Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1930/19 od 12.05.2020. godine, preinačena je presuda Osnovnog suda u Užicu P1 59/18 od 11.04.2019. godine i stavom 1. izreke usvojen tužbeni zahtev tužilje protiv tuženog, pa se kao nezakonit poništava otkaz ugovora o radu tuženog od 31.12.2017. godine. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je tužilja zasnovala radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme, počev od 01.01.2018. godine, pa se obavezuje tuženi da tužilju vrati u radni odnos i prijavi na obavezno socijalno osiguranje. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužilji na ime naknade troškova postupka isplati iznos od 85.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos počev od dana izvršnosti presude, pa do konačne isplate, u roku od 8 dana od dana prijema pismenog otpravka presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Protiv presude drugostepenog suda, tuženi je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama razloga propisanih odredbom člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija tuženog osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je kao defektolog angažovana kod tuženog na stručnim poslovima neophodnim za pružanje usluga dnevnog boravka za decu sa smetnjama u razvoju, a na osnovu više zaključenih sukcesivnih ugovora o radu na određeno vreme. U radnom odnosu kod tuženog bila je u periodu od 17.05.2014. godine do 31.12.2016. godine i od 23.01.2017. godine do 31.12.2017. godine, kada joj je radni odnos prestao otkazom ugovora o radu zbog isteka roka na koji je zasnovan. Po prestanku radnog odnosa tužilje, tuženi je nastavio da pruža usluge svojim korisnicima i primio u radni odnos defektologa – somatopeda i sociologa. Tuženi se finasira iz sredstava Opštine ... koja su na ime pružanja usluga dnevnog boravka za decu sa smetnjama u razvoju i usluga pomoći u kući za stara lica, tokom spornog perioda dodeljivana tuženom kao deo sredstava utvrđena odlukom o budžetu. Navedna sredstva Opština je obezbeđivala raspisivanjem javnih konkursa koji su bili ograničeni na kalendarsku godinu, a radi realizacije usluga koje je pružao tuženi, kao izabran na konkursu. Između ostalog tuženog i Opštine kao davaoca sredstva, zaključivani su posebni ugovori za svaku kalendarsku godinu.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju prvostepeni sud je izveo zaključak da je tužbeni zahtev tužilje neosnovan. Ovo iz razloga jer je tužilja u periodu od 07.05.2014. godine do 31.12.2017. godine bila u radnom odnosu kod tuženog, ali po više sukcesivno zaključenih ugovora o radu na određeno vreme. Tuženi je sredstva za obavljanje delatnosti dobijao od Opštine ... . Pružao je usluge svojim korisnicima i realizovao projekte Opštine ... i to posebno za svaku kalendarsku godinu. Samim tim vreme trajanja ugovora o radu moralo se poklapati sa vremenom trajanja realizacije tih projekata. Znači, ugovori o radu u pogledu trajanja bili su uslovljeni pobeđivanjem na godišnjem konkursu i realizacijom projekata čije je trajanje vremenski opredeljeno na godinu dana. Shodno tome i vreme trajanja ugovora o radu moralo se poklapati sa vremenom trajanja realizacije tih projekata, što je sve u skladu sa članom 37. stav 4. tačka 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 75/14).

Apelacioni sud nije prihvatio ovakvo pravno shvatanje prvostepenog suda. Smatra da je radni odnos na neodređeno vreme, po pravilu, u opštem režimu, a rad na određeno vreme je izuetak od tog pravila. Izuzetak se tumači i primenjuje restriktivno. Takav radni odnos u smislu člana 37. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05 i 54/09), koji se kao merodavno pravo ima primeniti u konkretnom slučaju zasnovan je 07.05.2014. godine, tj. u vreme važenja naznačenog Zakona. Na osnovu odredbi tog Zakona imaju se ispitati uslovi za preobražaj radnog odnosa tužilje, zasnovanog na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme. Prema članu 37. stav 1. Zakona o radu proizilazi da su tim propisom regulisani oročeni poslovi i da je reč o radnom odnosu koji može trajati najduže 12 meseci, izuzev kada se radni odnos uspostavlja radi zamene privremeno odsutnog zaposlenog, u kom slučaju trajanje radnog odnosa nije limitirano vremenskim jedinicama od 12 meseci, već dužinom odsustva. Prema stavu 2. istog člana propisano je da se pod prekidom iz stava 1. tog člana ne smatra prekid rada kraći od 30 dana. U cilju zaštite prava zaposlenih normirano je pravilo sadržano u članu 37. stav 4. navedenog Zakona o radu, po kome radni odnos zasnovan na određeno vreme, prerasta u radni odnos na neodređeno vreme, ako zaposleni nastavi da radi najmanje 5 radnih dana po isteku roka na koji je zasnovan radni odnos. U konkretnom slučaju, utvrđeno je da je tužilja počev od 07.05.2014. godine do 31.12.2017. godine, sa prekidom kraćim od 30 dana i u periodu od 01.01.2017. godine do 23.01.2017. godine, koji se ne smatra prekidom, shodno odredbi člana 37. stav 2. Zakona o radu, obavljala kod tuženog poslove defektologa neophodni za pružanje usluga dnevnog boravka za decu sa smetnjama u razvoju, na osnovu više sukcesivno zaključenih ugovora o radu na određeno vreme. Priroda i obeležje rada tužilje kod tuženog bili su isti. Radi se o uslugama koje je tužilja nastavila da pruža, a i tuženi je pružao iste usluge korisnicima i to i u vreme davanja otkaza tužilji. Iz toga proizilazi da se radi o trajnim kontinuiranim poslovima koji nemaju sezonski karakter, niti privremeni karakter zbog uvećanog obima posla, niti predstavljaju rad na određenom projektu. Činjenica je da Opština ..., iz čijih se budžetskih sredstava finansirao tuženi za svaku kalendarsku godinu, raspisivala javni konkurs i zaključivala posebne ugovore sa tuženim u cilju realizacije projekta pružanja usluga dnevnog boravka za decu sa smetnjama u razvoju i usluga pomoći u kući za stara lica. Međutim, tuženi primenom pravila o teretu dokazivanja nije dokazao da je tužilja bila angažovana na bilo kakvom projektu, niti bi ta činjenica u konkretnom slučaju bila od uticaja na radno- pravni status tužilje obzirom da je shodno članu 37. stav 1. Zakona o radu i rad na projektu takođe oročen na 12 meseci, a tužilja je u radnom odnosu kod tuženog po osnovu ugovora o radu na određeno vreme provela duži period. Imajući u vidu da Zakon o radu dozvoljava maksimalno ugovaranje rada za period ne duži od 12 meseci, to zaključivanje novih sukcesivnih ugovora odmah ili u prekidu kraćem od 30 dana po prestanku rada, predstavlja zloupotrebu prava (vršenje protivno cilju) koji je propisan članom 13. ZOO koji se u ovom slučaju supsidijerno primenjuje. Činjenično stanje ukazuje da se ne radi o oročenim poslovima, već o kontuiniranim poslovima koji nemaju sezonski karakter i ne predstavljaju rad na određenom projektu, a ni rad privremenog karaktera zbog povećanog obima posla iz čega proizilazi da je tuženi u konkretnom slučaju vršio zloupotrebu odredbi Zakona o radu, pa mu sud ne može pružiti pravnu zaštitu. Stoga je našao da su ispunjeni uslovi iz člana 37. stav 4. Zakona o radu za preobražaj radnog odnosa tužilje iz radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme. Stim u vezi nezakonit je i osporen otkaz ugovora o radu tuženog, jer se radni odnos zasnovan na određeno vreme može otkazati samo na zakonom propisani način. Shodno tome, tuženi je dužan da tužilju vrati u radni odnos, prijavi je na obavezno socijalno osiguranje.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda u ovoj pravnoj stvari je pravilno utvrđeno činjenično stanje ali je Apelacioni sud pogrešno primenio materijalno pravo. Pogrešno je protumačena odredba člana 37. Zakona o radu. Ovo je iz razloga što stoji činjenica da je tuženi finansiran od strane Opštine ... pod uslovom da uspe na konkursu za realizaciju projekta koji je raspisala opština. Nakon dobijanja projekta na konkursu tuženi i Opština ... su zaključivali poseban ugovor. To ukazuje da se radi o poslovima koji se realizuju po projektu koji traje godinu dana. Otuda tuženi nije mogao primiti tužilju u radni odnos na neodređeno vreme. Realizacija projekta se poklapala sa kalendarskom godinom. Sredstva za realizaciju projekta tuženi dobija na osnovu zaključenog ugovora sa Opštinom ..., posebno za svaku kalendarsku godinu. Zato je i tužilja mogla biti angažovana na realizaciji projekta pod uslovom da tuženi pobedi na javnom konkursu. To ukazuje na činjenicu da je rad tužilje predstavljao rad na projektu koji je trajao ograničeno vreme. Realizacijom projekta tužilji je mogao da prestane radni odnos jer je ista i bila angažovana na određeno vreme do završetka projekta. Stoga se u ovom slučaju ne može primeniti odredba člana 37. stav 4. Zakona o radu, po kome radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme, ako zaposleni nastavi da radi najmanje 5 radnih dana po proteku roka na koji je zasnovan radni odnos. Radni odnos sa tužiljom je zasnovan radi realizacije projekata koji su bili opredeljeni na godišnjem nivou. Priroda projekta opredeljuje i pravnu prirodu zasnovanog radnog odnosa. Zato se u ovom slučaju radi o zasnivanju radnog odnosa na određeno vreme u smislu člana 37. stav 1. u vezi stava 4. tačka 2. Zakona o radu.

Na osnovu napred iznetog, a na temelju odredbi člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Odluka o troškovima postupka doneta je na osnovu čl. 153, 154. i 165. ZPP i odnosi se na troškove za stručni sastav revizije u iznosu od 33.000,00 dinara, prema važećoj AT, kako je i opredeljeno u sadržini revizije tuženog.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić