U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužioca-protivtuženog AA d.o.o. ..., čiji je punomoćnik Nikola Kovačević, advokat iz ..., protiv tuženih-protivtužilaca BB iz ... i VV iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Sanda Suvačar, advokat iz ..., radi predaje i isplate, odlučujući o reviziji tuženih-protivtužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3636/18 od 08.10.2018. godine, u sednici veća održanoj dana 29.04.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženih-protivtužilaca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3636/18 od 08.10.2018. godine.

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev tužioca za naknadu troškova revizjskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Šidu P 156/2017 od 16.03.2018. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezani tuženi da tužiocu solidarno isporuče 31.049,00 kg uljane repice (od čega 28.227,00 kg na ime duga po osnovu ugovora o pristupanju dugu od 20.12.2008. godine i 2.822,70 kg na ime ugovorene naknade od 10% zbog docnje sa isporukom) i 123.993,10 kg merkantilne pšenice (od čega 112.721,00 kg na ime duga po osnovu ugovora o pristupanju dugu od 20.12.2008. godine i 11.272,10 kg na ime ugovorene naknade od 10% zbog docnje sa isporukom). Stavom drugim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev da se obavežu tuženi da tužiocu na ime ugovorene naknade od 5% zbog docnje sa isporukom predaju 1.412,05 kg uljane repice i 5.636,05 kg merkantilne pšenice. Stavom trećim izreke, utvrđeno je da je tuženi duguju tužiocu iznos od 45.974 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, sa kamatom po stopi Evropske centralne banke počev od 02.10.2009. godine do 24.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine do konačne isplate zakonsku zateznu kamatu propisanu Zakonom o zateznoj kamati u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Stavom četvrtim izreke, utvrđeno je da tužilac duguje tuženom VV, na ime naknade i troškova za obavljeni rad, iznos od 9.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, sa kamatom po stopi Evropske centralne banke počev od 01.11.2008. godine do 24.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine do konačne isplate, zakonsku zateznu kamatu propisanu Zakonom o zateznoj kamati u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Stavom petim izreke, nakon prebijanja međusobnih potraživanja stranaka utvrđenih u stavovima trećem i četvrtom izreke, obavezani su tuženi da tužiocu isplate iznos od 36.974 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, sa kamatom po stopi Evropske centralne banke, počev od 02.10.2009. godine do 24.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine do konačne isplate zakonsku zateznu kamatu propisanu Zakonom o zateznoj kamati. Stavom šestim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos glavnog duga u evrima, počev od 02.10.2009. godine do 25.01.2012. godine. Stavom sedmim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev da se obavežu tuženi da tužiocu isplate iznos od 375,32 evra preko dosuđenog, do traženog iznosa od 9.375,32 evra, sa domicilnom kamatom po stopi Centralne evropske banke počev od 01.06.2007. godine do konačne isplate, u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu NBS na dan isplate, kao i zahtev za isplatu kamate na dosuđeni iznos. Stavom osmim izreke, odbijen je, kao neosnovan, protivtužbeni zahtev da se poništi ugovor o pristupanju dugu zaključen 20.12.2008. godine u ..., između tužioca kao poverioca, tuženog BB iz ..., kao dužnika i tuženog VV iz ..., kao pristupioca. Stavom devetim izreke, delimično je usvojen protivtužbeni zahtev, pa je obavezan tužilac da tuženima, na ime isporučenih 2.278,00 kg merkantilne soje, isplati iznos od 56.407,60 dinara, zakonskom zateznom kamatom počev od 06.12.2007. godine do isplate. Stavom desetim izreke, odbijen je, kao neosnovan, protivtužbeni zahtev da se obaveže tužilac da tuženima isplati iznos od 6.669.226,60 dinara preko dosuđenog, do traženog iznosa od 6.725.634,22 dinara i to da im na ime: 64.218,60 kg uljane repice isplati iznos od 1.207.951,86 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 05.07.2008. godine do isplate; 26.473,00 kg merkantilne pšenice isplati iznos od 671.884,74 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 30.06.2008. godine do isplate; 35.628,00 kg uljane repice isplati iznos od 1.145.547,76 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 01.01.2009. godine do isplate; 27.709,00 kg uljane repice isplati iznos od 386.540,55 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 19.07.2009. godine do isplate i 26.973,00 kg merkantilnog kukuruza isplati iznos od 593.406,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 24.10.2007. godine do isplate, kao i da isplati iznos od 160.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 28.11.2008. godine do isplate. Stavom jedanaestim izreke, odbijen je, kao neosnovan, protivtužbeni zahtev da se obaveže tužilac da tuženom VV, na ime 7 naknada, troškova za obavljeni rad u 2007.godini i ortačke proizvodnje 2006.- 2007.godine isplati iznos od 6.124.640,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja do isplate. Stavom dvanaestim izreke, određena je privremena mera, pa je zabranjeno tuženom BB da otuđi i optereti nepokretnosti bliže određene u izreci, radi obezbeđenja nenovčanog potraživanja predaje 31.049,00 kg uljane repice i 123.993,10 kg merkantilne pšenice. Određeno je da će po privremenoj meri postupiti RGZ SKN iz Šida, radi upisa zabeležbe privremene mere u katastru nepokretnosti, koja će trajati do pravnosnažnog okončanja ove parnice. Stavom trinaestim izreke, obavezani su tuženi da tužiocu, na ime naknade troškova parničnog postupka, isplate iznos od 883.275,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom četrnaestim izreke odbijeni su, kao neosnovani, zahtev tužioca da se obavežu tuženi da mu isplate zakonsku zateznu kamatu na dosuđeni iznos troškova parničnog postupka od dana pravnosnažnosti do dana izvršnosti presude, zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka preko dosuđenog iznosa, a za iznos od 84.325,00 dinara i zahtev tuženih za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 517.055,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3636/18 od 08.10.2018. godine, žalba tužioca je odbijena, kao neosnovana, žalba tuženih je delimično usvojena, a delimično odbijena, pa je prvostepena presuda preinačena u pobijanom odbijajućem delu za protivtužbeni zahtev, tako što je tužilac obavezan da tuženima, pored iznosa od 56.407,60 dinara, na ime isporučenih 2.278 kg merkantilne soje, isplati iznos od još 199.822,40 dinara na ime isporučenih 4.000 kg merkantilne soje, sa zakonskom zateznom kamatom od 06.12.2007. godine do isplate. Prvostepena presuda je potvrđena u pobijanom usvajajućem i odbijajućem delu za tužbene zahteve, u pobijanom usvajajućem i preostalom odbijajućem delu za protivtužbene zahteve i u delu odluke o privremenoj meri, a preinačena u delu odluke o troškovima parničnog postupka, tako što je odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka preko iznosa od 756.379,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate, dok je u preostalom delu odluka kojom su tuženi obavezani da tužiocu isplate naknadu troškova parničnog postupka potvrđena. Odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po žalbi i obavezan je tužilac da tuženima isplati iznos od 25.796,00 dinara, na ime troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi su blagovremeno izjavili reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, pobijajući je u usvajajućem delu tužbenog zahteva i odbijajućem delu protivtužbenog zahteva.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS”, br. 72/2011… 18/2020, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tuženih nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje. Ukazivanje tuženih na učinjenu bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 4. ZPP, ne može biti revizijski razlog, jer revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP mogu biti bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačke 6, 8, 10. i 11. ovog zakona, pod uslovom da su isticane i u žalbi, odnosno da su učinjene u postupku pred drugostepenim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u poslovnom odnosu sa tuženim BB, kao nosiocem registrovanog poljoprivrednog gazdinstva, tokom 2006., 2007. i 2008. godine, a tuženi VV je bio u poslovnom odnosu sa tuženim BB, na način što su zajednički organizovali poljoprivrednu proizvodnju na zemljištu površine oko 250 ha u KO ..., koje su uzeli u zakup. Zaduživali su se kod tužioca, s tim da su sva zaduženja glasila na tuženog BB.

Po zaduženjima za isporučeni materijal, po kreditima za isplatu zakupa za zemljište, za 10.000 evra za troškove proizvodnje i za kupovinu traktora „...“ za organizovanje proizvodnje, koje je zaduženje pretvoreno u dug za uljanu repicu, tuženi BB je ostao u obavezi prema tužiocu koju je trebalo da razduži kroz isporuku roda 2008. godine. Kako nije mogao da se razduži, pozvao je tuženog VV da pristupi njegovom dugu, pa je između tužioca i tuženih u decembru 2008. godine postignut dogovor da se dug vrati sledeće godine i da se nastavi finansiranje proizvodnje. Faktički se reprogramom za izmirenje obaveza tuženog BB prema tužiocu obavezao i tuženi VV.

Na sastanku u prostorijama tužioca, kom su prisustvovali zakonski zastupnik tužioca GG, tuženi BB i VV, Jelica Vujanić, advokat iz ... i DD, šef računovodstva kod tužioca, koja je na osnovu knjigovodstvene dokumentacije tužioca učesnicima dogovora predočila podatke o robnom i novčanom zaduženju tuženog BB, usaglašena je visina duga, ugovoreni su rokovi i način plaćanja, odnosno izmirenje duga u robi, pa je shodno postignutom dogovoru ugovarača, među kojima nije bilo spora o predmetu ugovora, advokat Jelica Vujanić sačinila ugovor o pristupanju dugu dana 20.12.2008. godine, koji je predala ugovornim stranama. Njime je između tužioca kao poverioca, tuženog BB, kao dužnika i tuženog VV, kao pristupioca utvrđena visina potraživanja tužioca prema tuženom BB na osnovu kooperantske saradnje u proizvodnji poljoprivrednih proizvoda u 2006., 2007. i 2008. godini i tuženi su se obavezali da će zajedno izmiriti dugovanje prema tužiocu. Ugovarači su taj ugovor potpisali nakon čitanja i po primerak ugovora zadržali za sebe.

Za preuzeti repromaterijal i novac tuženi BB je tužiocu dugovao merkantilnu pšenicu, uljanu repicu i soju. Novčani dug i dug za repromaterijal je pretvoren u zrno soje, a soja potom pretvorena u evre, što je iskazano u ugovoru o pristupanju dugu. Ukupno zaduženje u soji bilo je 139.316 kg (od čega je zaduženje na ime avansa bilo 105.834 kg zrna soje, a dug na ime repromaterijala 33.482 kg soje). Ova količina je uvećana za 10%, tako da je ukupno zaduženje tuženih bilo 153.247 kg zrna soje. Shodno dogovoru ugovornih strana dug u zrnu soje je preračunat u evre po berzanskoj ceni od 300 evra/1 toni, tako da je utvrđena visina duga od 45.974 evra.

Ugovorom su utvrđene obaveze tuženih za isporuku 132.098 kg uljane repice sa rokom isporuke do 30.6.2009. godine, potom obaveza isplate 45.974 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja najkasnije do 30.6.2009. godine i predaja 124.469 kg zrna merkantilne pšenice sa rokom isporuke do 31.7.2009. godine. Ugovorom je predviđeno da, za slučaj neispunjenja ili kašnjenja u ispunjenju, dužnici poveriocu pored glavnog duga duguju i naknadu štete u visini od 15% neisporučene, odnosno sa docnjom isporučene robe.

Tuženi nisu predali tužiocu pšenicu roda 2009. godine na otkupno mesto koje je trebalo da odredi tužilac, na šta su se obavezali spornim ugovorom o preuzimanju duga. Tuženi VV se u vreme vršidbe najpre obratio ĐĐ, zaposlenom kod tužioca, radi obezbeđenja kamiona za prevoz pšenice do otkupnog mesta, a potom za isto i zakonskom zastupniku tužioca, koji su tvrdili da nemaju odgovarajuće kamione. Zakonski zastupnik tužioca nije saopštio tuženom otkupno mesto za predaju pšenice. Tuženi su tvrdili da su deo pšenice isporučili u silose u ..., ... i ..., na čuvanje kod trećih lica.

Iz nalaza veštaka Svetlane Pavković utvrđeno je da, prema stanju na karticama koje tužilac vodi za tuženog BB, uz umanjenje za PDV na razduženu količinu, dug tuženih za merkantilnu pšenicu iznosi 112.721,00 kg, a za uljanu repicu 28.227 kg. Tuženi ne osporavaju ovako utvrđene količine merkantilne pšenice i uljane repice koje duguju tužiocu.

Potraživanja tuženih prema tužiocu po osnovu isporuke poljoprivrednih proizvoda tužiocu koja su evidentirana u knjigovodstvenoj evidenciji tužioca , pa samim tim i razdužena su isporuka 84.732 kg uljane repice, 26.473 kg merkantilne pšenice, 90.714 kg uljane repice i uplata iznosa od 160.000,00 dinara. U evidenciji tužioca nije evidentirana isporuka 26.973 kg merkantilnog kukuruza. Račun koji je ĐĐ, zaposleni kod tužioca sačinio i ispostavio tuženom BB u vezi predaje kukuruza nije snabdeven pečatom tužioca. Za sporni kukuruz ne postoji faktura tuženog niti otkupni list tužioca koji služi kao dokument za ulaz u finansijsko stanje. U evidenciji nema evidentirane isporuke 7.300 kg soje pa samim tim ni razduženja. U pitanju je soja koju su tuženi 06.12.2007. godine na ime tužioca predali firmi „...“. Tuženi je trebalo da se razduži sa količinom JUS kvaliteta od 6.278 kg soje, ali je zbog loših vremenskih uslova soja imala veliki procenat vlage pa je tuženi zbog kvaliteta soje faktički mogao da se razduži samo sa 2.278 kg koliko je tuženom preostalo nakon što su u vrednosti od 4.000 kg plaćeni troškovi kombajniranja soje EE, koji je kombajniranje vršio za potrebe tuženih.

U 2007. godini zakonski zastupnik tužioca GG i tuženi VV su se usmeno dogovorili da tuženi sa kooperantima u ime i za račun tužioca zaključuju ugovore o proizvodnji i otkupu poljoprivrednih proizvoda za mesečnu naknadu od 600 evra. U 2008. godini postigli su usmeni ogovor da tuženi za mesečnu naknadu od 1000 evra ugovara proizvodnju. Tužilac nije tuženom VV isplatio naknadu za 2008. godinu. Tuženi je kod tužioca prestao da radi nakon zaključenja ugovora o pristupanju dugu tako da je sa decembrom mesecom 2008. godine ostalo neisplaćenih 9 meseci rada za 2008. godinu (od februara meseca kada počinje kalendarksa godina u poljoprivredi zaključno sa oktobrom kada se završava kalendarska godina).

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi najpre, primenom materijalnog prava iz odredbi čl. 103, 111. i 141. Zakona o obligacionim odnosima, ocenili neosnovanim zahtev tuženih za poništaj ugovora o pristupanju dugu od 20.12.2008. godine i ocenili da nema uslova ni za utvrđenje ništavosti spornog ugovora. Iz iskaza saslušanih stranaka i svedoka, te sadržine pismenog ugovora o pristupanju dugu, proizlazi da prilikom zaključenja ugovora nije bilo mana volje na strani tuženih, konkretno pretnje ili zablude u pogledu predmeta obaveze, visine duga, rokova za ispunjenje i načina izmirenja obaveza. Ugovor je sačinjen od strane advokata na osnovu dogovora koji su stranke postigle i na osnovu knjigovodstvenog stanja u poslovnim knjigama tužioca kao poverioca, izdatih faktura i potpisanih otpremnica i svojeručno je, nakon čitanja, potpisan od strane ugovarača. Za zaključenje ugovora postojao je obostrani interes, kod nesporne činjenice da je postojao dospeo dug tuženog BB prema tužiocu, te je ugovoren drugi rok izmirenja i određeno ukupno dugovanje sa uvećanjem od 10%, a tuženi nisu dokazivali da su bili u teškoj materijalnoj situaciji, niti da se tužilac koristio takvim materijalnim stanjem tuženih da bi nedopušteno uticao na njihovu volju. Prema okolnostima konkretnog slučaja, godinama života tuženih, delatnosti kojom se bave i njihovom iskustvu nema dokaza da su tuženi prilikom zaključenja spornog ugovora postupali lakomisleno, a da je to tužilac iskoristio da za sebe ugovori korist koja je u očiglednoj nesrazmeri sa onim što su mu tuženi dugovali.

Kako iz nalaza veštaka Svetlane Pavković, datog prema stanju na karticama koje tužilac vodi za tuženog BB, uz umanjenje za PDV na razduženu količinu, dug tuženih prema tužiocu za merkantilnu pšenicu iznosi 112.721,00 kg, a za uljanu repicu iznosi 28.227 kg, pravilno su nižestepeni sudovi primenom člana 262. st. 1. u vezi čl.270. i 273. st. 4. ZOO ocenili osnovanim zahtev tužioca za predaju robe u toj količini po osnovu ugovora o pristupanju dugu. Pri tom je pravilno ocenio drugostepeni sud da je ugovorna kazna od 15% zbog docnje u ispunjenju nesrazmerno visoka s obzirom na vrednost predmeta obaveze, zbog čega je pravilno primenom člana 274. ZOO kojim je previđena mogućnost smanjenja iznosa ugovorne kazne, ocenio da je uobičajena visina kazne za docnju 10%, kao naknade za docnju u isporuci robe i da tuženi duguju tužiocu, pored utvrđenog dugovanja po osnovu ugovora o pristupanju dugu i obračunatu količinu uljane repice i merkantilne pšenice sa uvećanjem od 10% na ime ugovorne kazne za docnju u isporuci, a da se zahtev za isporuku naknade od još 5% zbog docnje u isporuci ispostavlja neosnovanim.

Shodno postignutom dogovoru ugovornih strana, dug tuženih prema tužiocu u zrnu soje preračunat u evre iznosi 45.974 evra. S druge strane, tuženi VV ima osnovano potraživanje prema tužiocu u iznosu od 9.000 evra, po osnovu neisplaćene naknade i troškova za obavljen rad u trajanju od 9 meseci tokom 2008. godine. Tužilac nije dokazao tvrdnju da je ugovorena nagrada tuženom pripadala tek po realizaciji ugovorene isporuke soje. Ovo zato, što je i u prethodnom periodu ugovoreni iznos naknade (od 600 evra mesečno) tuženom isplaćen po završetku sezone, što znači bez obzira na realizaciju ugovora koje je tuženi zaključio. Da je pravo tuženom na ugovorenu naknadu pripalo bez obzira na realizaciju, proizilazi i iz činjenice da je ugovarao reprogram obaveza kooperanata. Osnov ove obaveze tužioca je u usmenom ugovoru sa tuženim, u smislu čl. 262. u vezi čl. 749. ZOO.

Nakon prebijanja međusobnih potraživanja stranaka pravilna je odluka nižestepenih sudova da su tuženi u obavezi da tužiocu isplate iznos od 36.974,00 evra, sa pripadajućom kamatom od dospelosti potraživanja do isplate, saglasno čl. 277.i 324. ZOO.

Primenom pravila o teretu dokazivanja, tuženi predloženim dokazima nije dokazao tvrdnju da ima nenamireno potraživanje prema tužiocu po osnovu naknade troškova u vezi rada u 2008. godini u iznosu od još 375,32 evra, kao i da mu pripada pravo na neisplaćenu nagradu za njegov rad u 2007. godini. Ocenom izvedenih dokaza je utvrđeno da je potraživanje tuženog prema tužiocu iz 2007. godine po ovom osnovu isplaćeno, tim pre što je tuženi predložio da se njegovo potraživanje od 9.000 evra za 9 plata iz 2008. godine prebije sa potraživanjem tužioca za zaštitna hemijska sredstva preuzeta u maju 2008. godine, iz čega proizilazi da nije bilo prethodnog nenamirenog potraživanja tuženog za 2007. godinu koje bi se eventulano prebilo sa potraživanjem tužioca prema tuženom. Ortačka priizvodnja pšenice u sezoni 2006- 2007. godine je organizovana između tuženog VV, zakonskog zastupnika tužioca GG i ŽŽ, kao fizičkih lica, pa u vezi eventualnih dugovanja odnosno dobiti po osnovu ortačke proizvodnje po ovom osnovu tužilac kao pravno lice nije pasivno legitimisan u ovom sporu.

U pogledu zahteva tuženih prema tužiocu za isplatu novčanog potraživanja po osnovu isporučenih poljoprivrednih proizvoda iz kooperantske proizvodnje, pravilna je ocena nižestepenih sudova da je zahtev osnovan na ime isporučene soje, jer, iako u evidenciji tužioca nema podataka o evidentiranoj isporuci, iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je tuženi 06.12.2007. godine na ime tužioca predao 7.300 kg soje firmi „...“. Kako je zbog kvaliteta soje tuženi trebalo da se razduži sa količinom JUS kvaliteta od 6.278 kg soje, prvostepeni sud je zaključio da je tuženi mogao da se razduži samo sa 2.278 kg koliko je tuženom preostalo nakon što su u vrednosti od 4.000 kg soje plaćeni troškovi kombajniranja soje EE, koji je kombajniranje vršio za potrebe tuženih zbog čega je obavezao tužioca da tuženom isplati vrednost 2.278 kg merkantilne soje u iznosu od 56.407,60 dinara. Međutim, kako je tuženi tužiocu isporučio 7.300 kg soje, odnosno 6.278 kg soje JUS kvaliteta, a u dokumentaciji tužioca nema evidentiranog potraživanja za kombajniranje, niti je tužilac imao nalog od tuženih da plati za kombajniranje svedoku EE, pravilno je drugostepeni sdu ocenio da tuženom pripada pravo na naplatu iznosa od još 199.822,40 dinara (za 4.000 kg soje), jer u sporazumu stranaka nema osnova da se od vrednosti soje koju su tuženi isporučili tužiocu, odbije iznos na ime cene kombajniranja.

Preostale iznose tražene protivtužbenim zahtevom na ime cene za isporučene poljoprivredne proizvode – uljanu repicu i merkantilnu pšenicu, i uplatu iznosa od 160.000,00 dinara, tužilac je evidentirao i za toliko razdužio obaveze tuženog. U pogledu potraživanog iznosa za merkantilni kukuruz tuženi nisu dokazali da su tužiocu, odnosno za njegov račun isporučili kukuruz, jer isto ne proizlazi iz sadržine računa koji je ĐĐ, zaposleni kod tužioca sačinio i ispostavio tuženom BB. Račun nije snabdeven pečatom tužioca, za sporni kukuruz ne postoji faktura tuženog niti otkupni list tužioca a iz sadržine računa i iz iskaza stranaka i svedoka ne propizlazi jasno da je tužilac bio kupac, odnosno da je dao nalog tuženom kao prodavcu da robu isporuči trećem licu.

Navodima revizije se neosnovano osporava pravilna primena materijalnog prava, tim pre što se u reviziji ponavljaju navodi koji su isticani u žalbi protiv prvostepene presude, koje navode od značaja za pravilnu odluku o izjavljenoj žalbi je pravilno i obrazloženo cenio drugostepeni sud. Ostalim navodima revizije pobija se utvrđeno činjenično stanje, pa ih ovaj sud nije ispitivao, budući da se utvrđeno činjenično stanje revizijom ne može pobijati u smislu člana 407. stav 2. ZPP.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Tužiocu ne pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, jer sastav odgovora na reviziju nije bila nužna radnja za odlučivanje u revizijskom postupku, pa je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća- sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić