Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je rešenjem Skupštine opštine Sjenica od 11.03.2004. godine dodeljen na trajno korišćenje plac broj .. na k.p. br. .. i .. KO ..., u ukupnoj površini od 161 m2, radi izgradnje poslovno stambenog objekta. Tužilac je na ime naknade za korišćenje navedenog placa i naknade za uređivanje građevinskog zemljišta platio ukupan iznos od 1.287.339,83 dinara, a na osnovu ugovora o uređenju i korišćenju zemljišta broj .. od 19.01.2014. godine. Takođe, tužilac je bio u obavezi da pribavi dozvole nadležnih institucija i ispuni uslove koji se moraju poštovati prilikom izrade i u proceduri usvajanja urbanističkog plana, što on nije učinio, zbog čega mu je, nakon započinjanja radova, rešenjima iz avgusta i decembra 2008. godine naloženo da obustavi izgradnju poslovno stambenog objekta do dobijanja vodoprivredne saglasnosti i odobrenja za izgradnju. Pravnosnažnom presudom od 21.06.2012. godine, utvrđeno je da je ugovor od 19.01.2014. godine ništav i izvršena je promena u katastru nepokretnosti tako da je kao korisnik spornih parcela upisana Opština Sjenica. Nakon toga, na osnovu pravnosnažne presude od 01.04.2013. godine, tužiocu je isplaćena naknada po osnovu uplate naknade za korišćenje zemljišta i naknade za uređenje građevinskog zemljišta, u iznosu od 1.287.339,90 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom. Pored navedenog iznosa (koji mu je isplaćen), tužilac potražuje i naknadu štete na ime izmakle koristi, jer je očekivao da ostvari zaradu u vidu razlike između sredstava uloženih u izgradnju i tržišne vrednosti stanova koje bi prodao, a u čemu ga je onemogućila tužena.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da tužilac nije dokazao da je ostvarenje dobiti u konkretnom slučaju bilo izvesno. Namera tužioca da izgradi stambeno-poslovni objekat nije sporna, ali ova činjenica u sklopu ostalih okolnosti nije dovoljna da bi mu bila dosuđena i naknada štete u visini dobiti, odnosno zarade do koje bi došao prodajom stanova. Prema stavu sudova izmaklu dobit čini očekivano uvećanje imovine, pri čemu nije merodavno ono što sam oštećeni očekuje nego objektivna mogućnost sticanja dobiti, a u konkretnom slučaju, dobit koju bi tužilac stekao prodajom stanova je samo hipotetički zaključak zasnovan na subjektivnom predviđanju tužioca iz kojih razloga je njegov zahtev odbijen.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je stanovište nižestepenih sudova o neosnovanosti tužbenog zahteva tužioca.

Prema članu 189. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, oštećeni ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi. Prema stavu 3. istog člana, pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem.

Polazeći od navedene zakonske norme, da bi se ostvarilo pravo na naknadu štete po osnovu izmakle koristi, potrebno je da se ispune određeni uslovi, pa između ostalog da je šteta u vidu izmakle koristi izvesna i da se dobit mogla očekivati po redovnom toku stvari ili posebnim okolnostima, kao i da je ostvarenje dobiti bilo sprečeno štetnikovom radnjom. Izmakla korist mora biti konkretno dokazana. Redovan tok stvari u konkretnom slučaju, podrazumevao bi da je to ona šteta koju tužilac trpi time što nije izgradio predviđeni poslovno stambeni objekat, a zatim njegove posebne delove prodao i iz tog posla izvukao korist, koju redovno ostvaruje u svojoj delatnosti, a čije ostvarenje je sprečila tužena svojim radnjama. Dakle, nije dovoljno da tužilac dokaže samo kolika se korist mogla očekivati od takvog posla, već i da je ona izvesna prema redovnom toku stvari, kao i da se to nije desilo zbog radnji koje je preduzeo tuženi. U konkretnom slučaju nema krivice tužene što tužilac nije ostvario očekivanu korist, jer do izgradnje objekta nije došlo krivicom samog tužioca pošto nije pribavio potrebne dozvole i obezbedio uslove za izgradnju. Suprotno navodima revizije, pravilan je zaključak u pobijanoj odluci da tužilac nije dokazao određeni stepen izvesnosti da bi korist za koju tužilac traži naknadu bila ostvarena da je tužilac prodao stanove, jer izvesnost znači da bi tužilac u datim okolnostima tu dobit stvarno i ostvario da ga tužena nije u tome sprečila.U takvoj činjeničnoj i pravnoj situaciji pravilan je zaključak u pobijanoj odluci da ne postoji šteta u vidu izmakle koristi, u smislu odredabe člana 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić