U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez i Biserke Živanović, članova veća, u pravnoj stvari tužilaca „AA“ iz ..., Međunarodna nevladina organizacija sa sedištem u ..., čiji su zakonski zastupnici BB i VV i Udruženja Roma „GG“ iz ..., koga zastupa DD, čiji je zajednički punomoćnik Josip Caran, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo unutrašnjih poslova RS, Policijska uprava Pančevo, Policijska stanica Alibunar, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Zrenjaninu, radi zaštite od diskriminacije, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 8417/19 od 06.11.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 31.03.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilaca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 8417/19 od 06.11.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 8417/19 od 06.11.2019. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena je presuda Višeg suda u Pančevu P 3/19 od 27.05.2019. godine kojom je: u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi diskriminatorsko postupanje i anticiganizam tužene prema licima romske nacionalnosti pred organima javne vlasti na osnovu etničke pripadnosti usled nevršenja službene dužnosti po prijavama diskriminisanih lica romske nacionalnosti; u stavu drugom izreke, odbijen zahtev da se utvrdi postojanje fenomena anticiganizma u aktima tuženog, te institucijalnog rasizma, kao uzroka za zanemarivanje i diskciminaciju Roma; u stavu trećem izreke, odbijen zahtev da se zabrani tuženoj da dalje vrši radnje diskriminacije odnosno ponavljanja radnji diskriminacije; u stavu četvrtom izreke, odbijen zahtev da se tužena obaveže da presudu objavi u dnevnom listu „Politika“; a u stavu petom izreke, obavezani su tužioci da tuženoj naknade troškove postupka u iznosu od 6.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013-US, 55/2014, 87/2018, 18/20) i utvrdio da je revizija tužilaca neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je ĐĐ sa svojom porodicom živela u ..., u kući za koju je zaključila predugovor o kupoprodaji sa prodavcem EE i isplatila kaparu u iznosu od 2.000 evra. Ukupno ugovorena kupoprodajna cena iznosila je 6.200 evra. ĐĐ nije bila u mogućnosti da isplati preostali iznos kupoprodajne cene do 15.06.2018. godine (kada je bio rok za isplatu) zbog pogoršane finansijske situacije. Kuću je nastavila da koristi za stanovanje sa decom, nakon što je njen suprug napustio porodicu.

Na krovu kuće izbio je požar 29.10.2018. godine, zbog čega je ĐĐ pozvala vatrogasce koji su izašli na lice mesta 15-20 minuta nakon poziva. Požar je ugašen intervencijom vatrogasaca.Službena lica MUP-a su pomagala i u iznošenju stvari iz kuće. Posle požara, uslova za život u kući više nije bilo. ĐĐ se sa decom preselila kod svoje majke u ..., a u naredna tri do četiri dana vraćala se u ... radi pakovanja i odnošenja preostalih stvari i hranjenja dva ostavljena psa. Nakon 4-5 dana od požara, vlasnik kuće EE je promenio bravu na ulaznim vratima čime je onemogućio ĐĐ da uđe u kuću. Tim povodom, ĐĐ je zatražila intervenciju policije, do koje nije došlo ni po njenom usmenom, ni po pismenom obraćanju, uz dat uput da nastali problem rešava putem suda. Uput da svoj problem sa stvarima i pristupa kući sama rešava, ĐĐ je dobila kada se prvo usmeno obratila u Policijskoj stanici Alibunar, posle čega se obratila advokatu koji je sačinio pismeni podnesak, zatim se obratila dežurnom licu u policijskoj stanici zahtevom za prijem pismenog podneska, čemu nije udovoljeno. Naposletku, podnesak koji je sačinio advokat Josip Caran je poslat poštom, u MUP je primljen 07.11.2018. godine, a pisani odgovor je usledio 13.11.2018. godine. U odgovoru je sugerisano da se ĐĐ za zaštitu svojih prava obrati sudu, zbog nenadležnosti policije da postupi po njenom imovinskopravnom zahtevu.

Etnička pripadnost nije bila razlog nepostupanja policije po zahtevu podnositeljke da joj se obezbedi policijska asistencija radi iznošenja stvari, imajući u vidu da su već postojala službena saznanja o postojanju nerešenih imovinsko pravnih pitanja o stvarima čije je iznošenje zahtevala. Sud je cenio da su službena lica postupala u skladu sa članom 61. Zakona o policiji, imajući u vidu da asistencija policije nije tražena radi iznošenja iz kuće ličnih dokumenata i ličnih stvari ĐĐ i njene dece, već da se zahtev odnosio na kabaste stvari koje su ostale u stanu tj. električne uređaje i nameštaj. Prilikom saslušanja ĐĐ je izjavila da smatra da policijski službenik nije hteo da primi njen pisani zahtev „zato što je očekivao novac, ili zato što nije gospođa“, a tek na pitanje svog punomoćnika dodala je da smatra da je policija tako postupala i zato što je Romkinja, iako se u postupku prethodno izjasnila da je po narodnosti ... . ĐĐ evedentno nije diskriminisana ni postupanjem vatrogasaca, kao ni drugih pripadnika MUP-a.

Kod iznetog stanja stvari, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev kao neosnovan.

Zabrana diskriminacija predstavlja jedno od osnovnih načela Ustava Republike Srbije. U članu 21. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije (stav 2.), te da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.).

Članom 1. Protokola 12. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koja se u Republici Srbiji neposredno primenjuje, u skladu sa članom 194. stav 4. u vezi člana 18. Ustava, utvrđena je opšta zabrana diskriminacije u ostvarivanju svakog prava koje predviđa zakon, tako što je u stavu 1. propisano da će se svako pravo koje zakon predviđa ostvarivati bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao na primer po rasi, boji kože, veroispovesti, političkom i drugom uverenju, nacionalnom ili društvenom poreklu, povezanosti sa nacionalnim manjinama, imovini, rođenju ili drugom statusu, a stavom 2. istog člana propisano je da javne vlasti neće ni prema kome vršiti diskriminaciju po osnovima koji su pomenuti u stavu 1.

Pojam diskriminacije i diskriminatorskog postupanja sadržan je u članu 2. stav 1. tačka 1. Zakona o zabrani diskriminacije, koji pod navedenim pojmovima podrazumeva svako neopravdano pravljene razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanja prvenstva), u odnosu na lica ili grupe lica, kao i na članove njihovih porodica ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koje se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orjentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i u drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima.

Kao oblici diskriminacije predviđeni su neposredna i posredna diskriminacija, povreda načela jednakih prava i obaveza, pozivanje na odgovornost, udruživanje radi vršenja diskiriminacije, govor mržnje i uznemiravanje i ponižavajuće postupanje (član 5.), dok su posebni slučajevi diskriminacije propisani odredbama člana 15. do 27, pa je tako odredbom člana 15. propisano da svako ima pravo na jednak pristup i jednaku zaštitu svojih prava pred sudovima i organima javne vlasti.

Pravilno su primenjene navedene ustavne i zakonske odredbe. Postupanje organa tužene, koje tužioci opisuju kao diskriminaciju, ne ispunjava uslove za traženu sudsku zaštitu po odredbama Zakona o zabrani diskriminacije.

Revizijom se osporava pravilnost primene materijalnog prava, navodima da je ĐĐ diskriminisana jer joj nije omogućen razgovor u policijskoj stanici gde niko nije hteo da je sasluša o nastalim problemima, a ni da zaprime pismeni podnesak. Takvo postupanje, prema shvatanju revidenata, ukazuje da nije postojala ravnopravnost građana i da je imenovana diskriminisana obzirom da je Romkinja.

Revizijom izneto ne može biti prihvaćeno. Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, a posebno pravilo o teretu dokazivanja u sporovima za zaštitu diskriminacije, tužioci nisu učinili verovatnim da su organi tužene označenim radnjama i propustima, izvršili akt diskriminacije u smislu odredaba člana 45. u vezi člana 2, 3, 6, 7, 8, 15. i 25. Zakona o zabrani diskriminacije.

Prema utvrđenim okolnostima slučaja, službeno postupanje pripadnika MUP-a ne može se okarakterisati kao akt diskriminacije izvršen zbog etničke pripadnosti ĐĐ. Tužioci tokom postupka nisu dokazali da je bilo propusta koji bi ukazivali na diskriminaciju na osnovu etničke pripadnosti pred organima javne vlasti zbog nacionalne pripadnosti ĐĐ, a samim tim ni da u postupcima organa tužene postoji fenomen anticiganizma i institucionalnog rasizma. Organi tužene u okviru svoje nadležnosti nisu neopravdano pravili razliku ili nejednako postupali, odnosno ograničavali ĐĐ, u odnosu na druga lica ili joj uskratili zaštitu. Organi tužene postupali su saglasno odredbama člana 53, 54, 55, 56. i 58. Zakona o policiji, s obzirom da ovlašćena službena lica nisu dužna da pružaju asistenciju građanima u rešavanju spornih građanskopravnih odnosa, kakav je bio odnos povodom preuzimanja stvari iz kuće koja je u vlasništvu EE u kojoj je živela ĐĐ, sa kojom je vlasnik sklopio predugovor o kupoprodaji koja nije realizovana, već je za to nadležan redovan sud, što je imenovanoj jasno predočeno. Ni po čemu se ne može zaključiti da je postupanje dežurnog službenog lica kod odbijanja prijema pismena od imenovane, bilo zasnovano na kojem njenom ličnom svojstvu, odnosno da je u takvim istim situacijama prijem vršen neposrednom predajom pismena od strane drugih lica.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužilaca nije osnovana i na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija,

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić