. ..., upisanoj u LN ... KO ... i kp.br. ..., upisane u LN ... KO ..., što su tuženi dužni priznati i trpeti da se tužioci, na osnovu ove presude, uknjiže kao suvlasnici kod nadležne Službe za katastar nepokretnosti, a tužioci su obavezani da tuženoj Pepublici Srbiji solidarno naknade troškove postupka od 30.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužioci su izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku ("Sl. glasnik RS" br. 72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, otac tužilaca, sada pok. GG, 20.06.1967. godine zaključio je, u svojstvu kupca, sa Zemljoradničkom zadrugom „DD“ u ..., kao prodavcem, ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, kojim je od prodavca kupio kp.br. ..., voćnjak četvrte klase i kp.br. ..., pašnjak šeste klase, za kupoprodajnu cenu od tadašnjih 2.032,50 dinara. Kupac je kupoprodajnu cenu platio u celosti o čemu je sačinjena priznanica. Ugovor je sačinjen u pisanom obliku, ali nije overen pred sudom. Otac tužilaca je navedene parcele koristio od momenta kupovine do svoje smrti, 17.12.1992. godine, a nakon njegove smrti nastavili su da ih koriste tužioci. Presudom Osnovnog suda u Požegi P 263/15 od 27.03.2015. godine, odbijen je, kao preuranjen, tužbeni zahtev, kojim su ovde tužioci protiv istih tuženih tražili da se utvrdi da su po osnovu održaja stekli pravo svojine na navedenim parcelama br. ... i ..., KO ..., uz zaključak suda da od 1996. godine, kada su usvojene izmene Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa i brisana odredba člana 29. ovog Zakona, nije protekao rok od 20 godine za sticanje prava svojine putem održaja. U postupku je utvrđeno da su obe sporne parcele upisane kao državna svojina Republike Srbije, s tim što je parcela br. ..., data na korišćenje tuženom JP „Srbija šume“, a tuženom Preduzeću „VV“- pravnom sledbeniku ZZ „DD“ ..., koje je priznalo tužbeni zahtev tužiocima, data je na korišćenje kp.br. ...

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da otac tužilaca nije bio u zakonitoj državini predmetnog zemljišta, jer ugovor o kupoprodaji nije overen pred sudom, a Zakonom o prometu zemljišta i zgrada nije bila predviđena mogućnost konvalidacije ugovora, ali da su i tužioci i prethodno njihov otac, bili savesni držaoci ovih parcela, pa kako je od 1996. godine, odnosno od izmena Zakona o osnovama svojinskoprvnih odnosa, do podnošenja tužbe, 18.09.2017. godine, protekao rok od 20 godine, to nalazi da su se stekli uslovi iz člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskoprvnih odnosa, te da su tužioci po osnovu vanrednog održaja postali vlasnici predmetnih parcela. Prvostepeni sud zaključuje da ranije doneta presuda predstavlja presuđenu stvar samo u odnosu na postojanje uslova za vanredni održaj, dok je u odnosu na redovni održaj tužba preuranjena, pa je usled nove činjenice – proteka roka od 20 godina, nastala nova mogućnost za podnošenje tužbe.

Pobijanom odlukom drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev. Drugostepeni sud nalazi da su tužioci, donošenjem pravnosnažne presude P 263/15 od 27.03.2015. godine, prestali da budu savesni držaoci predmetnih parcela, jer je prestala zabluda, u smislu člana 72. stav 2. istog Zakona, da su sporne parcele u njihovom vlasništvu, na osnovu čega zaključuje da nema osnova za primenu člana 28. stav 4 Zakona, što i njihov tužbeni zahtev čini neosnovanim.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom tužilaca ukzuje da je pobijana odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Sticanje svojine održajem regulisano je odredbom člana 28. Zakona o osnovama svojinskoprvnih odnosa („Sl. list SFRJ“ br. 6/80 ... „Sl. list SRJ“ br. 29/96 i „Sl. glasnik RS“ br. 115/05), tako što je određeno da savestan i zakonit držalac nepokretne stvari, na kojoj drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na toj stvari održajem protekom deset godina (stav 2.), a protekom 20 godina pravo svojine stiče savestan držalac nepokretne stvari, na kojoj drugi ima pravo svojine (stav 4. istog člana). Pojam zakonite i savesne državine definisan je članom 72. istog Zakona, po kome je državina zakonita ako se zasniva na punovažnom pravnom osnovu koji je potreban za sticanje prava svojine i ako nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja (stav 1.), a savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova (stav 2.). Zakon o osnovnim svojinsko pravnim odnosima („Sl. list SFRJ“ br. 6/80) stupio je na snagu 01.09.1980. godine, a izmene ovog Zakona, na koje se sudovi pozivaju, objavljene su u “Sl. listu SRJ” br. 29/96 i stupile su na snagu 04.07.1996. godine, kojima je između ostalog, brisana odredba člana 29. Zakona, kojim je bilo propisano da se na stvarima u društvenoj svojini nije moglo steći pravo svojine održajem.

Međutim, odredbom člana 18. Zakona o prometu zemljišta i zgrada (“SL. list SFRJ” br. 15/65 – prečišćen tekst) koji je bio na snazi u vreme zaključenja ugovora o kupoprodaji ovih parcela, propisano je da radna organizacija može poljoprivredno zemljište, ili građevinsko zemljište van užeg građevinskog rejona, na koje ima pravo korišćenja, dati građaninu ili građanskom pravnom licu u zamenu za drugo zemljište, kao i prodati mu takva zemljišta radi kupovine drugog zemljišta od građanina ili građanskog pravnog lica. Odredbom člana 9. istog Zakona propisano je da ugovor na osnovu koga se prenosi pravo korišćenja ili pravo svojine na zemljištu ili zgradi mora biti u pisanom obliku (stav 1. ovog člana), a ugovor koji nije zaključen u pisanom obliku ne proizvodi nikakvo pravno dejstvo (stav 2. istog člana).

Ugovor o kupoprodaji predmetnih parcela, otac tužilaca zaključio je 20.06.1967. godine, odnosno u vreme primene i važenja Zakona o prometu zemljišta i zgrada (“Sl. list SFRJ” br.15/65), koji u članu 9, kao uslov za promet zemljišta propisuje samo pisanu firmu ugovora, ali ne i overu potpisa na ugovoru pred sudom. Imajući ovo u vidu, kao i da ovaj ugovor o kupoprodaji jeste zaključen u zakonom propisanoj formi, da je kupoprodajna cena isplaćena u celosti a ocu tužilaca, kao kupcu, kupljene parcele predate u državinu, što znači da je ugovor i izvršen u celosti, to Vrhovni kasacioni sud nalazi da je time, pravni prethodnik tužilaca stekao zakonit osnov za sticanje prava svojine na nepokretnosti, odnosno da je bio u zakonitoj i savesnoj državini kupljenih parcela, u skladu sa odredbom člana 72. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa. Otac tužilaca je stupio u posed (državinu) kupljenih parcela odmah nakon kupovine, 1967. godine, a nakon njegove smrti, krajem 1992. godine, tužioci su nastavili da je koriste, takođe kao savesni i zakoniti držaoci, jer stupaju u kvalitet državine kakav je imao njihov pravni prethodnik. Ovo iz razloga što pravni posao na osnovu koga je izvršen prenos prava vlasništva nije mogao izgubiti kararkter zakonitog pravnog posla, koji je imao u vreme zaključenja, a njihova savesnost se pretpostavlja, u skladu sa odredbom člana 72. stav 3. Zakona.

Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Požegi P 263/15 od 27.03.2015. godine, istovetan tužbeni zahtev (kao u ovoj pravnoj stvari) nije odbijen, kao neosnovan, već kao preuranjen, što znači da se ne radi o pravnosnažno presuđenoj stvari. Navedenom presudom utvrđeno je da osnov postoji, ali da nije proteklo vreme potrebno za sticanje prava svojine putem održaja, pa drugostepeni sud pogrešno zaključuje da su, donošenjem ove presude, tužioci postali nesavesni držaoci ovih nepokretnosti.

Imajući u vidu izneto, odnosno da su tužioci kao savesni držaoci u posedu predmetnih parcela duže od 20 godina nakon 01.09.1996. godine, odnosno nakon izmena Zakona o osnovama svojinsko pravnh odnosa, pa do podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari – 18.09.2017. godine, to su ispunjeni uslovi iz člana 28. stav 4. ovog Zakona (mada treba imati u vidu da je ispunjen i uslov iz stav 2. istog člana, s obziroma da je njihova državina bila i zakonita, u smislu člana 72. stav 1. Zakona, s obzirom da je zasnovana na punovažnom pravnom osnovu potrebnom za sticanje prava svojine), na osnovu čega prvostepeni sud pravilno zaključuje da je tužbeni zahtev osnovan.

Kako je pobijana odluka, kojom je odbijen tužbeni zahtev zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, preinačio drugostepenu i potvrdio prvostepenu presudu, odnosno odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tužioci su uspeli u postupku po reviziji, pa im, primenom člana 154. ZPP, pripadaju i troškovi ovog postupka, koji su im dosuđeni u visini od 18.000,00 dinara, i to na ime opredeljenih troškova za sastav revizije sačinjene od strane advokata.

Na ovaj način, na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić