U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Srđan Aleksić, advokat iz ..., protiv tuženih AD „Železnice Srbije“ Beograd i AD za železnički prevoz putnika „Srbija Voz“ Beograd, radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2825/19 od 08.10.2020. godine, u sednici veća održanoj 15.04.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

USVAJA SE revizija tužioca, PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2825/19 od 08.10.2020. godine u stavu prvom izreke, tako što SE ODBIJAJU, kao neosnovane, žalbe tuženih i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3154/17 od 15.05.2019. godine, u stavovima petom, šestom, sedmom, osmom i desetom izreke.

OBAVEZUJU SE tuženi da tužiocu solidarno naknade troškove revizijskog postupka u iznosu od 186.905,00 dinara, u roku od 8 dana od dana prijema otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3154/17 od 15.05.2019. godine, u stavovima petim i sedmim izreke, obavezani su tuženi da tužiocu, za period od oktobra 2014. godine zaključno sa avgustom 2015. godine solidarno isplate naknadu troškova za ishranu u toku rada i naknadu troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora u određenim pojedinačnim mesečnim iznosima, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate, sve bliže određeno u ovim stavovima izreke. Stavovima šestim i osmim izreke obavezan je tuženi AD za železnički prevoz putnika „Srbija Voz“ Beograd da tužiocu, za period od septembra 2015. godine zaključno sa septembrom 2017. godine, isplati naknadu troškova za ishranu u toku rada i naknadu troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora u određenim pojedinačnim mesečnim iznosima, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate, sve bliže određeno u ovim stavovima izreke. Stavom desetim izreke obavezani su tuženi da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 145.202,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2825/19 od 08.10.2020. godine, stavom prvim izreke prvostepena presuda u navedenom delu je preinačena, tako što je tužbeni zahtev i zahtevi tužioca za naknadu troškova parničnog postupka odbijen, kao neosnovan. Stavom drugim izreke odbijeni su, kao neosnovani, zahtevi tuženih za naknadu troškova parničnog postupka. Stavom trećim izreke odbijen je, kao neosnovan, zahtev tuženog AD za železnički prevoz putnika „Srbija Voz“ Beograd za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda revizija je dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013- US, 55/2014, 87/2018, 18/2020, u daljem tekstu: ZPP), zbog čega nije bilo mesta oceni izuzetne dozvoljenosti revizije, u smislu člana 404. ZPP.

Odlučujući o osnovanosti revizije, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog AD „Železnice Srbije“ Beograd, a nakon statusnih promena je zaključio Aneks ugovora broj 4 od 01.09.2015. godine sa tuženim AD za železnički prevoz putnika „Srbija Voz“ Beograd. U obračunu zarade tužioca visina utuženih naknada nije iskazana u nominalnom iznosu.

Prvostepeni sud je, najpre ocenio da nije osnovan prigovor nedostataka pasivne legitimacije na strani tuženog AD za železnički prevoz putnika „Srbija Voz“ Beograd. Ovaj tuženi je nakon statusnih promena preuzeo, ne samo prava, već i obaveze prema zaposlenima, kao poslodavac sledbenik, a nije dokazao da je na drugačiji način sa tuženim AD „Železnice Srbije“ Beograd, kao pravnim prethodnikom regulisao pitanje individualnih i stečenih prava zaposlenih. Primenom odredbe člana 118. stav 1. tačka 5. i 6. Zakona o radu prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev za isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer je utvrđeno da su u Aneksu Kolektivnog ugovora za JP „Železnice“ („Službeni glasnik RS“ broj 4/06) ova prava zaposlenih samo deklarativno navedena. Iz člana 5. stav 6. tog Aneksa (kojim je propisano da je u vrednost jednog radnog časa iz stava 1. i 2. tog člana uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora, svedene na jedan radni čas) i kasnijih izmena Kolektivnog ugovora (kojima je samo menjana vrednost radnog časa), ne može se zaključiti koji iznos predstavlja naknadu spornih troškova, a tuženi nisu dokazali da su njihovu isplatu izvršili, s obzirom da nakon izmena Kolektivnog ugovora zarade zaposlenih nisu uvećane.

Drugostepeni sud je prvostepenu presudu preinačio i tužbeni zahtev odbio kao neosnovan, sa obrazloženjem da je tužiocu naknada po oba osnova isplaćena u skladu sa odredbom člana 118. stav 1. tačka 5. i 6. Zakona o radu i odredbama Aneksa Kolektivnog ugovora i Kolektivnog ugovora iz 2015. godine. Po stavu istog suda navedene naknade ne moraju biti nominalno izražene u odluci poslodavca. To proističe i iz odluke Ustavnog suda po ustavnoj žalbi kojom prilikom je ocenjena ustavnost i zakonitost Zakona o platama u državnim organima i javnim službama u delu kojim je propisano da koeficijent sadrži naknadu za topli obrok i regres.

Osnovano se revizijom tužioca ukazuje da se navedeno stanovište drugostepenog suda zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu (“Službeni glasnik RS” br.61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, predviđeno je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačka 5. i 6.), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Aneksom Kolektivnog ugovora tuženog (Sl. Glasnik RS 4/06) odredbom člana 2. izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora, pa je predviđeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbom člana 5. stav 1. Aneksa izmenjena je i odredba člana 61. pa je određena vrednost radnog časa za obračun i isplatu zarade za januar-juni 2006. godine u visini 53,50 dinara, a za period juli – decembar 2006. godine 56,00 dinara. Članom 5. stav 6. Aneksa propisano je da je u vrednost jednog radnog časa iz stava 1. i 2. ovog člana uključena i vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za godišnji odmor svedena na jedan radni čas. Iz ovakvog utvrđenja vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu za troškove ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer isti nisu iskazani u nominalnim iznosima.

Kako je počev od 01.01.2006. godine zaposlenima dato pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktom utvrde visinu tih naknada koji mogu biti veći ili manji od naknada predviđenih Opštim kolektivnim ugovorom. Pri tom, visina ovih naknada mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto. U konkretnom slučaju tuženi u toku postupka nisu dostavili sudu odluku o visini ovih naknada, kao ni sudskom veštaku radi izrade nalaza i mišljenja, iz čega se osnovano može zaključiti da odluku nisu ni doneli. To ne isključuje pravo tužioca na isplatu ovih naknada. Ne može se prihvatiti da su zaposlenima, pa i tužiocu, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da se tuženi nisu izjasnili o njihovoj visini, niti je iznos naknade za regres i troškova za ishranu u toku rada nominalno iskazao u platnoj listi tužioca, kako je to predviđeno Zakonom o radu. Na osnovu iznetog, moglo bi se zaključiti da su tuženi u pogledu isplate navedenih naknada, zakonske odredbe primenjivali na štetu tužioca. Obzirom da Aneks kolektivnog ugovora tuženog ne sadrži konkretnu regulativu koja utvrđuje visinu ovih naknada, tužilac može potraživati naknadu u neto iznosima prema parametrima iz ranijeg Kolektivnog ugovora. Tužilac je tužbeni zahtev postavio u visini iznosa naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora utvrđenih na osnovu nalaza i mišljenja veštaka, primenom navedenih parametara. Stoga je ovako postavljeni tužbeni zahtev osnovan, kako je to pravilno ocenio prvostepeni sud.

Prema konačnom uspehu stranaka u sporu, tužiocu pripada pravo na naknadu troškova prvostepenog postupka, u iznosu na koje je tužene stavom desetim izreke prvostepene presude obavezao prvostepeni sud.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, primenom člana 416. stav 1. ZPP, preinačio drugostepenu presudu u stavu prvom izreke tako što je odbio, kao neosnovane, žalbe tuženih i potvrdio prvostepenu presudu, u stavovima petom, šestom, sedmom, osmom i desetom izreke.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda tužiocu, primenom čl. 277. i 324. Zakona o obligacionim odnosima, pravo na zakonsku zateznu kamatu na dosuđeni iznos troškova parničnog postupka pripada od dana izvršnosti presude, a ne od presuđenja do isplate, kako je to ocenio prvostepeni sud. Međutim, u smislu člana 419. u vezi člana 395. ZPP, odluka o početku toka kamate na troškove postupka nije mogla biti preinačena na štetu tužioca, zbog čega je rešenje o troškovima postupka u ovom delu moralo biti potvrđeno.

Tužiocu, prema uspehu u revizijskom postupku, primenom odredbi čl. 153, 154. i 163. ZPP pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, za sastav revizije i usdskih taksi na reviziju i odluku o reviziji u ukupnom iznosu od 186.905,00 dinara. Stranci koju je u uspešno okončanoj parnici zastupao advokat, obveznik poreza na dodatu vrednost, pripada pravo na naknadu troškova na ime PDV-a na advokatsku uslugu, pa tužiocu pripada pravo na naknadu troškova za sastav revizije uvećane za iznos poreza na dodatu vrednost, u iznosu od 14.400,00 dinara, odmerene prema tarifnom broju 16. u vezi tarifnog broja 13. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“, br. 121/2012). Pored toga tužiocu pripada pravo na nakandu troškova sudske takse na reviziju u iznosu od 69.002,00 dinara i sudske takse na reviziju u iznosu od 103.503,00 dinara, primenom Taksene tarife iz Zakona o sudskim taksama.

Iz navedenih razloga, primenom člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić