Budući da je revizija tužioca dozvoljena, u smislu člana 403. stav 2. tačka 2. važećeg Zakona o parničnom postupku – ZPP, nema zakonskih uslova za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. stav 1. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je mobilisan i učestvovao u ratnim dejstvima 1991. godine, a kao vojni obveznik – ... ranjen je 01.10.1991. godine i zadobio je prostrelnu ranu grudnog koša. Tužilac je dva puta operisan i bio je na bolovanju oko devet meseci. Odmah nakon povređivanja, kod njega su se javile psihičke tegobe i košmarni snovi, koje i dalje ima. Tužilac se preselio u ... 1997. godine, a njegovo zdravstveno stanje je bilo nepromenjeno, kao i psihičke tegobe. Psihijatru se obratio 2008. godine, bio je na pregledu 3 – 4 puta, i dobio savete od lekara o ponašanju i lečenju. Tužilac i dalje povremeno odlazi kod psihijatra i pije lekove za poboljšanje spavanja. Pre ranjavanja tužilac nije imao psihičkih tegoba, a nakon ranjavanja tegobe su stalno prisutne u manjoj ili većoj meri. Tužiocu je postavljena dijagnoza depresivni sindrom, što se odnosi na postojanje simptoma umerenog depresivnog poremećaja bez psihotičkih elemenata, a zatim i dijagnoza trajna promena ličnosti posle katastrofičnog iskustva. Na pregledu kod psihijatra 05.02.2018. godine ocenjeno je da se navedeno stanje može smatrati trajnim. Tužilac je pravnosnažnom presudom od 21.12.2002. godine ostvario naknadu nematerijalne štete nastale isključivo kao posledica ranjavanja. Ova presuda potvrđena je presudom Okružnog suda u Novom Sadu od 29.10.2003. godine, kada je tužiocu dosuđen na ime umanjenja životne aktivnosti iznos od 83.754,00 dinara, za pretrpljene fizičke bolove i strah po 74.448,00 dinara i na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog naruženosti 46.530,00 dinara. Tužba u ovoj parnici podneta je 24.04.2019. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u pobijanoj drugostepenoj presudi primenjeno materijalno pravo kada je prvostepena presuda preinačena i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete.

Pravilan je zaključak drugostepenog suda da je šteta na strani tužioca prouzrokovana izvršenjem krivičnog dela oružane pobune iz člana 124. KZJ, za koju je propisan rok zastrelosti krivičnog gonjenja od 15 godina. S obzirom da je do povređivanja tužioca kao učesnika u ratnim dejstvima došlo 01.10.1991. godine, to je pravilna ocena drugostepenog suda da je pre podnošenja tužbe u ovoj parnici protekao rok zastarelosti potraživanja naknade štete prouzrokovane krivičnim delom oružane pobune, u smislu člana 377. Zakona o obligacionim odnosima – ZOO.

Suprotno revizijskim navodima, u konkretnom slučaju rok zastarelosti naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti ne teče od završetka lečenja i saznanja za trajno umanjenje životne aktivnosti, jer je u momentu podnošenja tužbe prošlo više od 15 godina propisanih kao objektivni rok u kome nastupa zastarelost potraživanja naknade štete po osnovu krivičnog dela. Takođe, objektivan rok zastarelosti od 15 godina istekao je i od pravnosnažnosti presude kojom je tužilac ostvario naknadu nematerijalne štete kao isključivu posledicu povređivanja. Revizijom se neosnovano ističe da je trebalo primeniti rokove zastarelosti iz člana 376. stav 1. ZOO počev od februara 2018. godine kao saznanja za novu težu posledicu povređivanja. Zato je drugostepenom presudom pravilno tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan primenom rokova zastarelosti propisanih za krivično delo, oružane pobune.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić