U postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog po osnovu ugovora o radu od ....2013. godine, na neodređeno vreme, na radnom mestu ..., sa punim radnim vremenom, a prema ugovoru o radu je bio dužan da radi dovoljno vremena da bi poslove obavio na zadovoljavajući način, odnosno da se pridržava odluke tuženog o rasporedu radnog vremena, preraspodeli radnog vremena i prekovremenom radu, kada se to zahteva.

Članom 6.7. Opšteg uputstva Službe obezbeđenja koje tuženi primenjuje u svom radu, između ostalog, je propisano da je ... u obavezi da u Dnevniku rada evidentira tačno vreme (u minut) prijema dužnosti, da prijem verifikuje potpisom i da telefonom (radio vezom) obavesti Operativni centar ili Upravnika objekta o prijemu smene. Članom 6.8. istog uputstva je propisano da je Dnevnik rada službeni dokument o radu službenika obezbeđenja, da može biti i sudski dokaz i da je zato neophodna tačnost, jasnoća napisanog, činjenično stanje bez pretpostavki i ličnog mišljenja, opis događaja, tačno vreme i mesto događaja, imena svih umešanih lica i svedoka, da se posle evidencije dužnosti u Dnevnik rada upisuje sve što utiče na obavljanje dužnosti obezbeđenja i evidentiraju svi vanredni događaji, o kojima se sačinjava poseban izveštaj.

Članom 72. stav 1. tačka 2. Pravilnika o radu tuženog je propisano da se zaposlenom može otkazati ugovor o radu, ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene Pravilnikom ili ugovorom o radu, a prema članu 74. Pravilnika, pod povredom radne obaveze se između ostalog smatra svaka povreda i nepoštovanje propisanih pravila i procedura koje poslodavac primenjuje u svom radu, a naročito povreda odredbi Profesionalnog kodeksa i Kodeksa profesionalne etike. Identične odredbe sadržane su u članu 6.3. tačka 2. i članu 6.5 Ugovora o radu zaključenog sa tužiocem.

Pobijanim rešenjem tužiocu je primenom člana 179. stav 1. tačka 2. i 192. Zakona o radu, člana 74. Pravilnika o radu tuženog, u vezi člana 6.5 ugovora o radu, otkazan ugovor o radu zbog povrede radne obaveze, odnosno postupanja suprotno čl. 6.7 i 6.8. Opšteg uputstva Službe obezbeđenja koje tuženi primenjuje u svom radu. Tužiocu je radni odnos prestao danom prijema rešenja 06.11.2013. godine. Ovo zbog toga što je tokom avgusta 2013. godine, kada je bio raspoređen na rad u „...“ a.d. ..., u dnevnik rada netačno upisivao vreme predaje smene, na način bliže opisan u pobijanom rešenju i tako prikazao više ostvarenog prekovremenog rada za 12 časova.

Pre donošenja pobijanog rešenja tužiocu je dostavljeno upozorenje da su se stekli uslovi za prestanak radnog odnosa. Tužilac je svoj postupak pravdao time da je bio u obavezi i da je dolazio 15- 20 minuta pre početka radnog vremena banke (8 h) kako bi proverio objekat koji je obezbeđivao i sisteme u njemu, a da je tih 15- 20 minuta dopisivao kao prekovremeni rad prilikom završetka smene, na koji način su svi službenici obezbeđenja vodili evidenciju o prisutnosti na radu i da je o takvom načinu vođenja evidencije o prisutnosti na radu on obavešten od BB, takođe radnika obezbeđenja i koordinatora šestoro zaposlenih, kada je počeo da radi u „...“ a.d. ...

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su primenom materijalnog prava iz člana 179. stav 1. tač. 2. Zakona o radu, odredbi Pravilnika o radu tuženog i Ugovora o radu, ocenili da tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanje tužioca na rad nije osnovan. Prema datim razlozima unošenjem u Dnevnik rada netačnih podataka o vremenu predaje smene tužilac je svojom krivicom učinio povrede radne obaveze koja mu je pobijanim rešenjem kao otkazni razlog stavljena na teret. Pravilima rada tuženog, sa kojima je tužilac bio upoznat, izričito je propisano da se dnevna evidencija mora voditi tačno i precizno u minut, da nije postojala nikakva naredba poslodavca da se vreme ranijeg dolaska na posao uračunava naknadno prilikom predaje smene, već da se i prijem i predaja smene evidentiraju tačno. Nisu prihvaćeni navodi tužioca da nije mogao da evidentira raniji dolazak na posao (pre 8h -kada je dolazio radnik banke) jer je imao mogućnost, što se vidi iz evidencije dolazaka koju je tuženi vodio putem operativnog centra, a i obavezu da unese tačno vreme, čak i eventualno ranijeg dolaska na posao, sa kojom procedurom je tužilac bio upoznat tokom obuke.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, stanovište izraženo u nižestepenim presudama se ne može prihvatiti kao pravilno, jer je zbog pogrešne primene materijalnog prava, činjenično stanje na kome su zasnovane nižestepene presude ostalo nepotpuno utvrđeno.

Članom 179. stav 1. tač. 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05...32/13) propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu.

Krivica zaposlenog kod povrede radne obaveze je uslov za mogućnost otkaza ugovora o radu zaposlenog. Krivica podrazumeva umišljaj (direktani i eventualni) i nehat (svesni i nesvesni). To je psihički odnos učinioca prema povredi radne obaveze i njenim posledicama, a teret dokazivanja da krivica u vreme učinjene povrede radne obaveze nije postojala pada na zaposlenog. Razlog za isključenje krivice, je, između ostalog, i stvarna zabluda koja postoji kada je zaposleni učinio povredu radne obaveze, pogrešno smatrajući da postoje okolnosti prema kojima bi, ako bi one stvarno postojale, preduzimanje ili nepreduzimanje radnje bilo dopušteno. Dakle, kao odlučna činjenica da je tužilac učinio povredu radne obaveze od značaja je psihički odnos tužioca prema povredi radne obaveze i njenim posledicama.

U konkretnom slučaju, tužilac je tokom avgusta meseca 2013. godine u Dnevnik rada upisivao netačno vreme predaje (završetka) smene, tako što je kao vreme predaje smene upisivao vreme 15-20 minuta kasnije od vremena kada je smenu predavao javljanjem službi Alarm moritoringa. Sa druge strane, u dokaznom postupku izveden je dokaz saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke i svedoka BB, VV i GG iz čijih iskaza proizlazi da je banka, u kojoj je u spornom periodu tužilac radio, vršila evidenciju o prisutnosti (dolaska i odlaska sa posla) radnika fizičkog obezbeđenja i svojih zaposlenih putem Alarm monitoringa na taj način što kamera ( u prostorijama banke) zabeleži dolazak i odlazak radnika, da je razlika između evidentiranog vremena banke i dnevnika rada tuženog postojala, jer su radnici obezbeđenja bili u obavezi da dolaze 15 minuta ranije kako bi obišli objekat i da je bila praksa da to vreme radnici obezbeđenja uračunaju i upišu kao vreme predaje smene.

Kod takvog stanja stvari, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne može se prihvatiti kao pravilno stanovište nižestepenih sudova da su razlozi tužioca kojima pravda svoj postupak, iako je u suprotnosti sa pravilima Opšteg uputstva Službe obezbeđenja koje tuženi primenjuje u svom radu, a koja su tužiocu bila poznata, bez uticaja na zakonitost pobijanog rešenja. Ovo zbog toga što iz iskaza tužioca i saslušanih svedoka proizlazi da je kod tuženog bila ustaljena praksa da se vreme provedeno na radu pre početka rada banke, odnosno pre mogućnosti da se putem Alarm monitoringa evidentira dolazak radnika obezbeđenja na posao, upisuje prilikom predaje smene, što u postupku nije ocenjeno u cilju utvrđivanja da li u postupanju tužioca postoje razlozi za isključenje krivice, kod svih okolnosti koje su dovele do povrede radne obaveze koja mu je stavljena na teret, a naime da je u avgustu 2013. godine netačno prikazao više ostvarenih sati prekovremenog rada.

Kako zbog pogrešne primene materijalnog prava, činjenično stanje u pogledu navedenih okolnosti, koje su od značaja za pravilnu odluku o tužbenom zahtevu, nije potpuno utvrđeno, Vrhovni kasacioni sud je ukinuo obe nižestepene presude i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će postupiti po primedbama iz ovog rešenja i upotpuniti činjenično stanje, tako što će ispitati i pouzdano utvrditi da li je tužilac pogrešno smatrao da je preduzimanje radnji zbog kojih mu je otkazan ugovor o radu bilo dopušteno, kod ustaljene prakse takvog vođenja evidencije o prisutnosti radnika obezbeđenja na radu, o kojoj je tužilac od strane koordinatora za službenike obezbeđenja obavešten pre početka rada u banci i koje je evidetno tolerisano i da li je netačno prikazao broj radnih sati u avgustu 2013. godine, nakon čega će, pravilnom primenom materijalnog prava o tužbenom zahtevu doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Iz navedenih razloga, primenom člana 416.stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić