Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića,  predsednika veća, Vesne Subić, Jelice Bojanić Kerkez, Biserke Živanović i Spomenke Zarić, članova veća, u parnici po tužbi tužioca  AA iz ..., čiji je punomoćnik Irena Živković Stoimenov, advokat u ..., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo pravde Beograd, koga zastupa Državno pravobranilaštvo, radi naknade štete, vrednost predmeta spora 4.107.931,07 dinara, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 2501/2020 od 10.11.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 08.07.2021. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 2501/2020 od 10.11.2020. godine, kao o izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 2501/2020 od 10.11.2020.  godine.

O b r a z l o ž e nj e

Apelacioni sud u Nišu je doneo presudu Gž 2501/2020 dana 10.11.2020. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Višeg suda u Vranju P 93/19 od 28.07.2020. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženog da tužiocu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 3.102,71 dinara na ime izgubljene zarade u periodu od 28.04.1975. godine do 24.05.1975. godine, sa zakonskom zateznom kamatom od 03.03.2001. godine do isplate, iznos od 16.599,60 dinara  na ime izgubljene zarade u periodu od 24.05.1975. godine do 04.08.1975. godine, sa zakonskom zateznom kamatom od 03.03.2001. godine do isplate, iznos od 6.825,96 dinara na ime neiskorišćenog godišnjeg odmora u 1985. godini, sa zakonskom zateznom kamatom od 03.03.2001. godine do isplate i zbog  manje ostvarene zarade na drugim radnim mestima u periodu od 04.08.1975. godine do 01.11.1977. godine iznos od 231.402,80 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 03.03.2001.godine do isplate; odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženu da tužiocu plati na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda i časti iznos od 1.500.000,00 dinara, za pretrpljene duševne bolove zbog povrede prava ličnosti iznos od 1.500.000,00 dinara i za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 850.000,00 dinara, kao i zahtev za zakonske zatezne kamate na navedene iznose počev od 15.10.2018. godine do isplate i obavezan tužilac da tuženoj plati na ime naknade troškova parničnog postupka iznos od 131.250,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

 Protiv navedene drugostepene presude tužilac je izjavio blagovremenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku i zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivom na odredbu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, zbog potrebe za razmatranjem pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana. 

Ocenjujući ispunjenost uslova za dozvoljenost revizije tužioca, izjavljene na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za posebnu reviziju.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija (stav 2.)

U ovoj vrsti spora ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno novo tumačenje prava, niti ujednačavanje sudske prakse, sve imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane nižestepene odluke. Nižestepenim presudama odlučeno je o zahtevu za obeštećenje za materijalnu i nematerijalnu štetu (rehabilitaciono obeštećenje), kao pravnoj posledici rehabilitacije tužioca, u odnosu na koga je doneto pravnosnažno rešenje Višeg suda u Vranju 3Reh 8/15 od 17.07.2018. godine kojim je usvojen zahtev tužioca za rehabilitaciju, i utvrđeno da je rešenje Skupštine Opštine Surdulica broj ...-.../...- ... od 24.05.1975. godine ništavo, i da su ništave sve pravne posledice te odluke, a tužilac se po dobijanju tog rešenja nije obratio Komisiji za rehabilitaciono obeštećenje, već je podneo tužbu sudu sa zahtevom za dosuđenje naknade materijalne i nematerijalne štete. Razlozi presuđenja su zasnovani na primeni materijalnog prava koja ne odstupa od primene istog prava izražene u pravnosnažnim odlukama i odlukama Vrhovnog kasacionog suda. Revident ne prilaže uz reviziju primere drugačije sudske prakse u identičnim ili sličnim činjeničnim i pravnim situacijama.

Šta više, Vrhovni kasacioni sud je na sednici Građanskog odeljenja održanoj 08.12.2015. godine usvojio pravni stav o računanju roka za podnošenje tužbe za rehabilitaciono obeštećenje u odnosu na podnošenje zahteva Komisiji za rehabilitaciono obeštećenje, primenom odredbe člana 27. Zakona o rehabilitaciji. Prekluzivnost rokova za podnošenje tužbe ukazuje na obaveznost prethodnog obraćanja Komisiji za rehabilitaciono obeštećenje zahtevom za rehabilitaciono obeštećenje, na osnovu odluke suda kojom se usvaja zahtev za rehabilitaciju.

Revident smatra da je pobijana presuda o odbijanju tužbenih zahteva doneta pogrešnom primenom navedenog materijalnog prava, što samo po sebi nije razlog za posebnu reviziju.

Osim toga, revident ukazuje na bitne povrede odredaba parničnog postupka navodima da je sud trebalo da sa razloga navedenih u presudama odbaci tužbu. Poziva se i na odredbe člana 193. Zakona o parničnom postupku o mogućnosti prethodnog obraćanja predlogom za mirno rešavanje spora u odnosu na Republiku Srbiju. Međutim, bitne povrede odredaba parničnog postupka nisu razlog sa koga se presuda može pobijati posebnom revizijom, po odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija tužioca nije dozvoljena.

Tužilac je podneo tužbu 15.10.2018. godine radi isplate novčanog iznosa. Drugostepena presuda doneta je dana 10.04.2019. godine. Vrednost predmeta spora o kome je odlučeno pobijanom presudom je 4.107.931,07 dinara, što prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe iznosi 34.741 evro.

Odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra.

Prema tome, protiv pobijane odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno kao u stavu drugom izreke presude.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić