Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP ali da nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je 05.02.2003. godine zasnovao radni odnos kod poslodavca JP „Železnice Srbije“ poslodavca prethodnika na neodređeno vreme. Zatim je 28.08.2015. godine sa ovde tuženim zaključio aneks broj ... ugovora o radu na osnovu koga su njegova prava i obaveze preneta sa AD „Železnice Srbije“ iz Beograda kao poslodavca prethodnika na tuženog kao poslodavca sledbenika. Navedenim aneksom je tužiocu povereno obavljanje poslova ... u OC za SP ... – ... počev od 01.09.2015. godine. Tačkom 2. aneksa ugovora ugovoreno je pravo tužioca na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljanje rada i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusa i slično) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa u skladu sa Kolektivnim ugovorom za „Železnice Srbije“. Osnovna zarada zaposlenog se utvrđuje kao proizvod vrednosti jednog radnog časa od 66,46 dinara neto, koeficijenta posla 2,47 i prosečnog mesečnog fonda časova rada od 174 časa, što mesečno iznosi 28.563,18 dinara uvećano za poreze i doprinose. Elementi za utvrđivanje radnog učinka naknade zarade, uvećane zarade i drugih primanja zaposlenog utvrđeni su Kolektivnim ugovorom. Zarada se isplaćuje u roku utvrđenim Kolektivnim ugovorom najkasnije do kraja tekućeg meseca za prethodni mesec. Ugovor o radu je potpisan od strane oba ugovarača 02.09.2015. godine. U utuženom periodu tuženi poslodavac zaposlenima nije isplaćivao naknadu za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u linearnom iznosu, niti je u obračunu zarade posebno iskazivao iznose isplaćene zaposlenima po ovom osnovu. Visinu utuženih iznosa naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora prvostepeni sud je utvrdio na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke, a isti su obračunati u skladu sa Kolektivnim ugovorom poslodavca prethodnika („Službeni glasnik RS“ br. 37/95... 42/99).

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev zaključujući da tuženi na kome je teret dokazivanja nije dokazao da je vršio obračun i isplatu po osnovu obračuna naknade za ishranu u toku rada i regres prema visini koja je bila određena ranijim Kolektivnim ugovorom tuženog (objavljenim u ''Službenom glasniku RS'' br. 37/95, 42/99) odnosno primenom parametara koje je tuženi primenjivao prilikom obračuna ovih naknada.

Suprotno, po oceni drugostepenog suda, ni u posebnim ni u opštim propisima ne postoji osnov za ostvarivanje prava tužioca na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za sporni period jer nema odgovarajućeg Kolektivnog ugovora po kome bi to pravo moglo da se ostvari. Osim toga, propust poslodavca da u obračunu zarade iskaže podatke po osnovu naknade za ishranu i regresa za korišćenje godišnjeg odmora ne vodi zaključku da iznosi po ovim osnovima nisu isplaćeni tužiocu. Zbog toga je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev u celosti.

Stanovište drugostepenog suda nije pravilno.

Posebni kolektivni ugovor nije utvrdio odnos zarada i ostalih primanja koje ulaze u zaradu, niti je to učinjeno ugovorom o radu iako im to pravo zakon priznaje. Posledice nejasnog opšteg akta ne sme da trpi zaposleni. Ako jača ugovorna strana (poslodavac) pripremi tekst ugovora (kao u ovom slučaju), nejasne ili nedovoljno određene odredbe tumače se u korist druge strane (član 100. ZOO). Kada opšti akt, ugovor o radu, a ni obračunska lista ne konkretizuju i ne vrše razdvajanje (tuženi ni veštaku o tome nije dostavio precizne podatke), ovo pravo tužiocu treba priznati (Zakon o radu ga priznaje u članu 118). Iz svih istaknutih razloga, imajući u vidu i da tuženi, na koga pada teret dokazivanja, nije do zaključenja glavne rasprave izvršio preciziranje i razdvajanje regresa i toplog obroka u strukturi zarade, ovi zahtevi tužioca su usvojeni, kao i zahtev za naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa posla, u skladu sa članom 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, prema kome zaposleni ima pravo na naknadu ovih troškova, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju.

Visina regresa i toplog obroka može biti utvrđena veštačenjem na osnovu parametara iz ranijih opštih akata po osnovu zakonske ili sudske analogije, kao i na osnovu slobodne ocene bez veštačenja, ako se novčana obaveza ne može utvrditi odnosno može se utvrditi sa nesrazmernim teškoćama (član 232. ZPP).

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Na osnovu čl. 153, 163. i 165. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je obavezao tuženog da tužiocu naknadi trošak sastava revizije u iznosu od 12.000,00 dinara, čija je visina odmerena u skladu sa Advokatskom tarifom, takse na reviziju u iznosu od 3.800,00 dinara i takse na revizijsku odluku 5.700,00 dinara, sve odmereno prema važećoj AT i TT. Preinačenjem odluke drugostepenog suda i odbijanjem žalbe tuženog je potvrđena prvostepena presuda koja u sebi sadrži i rešenje o troškovima prvostepenog postupka koji su tužiocu dosuđeni.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić