Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina, Gordane Džakula, Katarine Manojlović Andrić i Branislava Bosiljkovića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa Milan Delić, advokat iz ..., protiv tužene Komercijalne banke a.d. Beograd, Filijala u Nišu, koju zastupa Svetlana Anđelković Milošević, advokat iz ..., radi utvrđenja ništavosti ugovora, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 5367/2017 od 28.08.2018. godine, u sednici veća održanoj dana 08.07.2021. godine doneo je

R E Š E NJ E

DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 5367/2017 od 28.08.2018. godine, u delu koji se odnosi na ništavost člana 1. i 6. stav 1. Ugovora o kreditu kojima je regulisana valutna klauzula.

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Nišu Gž 5367/2017 od 28.08.2018. godine, u delu koji se odnosi na ništavost člana 1. i 6. stav 1. Ugovora o kreditu kojima se reguliše valutna klauzula i u delu za troškove postupka i presuda Osnovnog suda u Nišu P 8997/16 od 18.07.2017. godine, u stavu prvom i trećem izreke i u navedenom delu predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U preostalom delu NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužene i ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 5367/2017 od 28.08.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Nišu P 8997/16 od 18.07.2017. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno da su odredbe člana 1. i člana 6. stav 1. Ugovora o kreditu za refinansiranje stambenog kredita br. .. zaključenog dana 27.03.2008. godine između stranaka, kojom se reguliše valutna klauzula apsolutno ništave. Istom presudom, u stavu drugom izreke, utvrđeno je da je odredba člana 5.istog ugovora o kreditu za refinansiranje stambenog kredita zaključenog 27.03.2008. godine između stranaka kojim se reguliše promenljiva kamatna stopa apsolutna ništava. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 298.803,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 5367/2017 od 28.08.2018. godine, odbijena je žalba tužene i potvrđena navedena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu blagovremeno je izjavila reviziju tužena zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao posebnoj, na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku, jer se radi o pravnom pitanju od velikog značaja, od interesa za ravnopravnost građana i ujednačavanje sudske prakse.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku i nalazi da postoji potreba za preispitivanjem drugostepene odluke u delu koji se odnosi na utvrđenu ništavost odredbi ugovora koje regulišu valutnu klauzulu osporenog ugovora, radi ujednačavanja sudske prakse, usled čega je u navedenom delu dozvoljeno odlučivanje o reviziji tužene, dok u preostalom delu nisu ispunjeni zakonski uslovi propisani članom 404. Zakona o parničnom postupku i revizija je odbačena.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u delu koji se odnosi na valutnu klauzulu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku i nalazi da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju između tužene kao davaoca kredita i tužioca kao korisnika kredita, zaključen je ugovor o refinansiranju stambenog kredita br. .. dana 27.03.2008. godine, kojim je tužena prema članu 1. odobrila tužiocu kredit u iznosu od 56.192,94 CHF u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan puštanja kredita na korišćenje. Kredit je odobren kao namenski sa rokom vraćanja od 20 godina, počev od 11.04.2008. godine. Članom 5. Ugovora je propisana kamatna stopa od 4,35% na godišnjem nivou, kao promenljiva i ista se može menjati u skladu sa kretanjem prosečnih kamatnih stopa koju na teritoriji RS primenjuju prvoklasne banke. Članom 6. stav 1. Ugovora tužilac se obavezao da odobreni kredit sa ugovorenom kamatom izmiruje u mesečnim anuitetima u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS važećem za CHF na dan uplate mesečnog anuiteta, a stavom 2.ovog člana je određeno da se iznos i dinamika dospeća anuiteta utvrđuju na dan puštanja kredita u tečaj i iskazuju u planu otplate kredita. Tužena je dostavila tužiocu plan otplate kredita sa 01.04.2008. godine i novi plan otplate 07.03.2009. godine, sa povećanim iznosom anuiteta. Iz nalaza i mišljenja veštaka je utvrđeno da je protivvrednost uzetog kredita tužioca 56.192,94 CHF na dan puštanja kredita u tečaj, po srednjem kursu NBS iznosila 2.945.308,00 dinara, da je do 28.02.2017. godine tužilac isplatio 38.033,84 CHF u dinarskoj protivvrednosti od 3.349.754,07 dinara, iz čega proizlazi da je dinarski izražena vrednost anuiteta uvećana za 127,96%.

Nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, primenom člana 1065, 395, 10, 11, 13, 18, 46. stav 2. i 141. Zakona o obligacionim odnosima, člana 34.stav 8. Zakona o deviznom poslovanju i člana 17. i 46. Zakona o zaštiti potrošača.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nije u potpunosti utvrđeno.

Prema članu 1065. Zakona o obligacionim odnosima ugovorom o kreditu se konstituiše obaveza banke – davaoca kredita da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava na određeno vreme, za neku namenu ili bez namene, a korisnik kredita se obavezuje da banci plati ugovorenu kamatu i dobijani iznos novca vrati u vreme i na način utvrđen ugovorom. Ugovorom o kreditu mora da se utvrdi iznos kreditnih sredstava, uslovi davanja i korišćenja kredita i vraćanja primljenih novčanih sredstava po tom osnovu. Ugovor o kreditu je izraz volje ugovornih strana zbog čega su davalac i korisnik kredita ovlašćeni da svojom voljom propišu i dodatne klauzule od značaja za način obračuna i otplatu kreditnih sredstava. Ugovor o kreditu se najčešće zaključuje kao formalni i formularni ugovor. Tekst ugovora je, po pravilu, unapred sastavljen od strane davaoca kredita. Time se druga ugovorna strana – korisnik kredita stavlja u neravnopravan položaj u odnosu na davaoca kredita. Banka davalac kredita je u prednosti i zbog činjenice da se radi o finansijskoj organizaciji koja se profesionalno bavi kreditnim poslovima. Stoga je banka dužna da u postupku pregovaranja i zaključenja ugovora o kreditu prethodno upozna i nedvosmisleno pismeno upozori korisnika kredita o svim rizicima i ekonomskim posledicama koje će preuzeti zaključenjem ugovora. Obaveza takvog postupanja banke se zasniva na osnovnim načelima obligacionog prava, propisanih članom 12, 13, 14, 15. i 16. Zakona o obligacionim odnosima.

Pobijanom odlukom je pravilno ocenjeno da je ugovaranje valutne klauzule dozvoljeno, da ugovaranje mora da se odvija saglasno osnovnim načelima obligacionog prava i da postoji obaveza banke da informiše korisnika kredita o činjenicama od značaja za zaključenje pravnog posla. Međutim, sve okolnosti zaključenja ugovora sa valutnom klauzulom i volja ugovornih strana nije u potpunosti utvrđena.

Valutna klauzula saglasno članu 34. stav 8. Zakona o deviznom poslovanju i članu 395. Zakona o obligacionim odnosima, predstavlja dozvoljen pravni posao ugovaranja u devizama u Republici Srbiji, s tim što se plaćanje vrši u dinarima po kursu valute vrednovanja u trenutku ispunjenja obaveze. Osnovna funkcija ugovaranja valutne klauzule se iskazuje u očuvanju ekvivalentnosti uzajamnih davanja – jednakoj tržišnoj vrednosti plasiranih kreditnih sredstava u odnosu na vraćeni iznos dinarskog duga. Valutna klauzula nije i ne može da bude pravni osnov bogaćenja davaoca kredita – banke na štetu korisnika kredita, sticanja nesrazmerne imovinske koristi u odnosu na realnu tržišnu vrednost plaćenog dinarskog iznosa kreditnih sredstava. Međutim, saglasnom voljom ugovornih strana se osim valutne klauzule kao sredstva očuvanja jednakih uzajamnih davanja može konstituisati klauzula kojom će se valutni rizik u celosti prevaliti na korisnika kredita. Takva klauzula je moguća i pravno dopuštena kada se banka, davalac kredita na međunarodnom tržištu zadužila u određenoj stranoj valuti i preuzela obavezu da i vraćanje primljenog iznosa po tom osnovu realizuje u istoj valuti. U tom slučaju, banka je ovlašćena da tako pribavljena devizna sredstva neposredno ustupi potencijalnim korisnicima kredita. Ovakav vid kreditiranja je dopušten saglasno odredbi člana 25. Zakona o deviznom poslovanju i može se ugovoriti kada se pravnom licu i preduzetniku obezbeđuje plaćanje uvoza robe i usluga iz inostranstva (stav 1.) ili kada se fizičkom licu omogućava kupovina nepokretnosti u zemlji (stav 2.). Banka je ovlašćena i da pribavljena devizna sredstva na međunarodnom tržištu ponudi domaćim pravnim i fizičkim licima i u dinarskoj protivvrednosti. U tom slučaju transfer deviznog iznosa u dinarski dug se vrši po važećem srednjem kursu te valute na dan zaključenja ugovora o kreditu, uz obavezu vraćanja primljenog u dinarima - valuti plaćanja obračunatog po srednjem kursu te iste valute. Tada se valutni rizik može voljom ugovornih strana pravno valjano prevaliti na korisnika kredita uz uslov postojanja pisanog obaveštenja kojim je pre zaključenja ugovora banka korisnika kredita na njemu razumljiv način upoznala sa svim ekonomsko-finansijskim posledicama rizika koje će on preuzeti prihvatanjem takve ugovorne klauzule. Obaveza je banke da pošteno postupi i upozori korisnika kredita na stvarni rizik i ekonomske posledice koje takva klauzula proizvodi, proizlaze i iz odredbi Zakona o zaštiti potrošača i Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga.

Kako je utvrđenje i ocena ukazanih okolnosti: zaduženja banke u stranoj valuti, ugovoranje klauzula i prethodno informisanje korisnika kredita na sve bitne okolnosti za sada izostala i time nije pouzdano utvrđeno postojanje nesporne volje tužioca kao korisnika kredita za preuzimanje valutnog rizika, primenom kursa švajcarskog franka, postojanje zakonskih uslova za ocenu punovažnosti dela ugovora iz člana 1. i 6. stav 1. Ugovora o kreditu je ostalo sporno, usled čega su nižestepene odluke u navedenom delu morale biti ukinute.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će otkloniti ukazane nepravilnosti, utvrditi da li je banka plasirana dinarska sredstva pribavila posredstvom sopstvenog zaduženja u valuti švajcarskog franka, stvaru volju stranaka kod ugovaranja valutne klauzule i da li je pre zaključenja ugovora korisniku kredita dostavila potpunu pisanu informaciju o svim poslovnim rizicima i ekonomsko- finansijskim posledicama koje će nastati primenom takve klauzule, a zatim će doneti pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da nisu ispunjeni zakonski uslovi propisani članom 404. Zakona o parničnom postupku za odlučivanje o reviziji tužene banke kao posebnoj reviziji u delu zahteva za utvrđenje ništavosti ugovora, kojim je regulisana promenljiva kamatna stopa (čl. 5), jer je u navedenom delu pobijanom odlukom odlučeno u skladu sa sudskom praksom i pravilnom primenom materijalnog prava. Spornim odredbama omogućeno je banci kao ekonomski jačoj strani, da jednostrano menja visinu ugovorne obaveze, odnosno da jednostrano uvećava stopu ugovorene kamate i time narušava načelo ravnopravnosti strana u obligacionim odnosima, usled čega je navedena odredba ugovora u citiranom delu ništava na osnovu člana 103. i 105. Zakona o obligacionim odnosima. Prema vrednosti predmeta spora revizija tužene u navedenom delu nije dozvoljena ni kao redovna, shodno članu 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku, usled čega je odbačena kao nedozvoljena.

Sa iznetih razloga odlučeno je kao u izreci rešenja, u stavu prvom i drugom, na osnovu člana 404. i 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku i stavu trećem izreke, primenom člana 404, 410. stav 2. tačka 5. i 413. istog zakona.

Predsednik veća-sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić