Ispitujući pobijanu odluku u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14) u daljem tekstu: ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijanog rešenja nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti. U postupku po žalbi, drugostepeni sud nije propustio da primeni niti je nepravilno primenio odredbe procesnog zakona, što je bilo ili moglo biti od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijanog rešenja.

Prema stanju u spisima, tužilac je tužbenim zahtevom tražio da se utvrdi da je ništav član 52. stav 1. Kolektivnog ugovora broj ... od 18.05.2016. godine SP „Lasta“ AD Beograd, kojom odredbom je regulisana visina osnovne zarade za najjednostavniji rad i to u iznosu od 7.616,98 dinara, zbog nesaglasnosti ove odredbe Kolektivnog ugovora sa odredbama čl. 111. i 112. Zakona o radu. Ovo stoga što se u skladu sa navedenim odredbama zakona minimalna zarada određuje na osnovu odluke o minimalnoj ceni rada koju utvrđuje Socijalno – ekonomski savet RS, dok je spornom odredbom Kolektivnog ugovora tuženog zarada za najjednostavniji rad određena u bruto iznosu. Tužilac u tužbi navodi da to ima kao krajnju posledicu da je osnovna zarada tužioca koja je regulisana zaključenim ugovorom o radu između tužioca i tuženog manja u odnosu na zakonom propisanu, s obzirom da se osnovna zarada tužioca mora obračunati množenjem koeficijenta zaposlenog sa minimalnom cenom rada u skladu sa odlukom Socijalno – ekonomskog saveta RS.

Prvostepeni sud je, primenjujući odredbe člana 16. st. 1. i 2. i člana 443. ZPP, ocenio da u konkretnom slučaju nije u pitanju spor o pojedinom spornom pitanju u postupku zaključivanja, izmene i dopune zaključenog Kolektivnog ugovora između učesnika Kolektivnog ugovora za koje bi bio nadležan viši sud, već postupak za ocenu zakonitosti sporne odredbe Kolektivnog ugovora, odnosno njene usklađenosti sa zakonom, koji je, prema odredbi člana 45. Zakona o Ustavnom sudu, u nadležnosti Ustavnog suda. Kako u konkretnom slučaju ne postoji nadležnost suda za rešavanje predmetnog spora, viši sud se oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari, ukinuo sve sprovedene radnje i tužbu odbacio.

Odredbom člana 23. stav 1. tačka 8) Zakona o uređenju sudova, propisano je da viši sud u prvom stepenu sudi u sporovima povodom kolektivnih ugovora ako spor nije rešen pred arbitražom.

Odredbama člana 16. ZPP propisano je da sud u toku celog postupka po službenoj dužnosti pazi da li rešavanje spora spada u sudsku nadležnost (stav 1.) i da će se oglasiti nenadležnim, ukinuti sprovedene radnje u postupku i odbaciti tužbu, ako u toku postupka utvrdi da za rešavanje spora nije nadležan sud nego neki drugi organ (stav 2.).

Odredbom člana 443. ZPP propisano je da u postupku u parnicama povodom kolektivnog ugovora učesnici u zaključivanju kolektivnog ugovora ostvaruju zaštitu prava kada nastane spor o pojedinom spornom pitanju u postupku zaključivanja, odnosno izmena i dopuna zaključenog kolektivnog ugovora, pod uslovom da spor o spornom pitanju nije rešen mirnim putem ili putem arbitraže koju su obrazovali učesnici kolektivnog ugovora u skladu sa odredbama posebnog zakona.

Prema odredbi člana 45. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15 i 103/15), Ustavni sud odlukom utvrđuje da kolektivni ugovor nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je nalaženje drugostepenog suda da je osnovano prvostepeni sud doneo rešenje kojim se oglasio nenadležnim, imajući u vidu da je ocena zakonitosti sporne odredbe kolektivnog ugovora, prema odredbi člana 45. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu u nadležnosti Ustavnog suda, a da tužilac u konkretnom slučaju tužbenim zahtevom nije tražio da se utvrdi ništavost kolektivnog ugovora zbog razloga propisanih odredbom člana 443. ZPP, u kom slučaju bi, u smislu odredbe člana 23. Zakona o uređenju sudova, za odlučivanje bio nadležan Viši sud u Beograd.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da se tužilac u reviziji neosnovano poziva na navodno drugačiju sudsku praksu apelacionih sudova i Vrhovnog kasacionog suda, jer se odluke koje su dostavljene uz reviziju kao dokaz o ispravnosti tužiočevih tvrdnji ne odnose na isti predmet spora, već na ništavost ugovora o radu i sporove o ništavosti kolektivnih ugovora nastalih povodom njihovog zaključenja.

S obzirom na izneto, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Kako je revizija tužioca odbijena kao neosnovana, u smislu člana 153. stav 1. ZPP odbijen je i zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka.

Predsednik veća - sudija

Katarina Manojlović Andrić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić