Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2111/20 od 11.09.2020. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom, drugom, trećem i sedmom izreke.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužena je izjavila blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. i člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je u odgovoru na reviziju osporio osnovanost revizijskih navoda tužene i predložio da se revizija odbije.

Ispitujući pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je odlučio da revizija tužene nije osnovana.

Pobijana presuda je doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a na koju se poziva tužena. Pravnosnažnom presudom odlučeno je o tužbenom zahtevu za poništaj rešenja tužene kao poslodavca o prestanku radnog odnosa tužiocu, te o obavezi vraćanja na rad tužioca i o zahtevu za naknadu materijalne štete kao posledici, u sporu iz radnog odnosa tužioca, u smislu člana 1. Zakona o parničnom postupku. Pored toga što je u reviziji ukazano da je došlo do bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, revident nije posebno ukazao niti opredelio u čemu bi se takva povreda sastojala, odnosno koja odredba je povređena. Iz ovih razloga pozivanje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka, kao revizijski razlog iz člana 407. Zakona o parničnom postupku je bez uticaja u revizijskom postupku prilikom ispitivanja pobijane drugostepene presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kom su zasnovane nižestepene odluke, tužiocu je osporenim rešenjem tužene 04 broj ../2003 od 12.06.2003. godine prestao radni odnos sa 20.06.2003. godine, na osnovu odredbe člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima, u vezi člana 34. stav 1. tačka 2. istog Zakona, jer je protiv tužioca pokrenut krivični postupak za krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti. U obrazloženju rešenja je navedeno da je načelnik Sekretarijata unutrašnjih poslova u Beogradu dostavio predlog za prestanak radnog odnosa tužioca, kao i rešenje o sprovođenju istrage Petog opštinskog suda u Beogradu zbog osnovane sumnje da je tužilac izvršio krivično delo iznude iz člana 180. st. 1. i 2. KZ RS. Protiv tog rešenja tužilac je izjavio prigovor koji je osporenim rešenjem tužene 01/1 broj ../2003 od 10.07.2003. godine odbijen kao neosnovan, uz obrazloženje da radniku Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije može prestati radni odnos i ako prestane da ispunjava neke od uslova iz člana 34. stav 1. tačka 2. Zakona o unutrašnjih poslovima, a da je u konkretnom slučaju rešenjem o sprovođenju istrage Petog opštinskog suda u Beogradu protiv tužioca pokrenut krivični postupak zbog krivičnog dela iznude, a zatim je, po zahtevu za proširenje istrage, istraga proširena zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo ugovaranja nesrazmerne imovinske koristi iz člana 1. u vezi stava 1. KZ RS. Pravnosnažnom presudom Petog opštinskog suda u Beogradu K br. 252/04 od 04.04.2008. godine tužilac je oslobođen optužbe da je izvršio krivično delo prinude iz člana 62. stav 2. u vezi stava 1. KZ RS. Ocenom nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno da iznos na ime izgubljene zarade (plate) koju bi tužilac primio da nije bilo prestanka radnog odnosa za period od 20.03.2003. godine do 30.09.2019. godine iznosi 8.757.861,42 dinara, da prihodi koji je tužilac ostvario u navedenom periodu iznose 1.115.395,87 dinara, tako da izgubljena zarada tužioca za period utuženja iznosi ukupno 7.642.465,55 dinara.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da su pobijana rešenja tužene nezakonita, uz obrazloženje da, imajući u vidu da je tužilac pravnosnažno presudom oslobođen od optužbe, primena otkaznog razloga nije opravdana, i ostavljanjem osporenih rešenja tužene na snazi ne bi bila postignuta pravična ravnoteža između postizanja cilja zaštite javnog interesa, s jedne strane i zaštite prava tužioca na rad, s druge strane, posebno imajući u vidu da u postupku pred sudom nije utvrđeno da radnje tužioca prestavljaju takvo ponašanje koje bi imalo karakter teže povrede radnih obaveza i dužnosti. Posebno drugostepeni sud ukazuje na postojanje odluka Ustavnog suda Republike Srbije u kojima je izražen stav da član 45. Zakona o ministarstvu unutrašnjih poslova daje mogućnost, ali ne i obavezu za donošenje odluke o prestanku radnog odnosa policajca kada se pokreće krivični postupak protiv njega za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti. Kako je utvrđeno da je tužiocu radni odnos nezakonito prestao, to je nižestepenim odlukama obavezana tužena da tužiocu naknadi štetu u vidu izgubljene zarade, počev od prestanka radnog odnosa dana 20.03.2003. godine pa do 30.09.2019. godine, u tokom postupka utvrđenom ukupnom iznosu od 7.642.465,55 dinara, u skladu sa odredbom člana 96. Zakona o radu, koji je važio u vreme prestanka radnog odnosa tužioca.

Nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava iz člana 45. u vezi sa članom 34. Zakona o unutrašnjim poslovima („Službeni glasnik RS“ broj 44/92... 106/03) i člana 96. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 70/2001, 73/2001) izveli zaključak da je tužbeni zahtev osnovan.

Revizijom tužene osporava se izneto stanovište nižestepenih sudova. Revident ukazuje da je zaključak nižestepenih sudova donet na osnovu pogrešne primene Zakona o unutrašnjim poslovima koji je bio u primeni u vreme donošenja osporenih rešenja, imajući u vidu da je pokretanjem krivičnog postupka protiv tuženog za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti ispunjen uslov za primenu člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima i time prestanak radnog odnosa tužioca, bez obzira na to što je krivični postupak okončan oslobađajućom presudom. Revident ukazuje da je odluka o prestanku radnog odnosa u domenu diskrecionog prava Ministarstva unutrašnjih poslova kao poslodavca, imajući u vidu da radni status tužioca podrazumeva visok stepen odgovornosti lica koja obavljaju ovakve poslove, s obzirom da se radi o licu koje neposredno primenjuje i sprovodi zakon u cilju sprečavanja i suzbijanja izvršenja krivičnih dela i koje primenjuje mere prinude prema građanima. Revident ističe da naknadno nastupela okolnost da je tužilac pravnosnažnom presudom krivičnog suda oslobođen od optužbe ne može biti od uticaja na zakonitost donetog rešenja o prestanku radnog odnosa, budući da Zakon o unutrašnjim poslovima kao jedini uslov za donošenje takvog rešenja propisuje vođenje krivičnog postupka za delo koje se goni po službenoj dužnosti u momentu donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa, te time ukazuje da ne može biti sporno da je rešenje o prestanku radnog odnosa bilo doneto saglasno tada važećim propisima i na osnovu tada postojećih činjenica i okolnosti.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata revizijske navode tužioca za pravilne.

Odredbom člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima („Službeni glasnik RS“ broj 44/92... 106/03) koji je bio u primeni u vreme donošenja otkaznog rešenja, propisano je da radniku Ministarstva unutrašnjih poslova može prestati radni odnos ako prestane da ispunjava, odnosno ako se naknadno utvrdi da nije ispunjavao neke od uslova za prijem na rad u državne organe i uslov iz člana 34. stav 1. tačka 2. tog Zakona. Članom 34. stav 1. tačka 2. istog Zakona propisano je da se u radni odnos u Ministarstvo unutrašnjih poslova na radno mesto ovlašćenog službenog lica i radnika na određenim dužnostima može primiti lice koje, pored zakonom utvrđenih uslova za prijem na rad u državne organe, ispunjava i uslov da se protiv njega ne vodi krivični postupak za krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ispunjeni su uslovi za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu imajući u vidu da je tužilac oslobođen od optužbe da je izvršio krivična dela koja su mu stavljena na teret, usled čega primena otkaznog razloga u osporenim rešenjima tužene nije opravdana. Navedeno imajući u vidu da odredba člana 45. Zakona o ministarstvu unutrašnjih poslova daje mogućnost, ali ne i obavezu za donošenje odluke o prestanku radnog odnosa kada se protiv radnika Ministarstva unutrašnjih poslova pokreće krivični postupak za krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti. O istom se izjasnio i Ustavni sud Republike Srbije odlukama Už 737/08 od 19.01.2011. godine i Už 1757/2009 od 27.09.2012. godine, a Evropski sud za ljudska prava u Strazburu je prihvatio takvo stanovište, nalazeći da odredba člana 45. Zakona o ministarstvu unutrašnjih poslova, na osnovu koje je tužilac bio otpušten, ne zadovoljava zahteve predvidljivosti zbog čega otpuštanje nije u skladu sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima i slobodama.

Stoga su u celosti neosnovani revizijski navodi tužene da je bio ispunjen razlog za prestanak radnog odnosa tužioca bez obzira na to što je krivični postupak okončan oslobađajućom presudom i da oslobađajuća presuda ne može biti od uticaja na zakonitost donetog rešenja o prestanku radnog odnosa.

Na osnovu izloženog, te kako ne stoje revizijski navodi tužene, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. Zakona o parničnom postupku odbio reviziju tužene kao neosnovanu i odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća-sudija,

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić