Tuženi je podneo odgovor na reviziju tužilaca.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 18/2020) i odlučio da je revizija tužilaca osnovana.

Pobijana drugostepena presuda jeste zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1., u vezi člana 396. stav 1. Zakona o parničnom postupku, jer u obrazloženju presude drugostepeni sud nije ocenio žalbene navode tužilaca o ispunjenosti ugovorenih obaveza sa strane tuženog, da obezbedi da roba sve vreme u toku trajanja prevoza bude na bezbednom mestu i u odnosu na odgovarajuće TAPA standarde bezbednosti, što je po oceni revizijskog suda moglo biti od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude.

Pobijana presuda, kao i prvostepena presuda, donete su delom pogrešnom primenom materijalnog prava, zbog čega su bitne činjenice za odluku o tužbenom zahtevu ostale neraspravljene.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju od strane prvostepenog suda, na kome je zasnovana i drugostepena presuda, prvotužilac je u svojstvu korisnika usluge bio sa tuženim, kao prevoznikom u poslovnom odnosu po osnovu ugovora o poslovnoj saradnji od 01.03.2016. godine, kojim su uređeni uslovi transporta robe na destinacijama iz priloga ugovora - cenovnika prevoza, za period važenja ugovora, a za destinacije koje nisu navedene u cenovniku za cenu koju ugovorne strane naknadno dogovore. Obaveza korisnika prevoza je da obavesti prevoznika o potrebi prevoza, tipu vozila koje se traži, broju utovara ili isporuka, mestu, vremenu i načinu utovara, odnosno istovara i specijalnim zahtevima, odnosno promenama koje mogu da se dogode. Obaveza prevoznika je da po prijemu informacije najavi korisniku usluge registarske tablice vozila, ime i prezime vozača i broj njegovog mobilnog telefona, i da obezbedi da roba sve vreme u toku trajanja prevoza bude na bezbednom i suvom mestu. Između ostalog, prevoznik je u obavezi da u slučaju krađe ili oštećenja robe tokom transporta o tome obavesti lokalnu policiju i korisnika prevoza. Ugovorom je predviđeno da u slučaju prevoza akcizne robe, kao što su cigarete kao gotov proizvod, prevoznik mora da obezbedi prevoz robe u skladu sa TAPA TSR 1, 2 ili 3 zahtevima, a koji nivo će biti primenjen je navedeno u prilogu br. 1-cenovnik prevoza. U prilogu 1 – cenovnik prevoza je definisan režim transporta robe (TAPA TSR), i cena za taksativno navedene lokacije. U konkretnom slučaju je tuženi prevozio robu 728 kartona cigareta, utovarenu 10.02.2017. godine u kamion tuženog - šleper, o čemu je sačinjen međunarodni tovarni list CMR br. 02878, koju je trebalo da preveze od Niša do Rozendala u Holandiji. Vozilom kojim se prevozila roba je upravljao radnik – vozač tuženog, koji se 13.02.2017. godine zaustavio na parkingu na auto-putu br. 6 u blizini grada Ansbah u Nemačkoj, da bi napravio pauzu i prenoćio. Te noći se dogodila krađa, tako što je na parkingu prikolica kamiona tuženog obijena i ukraden je deo robe. Vozilo je narednog dana, 14.02.2017. godine vozač odvezao u carinsku službu Ansbah, kako bi se utvrdila količina ukradene robe. Tuženi je obavestio prvotužioca o krađi, te je prvotužilac tražio da se vozilo uputi na carinski parking i da se vozilo ne pomera nakon dolaska na carinu, te da bilo kakvo pomeranje i dalje aktivnosti treba da budu samo uz prethodnu konsultaciju sa prvotužiocem. Tuženi je postupao u skladu sa nalogom prvotužioca da se vozilo ne pomera sa carine. Konkretno, u pratnji policije vozač je odvezao kamion do carine, gde je trebalo da istovari robu, da se prebroje kutije koje su preostale u kamionu, što nije moglo biti obavljeno do isteka radnog vremena carine, te je vozač zatvorio kamion i parkirao na parkingu carine na mestu na kom su zaposleni carine pokazali da se parkira. Međutim, te noći je ponovo došlo do krađe, kamion je obijen po drugi put i ukradeno je još cigareta. Utvrđeno je stanje 16.02.2017. godine prema kom je manjak 3.860.000 komada cigareta. Ta količina je izostavljena iz eksternog postupka Unije i drugotužilac je kao glavni obveznik prema T1 carinskoj deklaraciji platio glavnoj carinskoj služi Nirnberg, po osnovu odluke glavne carinske službe od 28.03.2017. godine, iznos od 743.403,72 evra na ime carinskog i poreskog duga. Prvotužilac potražuje od tuženog iznos od 249.267,63 evra na ime naknade carinskih i poreskih dažbina, koja novčana sredstva je preneo drugotužiocu, dok drugotužilac potražuje iznos od 256.736,80 evra na ime naknade carinskih i poreskih dažbina.

Utvrđeno je da je vozač tuženog prilikom vožnje kroz Nemačku morao da stane kod grada Ansbah zbog isteka maksimalnog vremena vožnje, odnosno potrebnog odmora i da je na tom parkingu na autu-putu bilo parkirano još oko 100-150 vozila. Prilikom prve krađe kamion je bio zaključan, a bila je zaključana i prikolica, malim katancem i taj katanac vozač nakon krađe nije našao, već samo plombu. Prilikom druge krađe kamion nije bio zaključan, već je postojala samo plomba. Za konkretni prevoz tuženi nije predao pregled rute i spisak parkinga prvotužiocu, niti je prvotužilac to tražio za konkretan prevoz.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parking na kome je vozač tuženog zaustavio kamion da prenoći nije nebezbedan i radi se o uobičajenom parkingu na kojem se vozila zaustavljaju isključenjem sa auto-puta, pri čemu nema dokaza da je bilo kojoj od strana u postupku bilo poznato da se na tom delu auto-puta u Nemačkoj u blizini granice sa Češkom, često događaju takva krivična dela. Šta više, imajući u vidu zakonom propisano dnevno vreme upravljanja vozilom i utvrđenu činjenicu da je vozač tuženog vozio taj dan 8 sati i 56 minuta pre odmora, prvostepeni sud je zaključio da vozač nije imao drugog izbora osim da se zaustavi. Nema obrazloženja prema kom ne bi došlo do krađe da je vozilo zaustavljeno nekoliko desetina kilometara dalje i da je neki drugi parking bezbedniji ili udaljeniji od granice.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja zaključak je nižestepenih sudova da je tuženi kao prevozilac sa svoje strane preduzeo sve u cilju bezbednog prevoza robe i da je reč o okolnostima koje nije mogao izbeći ili posledicama koje nije mogao sprečiti, kad je u pitanju prva krađa, dok je kod druge krađe tuženi postupao po nalogu carinskih organa, ali i po nalogu radnika prvotužioca.

U pogledu TARA standarda su sudovi smatrali da je relevantan prilog 1 – cenovnik prevoza iz kog proizlazi da je standard ugovoren za prevoz do istovarnih mesta koja su navedena u cenovniku, a da se u cenovniku ne navodi Holandija, pa nižestepeni sudovi zaključuju da nije dokazano da je za predmetni prevoz ugovoren TARA 1 standard. Pošto je tuženi u skladu sa ugovorom najavio registarske tablice vozila, ime i prezime vozača i broj mobilnog telefona vozača, koji nije bio nedostupan, i obezbedio da roba sve vreme u toku trajanja prevoza bude na bezbednom i suvom mestu, takođe je o krađi obavestio lokalnu policiju i korisnika prevoza, zaključuju da tužbeni zahtev nije osnovan.

Revizijski sud nalazi da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo i dali valjane razloge o primeni odredaba Konvencije o ugovoru za međunarodni prevoz robe drumom CMR, kada su krađu smatrali okolnošću koju prevozilac nije mogao izbeći, u smislu odredbe člana 17. stav 2. navedene Konvencije, koje oslobađaju odgovornosti prevozioca za gubitak, odnosno štetu na robi. Međutim, prema odredbi člana 17. stav 5. iste Konvencije, u slučaju gde po ovom članu prevozilac nije ni u kakvoj odgovornosti u pogledu nekih od činilaca koji prouzrokuju gubitak, ili štetu, on će biti odgovoran samo utoliko ukoliko su činioci za koje je on odgovoran po ovom članu doprineli gubitku, šteti ili zakašnjenju. Naime, u stavu 1. člana 17. propisana je odgovornost prevozioca za potpun ili delimičan gubitak robe koji nastupi od vremena preuzimanja robe do vremena isporuke. U tom kontekstu, za odgovornost tuženog kao prevozioca značajne su odredbe ugovora zaključenog između prvotužioca i tuženog, kojima su predviđene obaveze ili činioci za koje bi tuženi mogao biti odgovoran, a koje su doprinele da do štete, odnosno gubitka robe dođe, u situaciji kada su nastale okolnosti koje tuženi kao prevozilac nije mogao izbeći. To su činioci koji se tiču bezbednosti robe, a koji su predviđeni sa jedne strane opštom obavezom prevozioca da obezbedi da roba sve vreme u toku trajanja prevoza bude na bezbednom mestu, a sa druge strane konkretnom obavezom da obezbedi prevoz robe u skladu sa TAPA TSR 1, 2 ili 3 zahtevima, kada je u pitanju prevoz akcizne robe kao što su cigarete. Drugostepeni sud se u pobijanoj presudi izjasnio o zaključku da nije ugovoren TAPA TSR 1, jer prevoz za konkretnu destinaciju nije određen u cenovniku prevoza kao prilogu ugovora. Međutim, kao što opravdano ukazuje revident, sud se nije izjasnio o ugovorenim TAPA TSR zahtevima 1, 2 ili 3, već samo o TAPA 1. Prema takvom određenju drugostepenog suda ne može se zaključiti da uopšte nisu ugovoreni TAPA TSR zahtevi za bezbednost prevoza, odnosno stepen obezbeđenja. Dakle, prema Konvenciji o ugovoru za međunarodni prevoz robe drumom (CMR), prema shvatanju revizijskog suda, predviđena je objektivna odgovornost prevozioca, koji se može osloboditi odgovornosti ako je gubitak, odnosno šteta prouzrokovana okolnostima koje prevozilac nije mogao izbeći ili posledicama koje nije mogao sprečiti, ili instrukcijama potražioca, ali u slučaju kao što je konkretan, kada je prevozilac otklonio odgovornost u pogledu nekih od činilaca koji su prouzrokovali gubitak, kao što je činjenica da sam događaj krađe nije mogao izbeći, te da je parkirao na carinskom parkingu po instrukcijama potražioca, to ne znači da ne postoji odgovornost za ostale činioce koji su doprineli gubitku, odnosno šteti, kao što je izostanak razumno očekivanih ili ugovorenih mera bezbednosti samog vozila i time robe u njemu. O tome se nižestepeni sudovi nisu izjasnili. Neutemeljen je u utvrđenim činjenicama zaključak da je tuženi preduzeo sve u cilju bezbednog prevoza robe.

Još je jedan osnov odgovornosti na kome je zasnovana tužba u konkretnoj parnici. Taj osnov proizlazi iz činjenica koje je tužilac naveo i dokazivao, da je odlukom carinskih organa u Nemačkoj obavezan drugotužilac da plati 743.403,72 evra na ime carinskog i poreskog duga carinskim organima u Nemačkoj, s obzirom da zbog krađe koja se dogodila, nestala količina cigareta je izostavljena iz eksternog postupka Unije, odnosno nije predata odredišnoj carinarnici, te je taj iznos drugotužilac i platio, a prvotužilac od toga naknadio drugotužiocu iznos od 256.736,80 evra. O ovom osnovu tužbenog zahteva se nižestepeni sudovi nisu izjasnili, odnosno nisu primenili na utvrđeno činjenično stanje materijalno pravo sadržano u članu 8. stav 2. Dodatka I Konvencije o zajedničkom tranzitnom postupku potvrđene Zakonom o potvrđivanju Konvencije o zajedničkom tranzitnom potupku („Sl. glasnik RS – Međunarodni ugovori“, br. 13), kojim je predviđeno da bez obzira na obaveze principala, što je drugotužilac, i prevoznik je takođe obavezan da odredišnoj carinarnici preda robu u nepromenjenom stanju. Ovim propisom se ustanovljava solidarna odgovornost za nastale troškove povodom povrede propisane obaveze. Prema odredbi člana 23. Konvencije o ugovoru za međunarodni prevoz drumom (CMR), kad po odredbama te konvencije prevozilac odgovara za naknadu za potpuni ili delimični gubitak robe, ima nadoknaditi u potpunosti i carine i druge troškove u vezi sa prevozom robe, u slučaju potpunog gubitka u potpunosti, a u slučaju delimičnog gubitka u odnosu prema gubitku. To znači da se osnovi odgovornosti na koje je napred ukazano, za prevozioca primenjuju u odnosu sa prvotužiocem i u pogledu carine, ili poreza, i drugih troškova u vezi sa prevozom robe u slučaju njenog gubitka. U odnosu na obaveze principala, drugotužioca, sudovi se nisu izjasnili, iako je na to ukazivao drugostepeni sud u ukidajućoj odluci donetoj u ovoj parnici, kada je uputio prvostepeni sud da raspravi činjenice od značaja za odnos između drugotužioca i tuženog.

To su sve okolnosti o kojima će nižestepeni sudovi voditi računa kod odlučivanja o tužbenim zahtevima tužilaca prema tuženom prevoziocu. U ponovnom postupku sudovi će raspraviti činjenice od značaja za osnove odgovornosti tuženog, objektivne po odredbama Konvencije CMR na koju je napred ukazano, i subjektivne po pretpostaljenoj krivici koja proizlazi iz odredaba ugovora, te da li je od značaja za nastanak štete eventualni propust tuženog da primeni ugovorene, ili za pažnju dobrog privrednika pretpostavljene mere bezbednosti robe u prevozu. Na osnovu potpuno raspravljenog relevantnog činjeničnog stanja doneće novu odluku o tužbenim zahtevima, za koju će dati potpune razloge, bez bitne povrede odredaba parničnog postupka na koju je ukazano.

Zbog navedenog su presude ukinute i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, po odredbi člana 415. stav 1. i člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić