U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Biserke Živanović, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., koje zastupa punomoćnik Miloš Lončar, advokat iz ..., protiv tužene Akademije strukovnih studija iz Beograda, koju zastupa Branko Jovičić advokat iz ..., radi utvrđenja i zabrane diskriminacije, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1438/20 od 25.06.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 15.07.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana revizije tužilje, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1438/20 od 25.06.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P1 11/2019 od 10.03.2020. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilje AA iz ... kojim je tražila da se utvrdi da je Akademija strukovnih studija Beograd diskriminatorski postupala prema tužilji na način da je vršila neposrednu diskriminaciju, te povredila načelo jednakih prava i obaveza prema tužilji tako što je izmenjenim i dopunjenim Pravilnikom o radu od 02.04.2019. godine, odredbom čl. 64 st.1 tačka 2. propisala da naknada troškova za dolazak i odlazak sa rada, zaposlenima koji imaju prebivalište van Grada Beograda vrši po ceni dnevne prevozne karte prevoznika koji ima najnižu cenu na liniji, na koji način je tužilju zbog njenog ličnog svojstva – mesta prebivališta, u istoj ili sličnoj situaciji, tim aktom stavila u nepovoljniji položaj u odnosu na grupu zaposlenih kod tužene koji imaju prebivalište na teritoriji Grada Beograda, čime je tužena neopravdano uskratila prava i slobode tužilji i nametnula joj obaveze koje se u istoj ili sličnoj situaciji ne uskraćuju ili ne nameću grupi zaposlenih kod tužene koji imaju prebivalište na teritoriji Grada Beograda, dok cilj i posledica preduzetih mera su neopravdani, a ne postoji srazmera između preduzetih mera i cilja koji se ovim merama ostvaruje, što je tužena dužna priznati; zabrani tuženoj svako dalje vršenje radnje koja predstavlja neposrednu diskriminaciju i povredu načela jednakih prava i obaveza tužilje, što je tužena dužna priznati i obezbediti izvršenje navedene zabrane za ubuduće, kao i uklanjanje posledica diskriminatorskog postupanja prema tužilji; obaveže tužena da tužilji na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog diskriminacije, povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti, isplati iznos od 1.000.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od presuđenja do konačne isplate; obaveže tužena na objavljivanje presude u najmanje dva dnevna lista koja imaju tiraž na teritoriji Republike Srbije i to o trošku tužene; obaveže tužena da tužilji nadoknadi troškove ovog postupka sa zakonskom zateznom kamatom na iznos dosuđenih troškova od dana izvršnosti presude do konačne isplate. Tužilja je obavezana da tuženoj nadoknadi troškove ovog postupka u iznosu od 88.650,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1438/20 od 25.06.2020. godine odbijena je žalba i potvrđena presuda Višeg suda u Novom Sadu P1 11/19 od 10.03.2020. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka učinjene pred drugostepenim sudom i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), pa je ocenio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Takođe, nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP u vezi člana 276. istog Zakona, na koju se u žalbi posebno ukazuje. Pravilno su nižestepeni sudovi ocenili da je izvođenje dokaza saslušanjem parničnih stranaka i predloženih svedoka irelevantno za odlučivanje o tužbenom zahtevu, s obzirom da je izvođenjem ovih dokaza, prema predlogu tužilje, trebalo utvrditi razloge zbog kojih je Upravni odbor tuženog izmenio i dopunio odredbu člana 64. Pravilnika o radu, a predmet ovog spora je utvrđivanje diskriminacije tužilje u pogledu isplate troškova prevoza, što predstavlja pravno pitanje.

Prema utvrđenom činjeničom stanju, tužilja je sa Visokom hotelijarskom školom strukovnih studija iz Beograda, kao pravnim prethodnikom tužene, zaključila ugovor o radu dana 23.10.2012. godine, kojim je zasnovala radni odnos na neodređeno vreme od 01.11.2012. godine, i to kao profesor strukovnih studija za ... . Tužilja stanuje u ..., a radi u sedištu tužene u Beogradu. Na posao dolazi dva puta nedeljno, iz ... za Beograd putuje uglavnom sopstvenim automobilom, a povremeno i linijskim taksijem i autobusom.

Odredbom člana 13. stav 1. ugovora o radu koji je tužilja zaključila sa pravnim prethodnikom tužene predviđeno je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u visini prevozne karte u javnom saobraćaju. Izmenama i dopunama Pravilnika o radu broj 77 od 27.02.2012. godine tužena je članom 1. izmenila i dopunila odredbu člana 64. Pravilnika o radu, tako što je propisala da se naknada troškova za dolazak i odlazak sa rada iz člana 63. tačka 1. ovog Pravilnika isplaćuje zaposlenom u visini prevozne karte u javnom saobraćaju (gradskom, prigradskom i međumesnom), za dane provedene na radu, u gotovom novcu za prethodni mesec do 05. u tekućem mesecu, i to zaposlenima koji imaju prebivalište u Beogradu po ceni dnevne prevozne karte u gradskom saobraćaju na liniji i rastojanju koje zaposleni koristi prema adresi iz lične karte, odnosno tarifnoj zoni, a zaposlenima koji imaju prebivalitše van Grada Beograda, po ceni dnevne karte prevoznika koji ima najnižu cenu na liniji i rastojanju koje zaposleni koristi u međugradskom saobraćaju i po ceni dnevne prevozne karte u gradskom saobraćaju koji zaposleni koristi od adrese prebivališta iz lične karte i adrese škole. U smislu navedene izmene Pravilnika tužena je tužilji za mesec februar 2019. godine, na ime naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada, isplatila iznos od 10.512,00 dinara, i to po ceni najniže povratne karte na relaciji ... – Beograd (polazak iz ... u 06,25 časova i dolazak u Beograd u 09,00 časova, u iznosu od 860,00 dinara, što sa troškovima gradskog prevoza u ... (po 65,00 dinara) i Beogradu (po 89,00 dinara) čini ukupno 1.168,00 dinara za jedan dolazak i odlazak sa rada. Tužilja je, povodom isplate uputila pismeni prigovor direktoru tužene 20.03.2019. godine, ukazujući da joj troškovi nisu pravilno obračunati i da na ime naknade troškova tužena treba da joj isplati još 2.000,00 dinara, uz navod da su njeni ukupni troškovi za taj mesec iznosili 12.512,00 dinara. Prigovor tužilje nije prihvaćen, a u dopisu od 29.03.2019. godine, koji je upućen tužilji, tužena je navela da je naknada troškova za dolazak i odlazak sa rada za mesec februar 2019. godine obračunata primenom Pravilnika o izmenama i dopunama Pravilnika o radu i cenovnika usluga JGSP „...“ i to po ceni najjeftinije povratne karte ... – Beograd u vreme koje je realno vremenu polaska. Inače, parnične stranke vode sudski spor pred nadležnim sudom u Beogradu povodom zahteva tužilje za isplatu razlike između isplaćene i pripadajuće naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo (odredbe Zakona o radu i Zakona o zabrani diskriminacije) donoseći pobijanu odluku, za koju su dali dovoljno razloga, koje u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Iz navedenih zakonskih odredbi proizlazi da je za utvrđenje diskriminacije odnosno diskriminatorskog postupanja potrebno da se lice koje traži zaštitu nalazi u uporedivoj ili bitno sličnoj situaciji u odnosu na drugo lice u odnosu na koje smatra da je diskriminisano, da je pravljenje razlike neopravdano i da je vezano za neko lično svojstvo diskriminisanog lica, a da ukoliko se lice koje traži sudsku zaštitu ne nalazi u takvoj situaciji, diskriminacije nema, pa samim tim nema ni povrede prava ličnosti diskriminatorskim postupanjem. Lica koja ukazuju da je u odnosu na njih izvršena diskriminacija, u obavezi su da pred sudom dokažu samo da su nejednako tretirani u odnosu na druga lica koja su u istoj ili sličnoj situaciji, dok je tuženi, odnosno lice na čije se diskriminitarsko ponašanje tužbom ukazuje, dužan da dokaže postojanje objektivnog i opravdanog razloga za različitost u postupanju (prema licima koja ukazuju da su diskriminisana).

Pravilno su sudovi zaključili da je tužena, izmenom i dopunom odredbe člana 64. Pravilnika o radu, na opšti načini po istim kriterijumima za sve zaposlene koji se nalaze u istoj ili sličnoj situaciji, regulisala pitanja koja se tiču ostvarivanja ovog zakonskog prava, pri čemu je predvidela da se zaposlenima koji imaju prebivalište na teritorji Grada Beograda isplaćuje naknada u visini cene prevozne karte u gradskom saobraćaju po tarifnoj zoni, a zaposlenima koji imaju prebivalište van Grada Beograda, pored ovog prava u mestu prebivališta i u mestu rada, i pravo na naknadu troškova za međugradski prevoz po ceni dnevne karte prevoznika koji ima najnižu cenu na relaciji koju zaposleni koristi od mesta prebivališta do mesta rada. U tom smislu tužena nije diskriminisala tužilju po osnovu prebivališta u odnosu na zaposlene koji se nalaze u istoj ili u sličnoj situaciji kao i tužilja, odnosno imaju prebivalište van Beograda. Pri tome, iz utvrđenog činjeničnog stanja ne sledi da je tužilja nejednako tretirana u odnosu na druga lica koja su u istoj ili sličnoj situaciji, odnosno da je tužena zaposlenima koji imaju prebivalište van Grada Beograda isplaćivala naknadu troškova za dolazak i povratak sa rada na drugačiji način od onog kako su ovi troškovi isplaćivani tužilji, odnosno po ceni dnevne prevozne karte koja je viša od najniže cene na liniji i rastojanju koji i zaposleni koriste u međugradskom saobraćaju, a koja im obezbeđuje blagovremen dolazak i povratak sa rada.

Suprotno navodima revizije, tužilja nije onemogućena da dokaže ove činjenice, a iz Pravilnika o radu jasno proizlazi da je tužena napravila razliku u pogledu isplate troškova prevoza za odlazak i dolazak sa rada u odnosu na zaposlene koji imaju prebivalište na teritoriji Grada Beograda i u odnosu na zaposlene koji imaju prebivalište van Grada Beograda, pa tužilja nije diskriminisana po osnovu prebivališta u odnosu na zaposlene koji imaju, kao i tužilja, prebivalište van Grada Beograda, gde se nalazi sedište tužene i gde zaposleni koji nemaju prebivalište u Gradu Beogradu obavljaju rad. Tužena ni u tužbi ni tokom postupka nije učinila verovatnim pa je postupanje tužene bilo diskriminatorsko odnosno da je tužena izmenila Pravilnik o radu na već navedeni način imajući u vidu neko njeno lično svojstvo.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale navode izjavljene revizije, kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane odluke, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci presude, na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić