Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Tatjana Jovanović, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde, Visoki savet sudstva, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, sa sedištem u Beogradu, radi naknade materijalne štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3472/19 od 07.11.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 09.06.2021. godine, doneo je

R E Š E NJ E

USVAJA SE revizija tužioca, pa SE UKIDAJU presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 3472/19 od 07.11.2019. godine i presuda Višeg suda u Beogradu P 2232/17 od 16.01.2019. godine i predmet VRAĆA prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 3472/19 od 07.11.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana, žalba tužioca i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 2232/17 od 16.01.2019. godine, kojom je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev da se obaveže tužena da tužiocu, na ime naknade materijalne štete, isplati iznos od 46.500 evra, sa kamatom obračunatom na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje, uvećane za 8% poena, počev od podnošenja tužbe do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS važećem na dan plaćanja i obavezan tužilac da tuženoj, na ime troškova parničnog postupka, isplati iznos od 70.500,00 dinara. Stavom drugim izreke, odbijen je, kao neosnovan, zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011…18/2020, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem istražnog sudije Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu KiP 14/06 od 15.04.2006. godine tužiocu je određen pritvor, koji mu se računao od 12.04.2006. godine kada mu je rešenjem MUP-a određeno zadržavanje u policijskom pritvoru u trajanju od 48 sati, koji je trajao do 04.02.2008. godine, kada je tužilac pušten na slobodu, nakon donošenja rešenja Okružnog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kp 11/06 od 25.01.2008. godine kojim je za tužioca prihvaćeno jemstvo u iznosu od 100.000 evra i upostavljeno založno pravo hipoteke na iznos od 10.060.180,00 dinara na nepokretnosti u vlasništvu tužiočevog brata BB.

Presudom Višeg suda u Beogradu K Po1 63/10 od 15.05.2013. godine tužilac je oslobođen optužbe za više krivičnih dela koja su mu stavljena na teret, a oglašen je krivim za dva krivična dela kršenje zakona od strane sudije u pomaganju iz člana 243. u vezi sa članom 24. OKZ. Presudom Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž1Po1 7/14 od 13.11.2014. godine navedena prvostepena presuda je potvrđena u oslobađajućem delu, a ukinuta u osuđujućem delu i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U ponovnom postupku, rešenjem Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje K Po1 125/15 od 12.10.2015. godine obustavljen je postupak prema tužiocu, usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.

Nakon pravnosnažnosti rešenja o obustavi krivičnog postupka, doneto je rešenje Višeg suda u Beogradu, Posebnog odeljenja KPo1 125/15 od 24.12.2015. godine (pravnosnažno 14.01.2016. godine) po osnovu kog je tužiocu 08.02.2016. godine vraćen iznos položenog jemstva od 100.000 evra.

Iz iskaza tužioca, saslušanog u svojstvu parnične stranke, utvrđeno je da je u pritvoru proveo 666 dana, da je u dogovoru sa svojim braniocem najpre ponudio jemstvo uspostavljanjem založnog prava –hipoteke u korist Republike Srbije na stanu njegovog brata, koji je procenjen na oko 110.000 evra, ali da je taj predlog odbijen i tužiocu produžen pritvor. Nakon toga je brat tužioca, u ime i za račun tužioca od VV i GG pozajmio iznos od po 50.000 evra, pa je branilac tužioca kao jemstvo, pored hipoteke na stanu tužiočevog brata ponudio i iznos od 100.000 evra. Taj predlog tužioca je usvojen rešenjem od 25.01.2008. godine.

Nakon izlaska iz pritvora tužilac je 07.02.2008. godine sa VV i GG zaključio ugovore o zajmu na pozajmljeni iznos od po 50.000 evra, uz dogovor da, ako tužilac u roku od 3 meseca (do 01.05.2008. godine) zajmodavcima vrati novac, na pozajmljeni iznos neće platiti kamatu, a da će u suprotnom od 01.05.2008. godine plaćati kamatu 6% na godišnjem nivou, sve do vraćanja duga, s obzirom da je toliko naplaćivana kamata na oročena sredstva kod banaka. Tužilac zajmodavcima nije vratio pozajmljeni novac do označenog datuma, već je 08.02.2016. godine, kada mu je tužena vratila iznos položenog jemstva od 100.000 evra, VV vratio 50.000 evra i kamatu na ovaj iznos obračunatu od 01.05.2008. godine do 01.02.2016. godine u iznosu od 23.250 evra i na taj način prema njemu ispunio svoje obaveze po ugovoru o zajmu. Na identičan način je po potvrdi od 10.02.2016. godine regulisao obavezu iz ugovora o zajmu prema zajmodavcu GG. Iznos kamate je isplatio ovim licima delimično od novca koji je sam u međuvremenu zaradio, a delimično od novca pozajmljenog od prijatelja, kojima je kasnije vratio pozajmicu.

Pravnosnažnom presudom Višeg suda u Novom Sadu P 137/13 od 17.11.2016. godine tužena je obavezana da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode u iznosu od 6.320.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su primenom materijalnog prava iz 202. i 211. stav 1. tač. 1. i 4. Zakonika o krivičnom postupku i člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, ocenili da nije osnovan tužbeni zahtev za naknadu štete u vidu isplaćenog iznosa kamate na zajam putem kojeg su obezbeđena sredstva za uplatu jemstva. Prema datim razlozima, institut jemstva predstavlja zakonsku mogućnost, ali ne i obavezu suda da prihvati ponuđeno jesmtvo i okrivljenog pusti na slobodu. Pri tom, jemstvo sud ne određuje po službnoj dužnosti, već isključivo na predlog okrivljenog koji se nalazi u pritvoru ili nekog drugog lica koje za okrivljenog pruži jemstvo da okrivljeni do kraja krivičnog postupka neće pobeći, a sam okrivljeni obeća pred sudom da se neće kriti i da bez odobrenja neće napustiti svoje boravište. Polaganje jemstva je mogućnost koja je zakonom pružena okrivljenom koji je u pritvoru da bude pušten da se brani sa slobode, a odluku o usvajanju takvog predloga okrivljenog sud može, ali ne mora doneti, ceneći sve okolnosti konkretnog slučaja. Za osnovanost zahteva za naknadu materijalne štete u ovoj pravnoj stvari bilo je potrebno dokazati da je šteta posledica greške ili nezakonitog organa tužene, odnosno da postoji šteta i uzročno posledična veza između rada organa tužene i štete kao posledice nezakonitog i nepravilnog rada orana tužene, što tužilac nije dokazao.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda osnovano se revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, zbog čega je činjenično stanje na kome su zasnovane nižestepene presude nepotpuno utvrđeno.

Članom 18. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS”, br. 72/2011…55/2014) propisano je da lice koje je neosnovano lišeno slobode ili osuđeno za krivično delo, ima pravo na naknadu štete od države i druga prava propisana zakonom.

Prema članu 584. stav 1. tačka 1. istog zakonika, neosnovano lišenim slobode smatra se lice koje je bilo lišeno slobode, a nije došlo do pokretanja postupka, ili je pravnosnažnim rešenjem postupak obustavljen ili je optužba odbijena, ili je postupak pravnosnažno okončan odbijajućom ili oslobađajućom presudom. Odrebom člana 584. stav 2. istog zakonika je propisano da naknada štete ne pripada licu koje je svojim nedozvoljenim postupcima prouzrokovalo lišenje slobode.

Kod činjenice da je prema tužiocu rešenjem Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje K Po1 125/15 od 12.10.2015. godine obustavljen krivični postupak, tužilac se smatra licem neosnovano lišenim slobode, sa pravom na naknadu materijalne štete, kao posledice određenog pritvora u krivičnom postupku, pa se ne može se prihvatiti kao pravilan zaključak nižestepenih sudova da je za osnovanost tužbenog zahteva bilo potrebno dokazati postojanje uzročno-posledične veze između rada organa tužene i štete čiju naknadu tužilac tužbom traži u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, jer odgovornost tužene za štetu koju je tužilac pretpeo proizlazi iz citiranih odredbi Zakonika o krivičnom postupku.

Pri tom, prema stanju u spisima nema dokaza da je tužilac svojim nedozvoljenim postupcima (bekstvom, skrivanjem, promenom prebivališta ili boravišta ili preduzimanjem drugih protivpravnih radnji) skrivio pritvaranje, odnosno da je u njegovom ponašanju bilo elemenata nedozvoljenog ponašanja, pa po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nema mesta isključenju njegovog prava na naknadu štete, u smislu člana 584.stav 2. Zakonika o krivičnom postupku. U parničnom postupku sud ne ispituje zakonitost i pravilnost odluke o lišenju slobode, donete u krivičnom postupku, već isključivo činjenice da li je lice, lišeno slobode, svojim nedozvoljenim postupcima prouzrokovalo lišenje slobode, zbog čega bi u konkretnom slučaju bila bez uticaja na odluku o tužbenom zahtevu u ovoj pravnoj stvari činjenica da je u rešenju o određivanju pritvora kao razlog, između ostalog, navedeno da postoje okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva.

Pravilna odluka o postavljenom tužbenom zahtevu zahteva da se ocenom obuhvate činjenice o dugovremenskom trajanju pritvora do prihvatanja jemstva, a takođe i činjenice o ugovorenim uslovima vraćanja zajmova po izlasku iz pritvora u odnosu na imovinske prilike tužioca, te o njegovim prihodovnim prilikama do vraćanja zajma,bitnim za primenu člana 192. stav 1. ZOO kojim je propisano pravilo o podeljenoj odgovornosti, a po kome oštećeni koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu.

To u konkretnom slučaju znači da je prilikom donošenja odluke o tužbenom zahtevu bilo potrebno utvrditi, a što su nižestepeni sudovi propustili da učine, da li je tužilac, kao oštećeni, preduzeo određene mere radi sprečavanja ili smanjenja štete koju je pretrpeo.

Tužilac je zaključenim ugovorima o zajmu od 07.02.2008. godine sa VV i GG preuzeo na sebe obavezu da pozajmljeni iznos novca od po 50.000 evra (ukupno 100.000 evra) vrati bez kamate u relativno kratkom roku od 3 meseca od dana zaključenja ugovora o zajmu, odnosno sa kamatom od 6% na godišnjem nivou sve do vraćanja duga, za slučaj da u ugovorenom roku ne vrati pozajmljeni iznos. Nejasno je čime se tužilac rukovodio kod ugovaranja kratkog roka za vraćanje zajma. Tužilac je u februaru 2016. godine, po obustavi krivičnog postupka i po prijemu iznosa položenog jemstva od tužene zajmodavcima vratio pozajmljenu glavnicu. Istovremeno im je platio i obračunatu kamatu zbog docnje u iznosu od po 23.250 evra (ukupno 46.500 evra) koju je, prema iskazu tužioca datog na ročištu 16.01.2019. godine, isplatio zajmodavcima delimično od novca koji je u međuvremenu zaradio, a delimično od novca pozajmljenog od prijatelja, kojima je kasnije vratio pozajmicu.

Kod takvog stanja stvari od značaja je utvrditi da li je tužilac u periodu od 8 godina (od dana padanja u docnju po zaključenim ugovorima o zajmu do dana isplate glavnog duga i obračunate kamate) mogao da preduzme određene mere radi sprečavanja nastanka ili smanjenja štete, na taj način što bi zaradom ili iz kojih drugih sredstava i imovine ranije vratio pozajmljeni iznos novca i na taj način sprečio nastanak ili smanjio visinu štete u visini kamate koju je pretrpeo. Za slučaj da je tužilac to mogao, a nije učinio, relevantan je princip o odgovarnosti za štetu samo u delu u kom oštećeni svojim radnjama štetu nije mogao sprečiti ili smanjiti.

Imajući u vidu da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, nije bilo uslova za preinačenje pobijane odluke, zbog čega je Vrhovni kasacioni sud, primenom člana 416. stav 2. ZPP, ukinuo obe nižestepene presude i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će razjasniti sve okolnosti od značaja za donošenje odluke o zahtevu za naknadu štete na koje je ukazano ovim rešenjem i pravilnom primenom materijalnog prava o tužbenom zahtevu doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Predsednik veća-sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić