U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Gordane Komnenić, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Zoran Deronić, advokat iz ..., protiv tužene Tehničke škole ..., čiji je punomoćnik Života Stojanović, advokat iz ..., radi naknade nematerijalne štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 1105/19 od 13.03.2020. godine, u sednici održanoj 10.02.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužene izjavljena protiv stava prvog i trećeg izreke presude Apelacionog suda u Nišu Gž 1105/19 od 13.03.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Knjaževcu P 390/18 od 31.10.2018. godine, stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu na ime nematerijalne štete isplati i to: na ime pretrpljenog fizičkog bola 95.000,00 dinara, straha 150.000,00 dinara, duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti 80.000,00 dinara i naruženosti 50.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 31.10.2018. godine do isplate. Stavom drugim izreke obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka od 139.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 1105/19 od 13.03.2020. godine, stavom prvim izreke ukinuta je prvostepena presuda i presuđeno tako što je delimično usvojen tužbeni zahtev, pa je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati i to: za pretrpljene fizičke bolove 47.500,00 dinara, za pretrpljeni strah 50.000,00 dinara, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenje opšte životne aktivnosti 40.000,00 dinara i za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti 25.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31.10.2018. godine, pa do konačne isplate. Stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati preko dosuđenih iznosa iz stava prvog izreke ove presude do traženih iznosa i to: za pretrpljene fizičke bolove preko dosuđenih 47.500,00 dinara do traženih 95.000,00 dinara, za pretrpljeni strah preko dosuđenih 50.000,00 dinara do traženih 150.000,00 dinara, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjene opšte životne aktivnosti preko dosuđenih 40.000,00 dinara do traženih 80.000,00 dinara i za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti preko dosuđenih 25.000,00 dinara do traženih 50.000,00 dinara. Stavom trećim izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove postupka od 289.940,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti presude do isplate.

Protiv stava prvog i trećeg izreke pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju iz svih zakonskih razloga.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, dok se na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka revizijom tužene određeno ne ukazuje.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom po održanoj raspravi pred drugostepenim sudom, tužilac je bio učenik tehničke škole, kada je 18.02.2013. godine oko 10,55 časova u dvorištu tužene zadobio teške telesne povrede od strane BB iz .... Utvrđeno je da je u tom trenutku započeo školski čas, ali se tužilac nije nalazio na času, već u dvorištu škole sa nekoliko drugarica kada mu je iznenada prišao BB (koji u tom trenutku nije bio učenik škole) i koji je tužioca napao bez ikakavog povoda, udarivši ga dva puta pesnicama u predelu glave, od kojih udaraca je tužilac pao na leđa, pa ga je BB jednom šutnuo u predelu glave, kojom prilikom je tužilac zadobio tešku telesnu povredu u vidu potresa mozga, preloma prvog i drugog predkutnjaka gornje vilice sa leve strane, nagnječenje donje vilice, oguljotine vrata, nagnječenje glave iza levog uva.

Ocenom nalaza i mišljenja veštaka specijaliste ortopedije i traumatologije utvrđeno je da je tužilac usled navedene povrede trpeo fizičke bolove koji su nakon prolaznog gubitka svesti bili jakog intenziteta do pružanja stručne medicinske pomoći i trajali oko pola sata, zatim je dva dana trpeo povremene fizičke bolove srednjeg intenziteta, a potom slabog intenziteta do osposobljavanja za školu, kao i da kod tužioca zbog preloma dva zuba postoji umanjena opšta životna aktivnost vezana za uzimanje hrane i za govor, sve dok protetika zuba ne bude urađena. Ocenom nalaza i mišljenja veštaka neuropsihijatra utvrđeno je da je tužilac osetio primarni strah jakog intenziteta, kratkog trajanja dok se nije onesvestio, nakon povratka svesti trpeo je sekundarni strah jakog intenziteta 48 dana, pa zatim srednjeg intenziteta 17 meseci, a koji nije ostavio posledice po psihu tužioca. Kod tužioca postoji umanjena opšta životna aktivnost, zbog preloma zuba u vidu otežanog žvakanja i govora, zbog čega isti trpi duševne bolove slabog do srednjeg intenziteta, a takve bolove trpi i zbog naruženosti koja je nastala usled preloma zuba, što je uočljivo kao defekt, kada se smeje. Zbog navedenog događaja protiv BB vođen je krivični postupak za krivično delo teška telesna povreda iz člana 121. stav 1. KZ i presudom Osnovnog suda u Zaječaru K 451/13 od 18.06.2013. godine oglašen je krivim i izrečena mu je uslovna osuda, kojom je utvrđena kazna zatvora u trajanju od 10 meseci, koja se neće izvršiti ukoliko za vreme od 2 godine od pravnosnažnosti presude ne učini novo krivično delo.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, koje je utvrdio posle rasprave održane na osnovu ovlašćenja iz člana 383. stav 4. ZPP, na kojoj su pročitani svi dokazi izvedeni pred prvostepenim sudom i izvedeni dokazi saslušanja tužioca i zakonskog zastupnika – direktora tužene, u svojstvu parničnih stranaka, te saslušanje veštaka specijaliste ortopedije i traumatologije i veštaka specijaliste neuropsihijatrije, drugostepeni sud je zaključio da je zbog navedenog štetnog događaja i povređivanja tužilac pretrpeo nematerijalnu štetu u vidu pretrpljenih fizičkih bolova, straha i pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjene opšte životne aktivnosti i naruženosti, te da je za štetu odgovorna tužena, ali da postoji i doprinos tužioca, zbog čega je ukinuo prvostepenu odluku i delimično usvojio tužbeni zahtev nalazeći da se odgovornost tužene škole ogleda u tome da tužena nije preduzela sve mere i radnje, kako bi obezbedila fizičku zaštitu i bezbednost tužioca, kao učenika za vreme boravka u školi, a da je tužilac odgovoran jer je povredio Pravila ponašanja u školi jer u vreme kada je povređen bio je dužan da bude u učionici i prisustvuje nastavi, te da je doprinos tužioca nastalom štetnom događaju 50%, pa je ocenom svih okolnosti (intenzitet i dužina trajanja pretrpljenih fizičkih bolova, pretrpljenog straha, trajne posledice, stepen umanjenja životne aktivnosti tužioca i u čemu se umanjenje ogleda, naruženost i godine starosti tužioca), u skladu sa članom 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima obavezao tuženu da isplati tužiocu na ime naknade nematerijalne štete iznose bliže određene u stavu prvom izreke, sa pripadajućom kamatom, a preko dosuđenih do traženih iznosa zahtev tužioca je odbijen (stav drugi izreke) u skladu sa odredbom člana 192. ZOO.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, odluka drugostepenog suda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

U konkretnom slučaju, drugostepeni sud je utvrdio da postoji odgovornost tužene koja se ogleda u tome što se štetni događaj odigrao u dvorištu škole, čiji je učenik bio tužilac, a da tužena nije preduzela sve mere i radnje kako bi obezbedila fizičku zaštitu i bezbednost tužioca kao učenika za vreme boravka u školi u smislu odredbe člana 103. tav 1. tačka 4. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i člana 12. stav 1. i člana 19. Pravilnika o merama, načinu i postupku zaštite i bezbednosti učenika, donetog od strane tužene koji je bio na snazi u vreme povređivanja, odnosno propustila je u smislu navedenih propisa da preko svog pomoćno-tehničkog osoblja vrši stalnu kontrolu prostorija u školi, pa i dvorišta i na taj način obezbedi fizičku zaštitu i bezbednost učenika, a zbog kojih propusta je i došlo do povređivanja tužioca i nastanka nematerijalne štete. Sa druge strane po oceni drugostepenog suda postoji i doprinos tužioca, budući da nije poštovao pravila ponašanja koja je donela tužena škola, jer u datom trenutku nije bio na nastavi iako je čas počeo, čime je u smislu odredbe člana 192. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kojom je propisano da oštećenik koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu. Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilo je pobijanom drugostepenom presudom tužena obavezana da naknadi tužiocu nematerijalnu štetu u dosuđenim novčanim iznosima koji su adekvatno odmereni u smislu člana 200. ZOO kao pravična satisfakcija tužiocu za njegovo trpljenje po svim vidovima te štete, u skladu sa okolnostima slučaja i ciljem kome služi naknada.

I po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda tužena škola nije dokazala da je vršila odgovarajući nadzor nad učenicima, kao i da je propustila da preko svog pomoćno-tehničkog osoblja vrši stalnu kontrolu prostorija škole pa i dvorišta, na koji način bi da je navedeno vršila obezbedila fizičku zaštitu i bezbednost učenika za vreme ostvarivanja obrazovno-vaspitnog rada u zgradi škole i školskom dvorištu, a zbog kojih propusta je i došlo do povređivanja tužioca i zbog čega postoji osnov njene odgovornosti za štetu prouzrokovanu tužiocu. Naime, prema Uputstvu o primeni pravilnika o merama zaštite bezbednosti dece u obrazovno-vaspitnim ustanovama, škole su dužne da angažuju školskog policajca, čiji zadaci između ostalog su i neposredno prisustvo na području škole, posebno za vreme početka i završetka nastave, smena, velikog odmora i sl., uočavanje i otkrivanje ponašanja i radnji sa elementima krivičnih dela i prekršaja, kao i iniciranje preduzimanja potrebnih mera prema izvršiocima i blagovremeno uočavanje prisustva lica koja nisu učenici škole, asocijalnih ponašanja u zoni škole i preduzimanje mera na njihovom sprečavanju i suzbijanju. Kako tužena tokom postupka nije dokazala da je imala angažovla školskog policajca, a što je bila dužna prema navedenom uputstvu, niti je dokazala da je dežurni nastavnik ili pomoćno-tehničko osoblje, reagovalo na adekvatan način predviđen Pravilnikom o merama, načinu i postupku zaštite i bezbednosti učenika, odnosno da je u trenutku kada je došlo do napada na tužioca od strane BB neko od zaposlenih blagovremeno reagovao i pokušao da ih u datom trenutku razdvoji i spreči tuču ili ukoliko to nije bilo moguće, da je odmah obavestio upravu škole ili nadležne organe koji bi blagovremenom intervencijom mogli da spreče tuču, čime bi šteta mogla biti izbegnuta ili bi bila manja, stoga su neosnovani navodi revizije da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Suprotno navodima revizije drugostepeni sud je, uz ocenu svih relevantnih okolnosti iz člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, koje su od uticaja na visinu pravične naknade (vrstu i težinu povreda, intenzitet i trajanje fizičkih bolova i straha, duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti i naruženosti), pravilno utvrdio visinu pravične novčane naknade nematerijalne štete koja pripada tužiocu za sve vidove u iznosima koje prihvata i Vrhovni kasacioni sud. Odluka je zasnovana na pravilnom shvatanju da postoji tužiočev doprinos nastanku štete u smislu odredbe člana 192 ZOO, koji je po oceni drugostepenog suda 50%.

Pravilna je i odluka o troškovima drugostepenog postupka jer je doneta u sladu sa uspehom tužioca u drugostepenom postupku.

Na osnovu izloženog, primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić