Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3045/20 od 13.11.2020. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu četvrtom, petom, osmom, devetom, dvanaestom, trinaestom, četrnaestom i šesnaestom izreke i odbijeni su kao neosnovani tužbeni zahtevi tužilaca da se obavežu tuženi da tužiocima za period od 01.11.2014. godine do 30.11.2017. godine, solidarno isplate naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora za 2015, 2016. i 2017. godinu, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od datuma dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu sedamnaestom izreke prvostepene presude i odbijen zahtev tužilaca za naknadu troškova parničnog postupka pred prvostepenim sudom. Stavom trećim izreke, obavezani su tužioci da tuženima solidarno naknade troškove postupka po žalbi u pojedinačno opredeljenim iznosima bliže navedenim ovim stavom izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju su blagovremeno izjavili tužioci zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka učinjenih pred drugostepenim sudom i zbog potrebe razmatranja pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana i ujednačavanja sudske prakse.

S obzirom da je revizija tužilaca dozvoljena po odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14), to nije bilo potrebe da se o istoj odlučuje kao o posebnoj reviziji.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su u spornom periodu do 31.08.2015. godine, bili zaposleni kod tužene AD „Železnice Srbije“, a nakon statusne promene kod tuženog AD za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom „Infrastruktura Železnice Srbije“, Beograd, gde su nastavili da obavljaju poslove svog radnog mesta. Tužiocima ugovorima o radu nisu posebno utvrđeni iznosi za topli obrok i regres, već se u istima navodi da zaposleni ima pravo na druga primanja po osnovu radnog odnosa u skladu sa kolektivnim ugovorom AD „Železnice Srbije“. U skladu sa odredbom člana 171. stav 1. Kolektivnog ugovora poslodavca („Službeni glasnik RS“ br. 37/95, 7/00), tužiocima na ime naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora pripadaju utvrđeni iznosi. U platnim listama tužilaca nisu iskazani obračun i isplata naknade za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora, kao ni struktura vrednosti jednog radnog sata.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio eventualne tužbene zahteve primenom principa tereta dokazivanja obračuna i isplate naknade koja je predmet tužbenog zahteva, a koji je na tuženoj, koji se nije mogao izjasniti o visini predmetnih naknada.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu, u usvajajućem delu, tako što je odbio tužbene zahteve, nalazeći da su ove naknade tužiocima isplaćene kroz vrednost radnog časa za obračun zarade, a da propust poslodavca da u obračun zarade iskaže podatke po osnovu troškova ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, ne vodi zaključku da tužiocima iste nisu isplaćene.

Ovakvo stanovište drugostepenog suda zasniva se na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Naime, teret dokazivanja činjenica koje sprečavaju ostvarivanje prava ili usled kojih je pravo prestalo da postoji (da su tužiocu isplaćene naknade koje su predmet parnice) je na tuženoj, saglasno članu 231. stav 3. ZPP. Kako u konkretnom slučaju tužena svoje tvrdnje o izvršenoj isplati predmetnih naknada nije dokazala, iako se svi eventualni dokazi o tome nalaze kod poslodavca, dužna je da snosi teret svojih nedokazanih tvrdnji. Naime, zaposleni ima pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Ovo pravo zaposlenog proizlazi iz člana 118. stav 1. tačka 5. i 6. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 sa izmenama i dopunama), dok se visina ovih troškova bliže reguliše opštim aktima poslodavca. U situaciji kada poslodavac ovo pravo zaposlenih ne iskaže u platnoj listi zaposlenih, kako je propisano članom 105. stav 1. i članom 121. stav 1. Zakona o radu, teret dokazivanja da je zaposlenima isplaćena naknada ovih troškova je na tuženoj. U suprotnom, tužena kao poslodavac mora snositi rizik takvog propusta kao što je osnovanost tužbenog zahteva, kako je pravilno zaključio prvostepeni sud.

Iz navedenih razloga, drugostepena presuda je preinačena, odbijene žalbe tuženih i potvrđena prvostepena presuda u usvajajućem delu, saglasno članu 416. stav 1. ZPP.

Imajući u vidu da tuženi po žalbama nisu uspeli, to su odbijeni i njihovi zahtevi za naknadu troškova postupka po žalbi.

S obzirom na uspeh u postupku po reviziji, tuženi su obavezani da tužiocima naknade troškove u iznosu od 202.433,00 dinara i to za sastav revizije iznos od 36.000,00 dinara, na ime sudske takse na reviziju iznos od 68.933,00 dinara i na odluku po reviziji iznos od 97.500,00 dinara, saglasno odredbama člana 153, 154. i 163. ZPP, Tarife o nagradama i naknadi troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“, br. 121/12...99/20) i Taksene tarife iz Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br. 28/94 ... 95/18).

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić