Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1742/20 od 16.12.2020. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda Gž1 1742/20 od 25.03.2021. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojena žalba tuženog i prvostepena presuda preinačena tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilaca AA, BB, VV, GG, DD i ĐĐ za poništaj rešenja Apelacionog javnog tužioca od 24.10.2016. godine u delu kojim je utvrđeno da tužiocima prestaje pravo na naknadu troškova za odvojen život od porodice zaključno sa 14.10.2016. godine i zahtev za isplatu naknade troškova za odvojeni život od porodice za period od 15.10.2016. godine do 31.10.2019. godine u iznosima navedenim tim stavom izreke za svakog tužioca ponaosob, sa zakonskom zateznom kamatom od 24.11.2019. godine do isplate, kao i iznos obračunate zatezne kamate od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do veštačenja, bliže navedeno tim stavom izreke; kao i zahtev tužilaca za naknadu troškova parničnog postupka preko iznosa od 175.276,60 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate. U preostalom delu žalba tuženog je odbijena i prvostepena presuda potvrđena. Obavezani su tužioci da tuženom naknade troškove drugostepenog postupka u iznosu od 30.000,00 dinara.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci AA, BB, VV i DD su blagovremeno izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka propisana iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci AA, BB, GG, DD, ĐĐ i EE, su na funkciju zamenika javnog tužioca u Apelacionom javnom tužilaštvu u Novom Sadu stupili dana 01.01.2010. godine, a tužilja BB dana 20.02.2012. godine. Tužilja AA i DD su imale prijavljeno prebivalište u ..., tužilja BB u ..., tužilac VV u ..., tužilac GG u ..., tužilja ĐĐ u ... i tužilac EE u ..., a od 2014. godine mu je prijavljeno prebivalište bilo u ... .

Vršilac funkcije Apelacionog javnog tužioca u Novom Sadu doneo je rešenja 01.03.2010. godine, 07.06.2013. godine, 01.10.2010. godine, 17.01.2013. godine i 16.01.2010. godine, kojima su tužiocima pripala sledeća prava: naknada troškova za odvojen život od porodice koji se isplaćuje u iznosu od 75% prosečne mesečne zarade po zaposlenom u privredi RS prema poslednjem konačnom objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za podatke statistike na dan isplate i naknada troškova prevoza za najviše četiri putovanja mesečno u visini cene autobuske karte za putovanja na relaciji od mesta prebivališta do Novog Sada i povratno, sa navođenjem datuma od kada im naknada pripada. Rešenjem Apelacionog javnog tužilaštva u Novom Sadu od 24.10.2016. godine tužiocima AA, BB, VV, GG, DD i ĐĐ, je pripalo pravo na naknadu troškova prevoza radi posete porodici i to najviše za jedno putovanje mesečno u visini stvarnih troškova prevoza u međugradskom saobraćaju i navedena naknada troškova pripada imenovanima počev od 15.10.2016. godine, a istima je prestalo pravo na naknadu troškova za odvojen život od porodice zaključno sa 14.10.2016. godine. Tužilac EE je Odlukom o izboru člana Državnog veća tužilaca od 12.02.2016. godine izabran za člana Državnog veća tužilaca.

Državno veće tužilaca na sednici koja je održana dana 30.07.2014. godine, donelo je odluku A br. 843/14 kojom je utvrđeno da pravo na odvojen život imaju, između ostalih, ĐĐ, GG, EE, DD, BB, AA i VV, zamenici Javnog tužioca u Apelacionom javnom tužilaštvu u Novom Sadu.

Nalazom i mišljenjem veštaka izvršen je obračun razlike između pripadajuće i isplaćene naknade troškova za odvojen život, kao i visina naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada za tužioce.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i poništio rešenje tuženog od 24.10.2016. godine i tužiocima dosudio naknadu troškova za odvojen život za period od 19.12.2013. godine do 31.10.2019. godine, kao i naknadu troškova prevoza radi posete porodici od 01.03.2010. godine, kao i za period od 15.10.2016. godine do 31.10.2019. godine, primenom odredaba člana 34. Zakona o javnom tužilaštvu, člana 5. Uredbe o naknadama i drugim primanjima izabranih i postavljenih lica u državnim organima, člana 45., 47., 48. i 49. Uredbe o naknadi troškova i otpremnine državnih službenika i nameštenika.

Drugostepeni sud je pobijanom presudom preinačio prvostepenu presudu i odbio, kao neosnovane, tužbene zahteve tužilaca, nalazeći da im pravo na naknadu troškova za odvojen život od porodice ne pripada.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev u tom delu, dajući za svoju odluku potpuno jasane razloge koje je prihvatio i ovaj sud, te su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijanog prava neosnovani.

Ustavni sud je svojom Odlukom I Uz – 80/2014 od 21.04.2016. godine utvrdio da odredbe člana 73. stav 2, 5 i 6. Zakona o javnom tužilaštvu („Službeni glasnik RS“ br. 116/08...106/15), nisu u saglasnosti sa Ustavom, zbog čega su te odredbe prestale da važe danom objavljivanja te Odluke u Službenom glasniku RS. Tim odredbama Zakona, pored ostalog, bila je predviđena mogućnost da se određenim kategorijama javnih tužilaca, pa i ovde tužiocima, utvrdi pravo na naknadu za odvojeni život, što je bilo i utvrđeno prethodnim rešenjima, Apelacioni javni tužilac je, izvršavajući Odluku Ustavnog suda, spronim rešenjima to pravo ukinuo jer je prestao zakonski osnov za te naknade, a drugi osnov nije postojao.

Odredbom člana 5. stav 1. Uredbe o naknadama i drugim primanjima izabranih i postavljenih lica u državnim organima („Službeni glasnik RS“ broj 44/08 i 72/12) propisano je da pravo na naknadu troškova: prevoza za dolazak na rad i za odlazak s rada; službenog putovanja u zemlji; službenog putovanja i selidbe u inostranstvo; rada i boravka na terenu; privremenog ili trajnog premeštaja u drugo mesto rada, kao i pravo na otpremninu pri odlasku u penziju - izabrana i postavljena lica u državnim organima ostvaruju shodnom primenom odredaba uredbe Vlade kojom se uređuje naknada troškova i otpremnina državnih službenika i nameštenika, osim odredaba kojima su utvrđeni posebni slučajevi u kojima državni službenik ili nameštenik nema pravo na naknadu troškova za odvojeni život od porodice.

Odredbom člana 45. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službanika i nameštenika („Službeni glasnik RS“ broj 98/07...84/15) propisano je da se državnom službeniku i namešteniku naknađuju zbog privremenog ili trajnog premeštaja u drugo mesto rada troškovi selidbe, troškovi poseta porodici i troškovi odvojenog života od porodice. Ova uredba je novelirana, pa je tako članom 10. stav 2. Uredbe o izmenama i dopunama Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“ br. 84/15 od 06.10.2015. godine) propisano da državni službenik i nameštenik kome je do dana stupanja na snagu ove uredbe priznato pravo na naknadu troškova za odvojeni život od porodice u skladu sa ranije važećim propisom to pravo ostvaruje do isteka perioda na koji mu je to pravo priznato, a najduže godinu dana od dana stupanja na snagu ove uredbe.

Članom 47. iste Uredbe, propisano je da državni službenik ili nameštenik koji živi odvojeno od svoje porodice ima pravo i na naknadu troškova prevoza radi posete porodici, i to najviše za jedno putovanje mesečno, u visini stvarnih troškova prevoza u međugradskom saobraćaju. Članom 48. iste Uredbe da se državnom službeniku i namešteniku naknađuju troškovi za odvojeni život od porodice ako zbog toga što je privremeno premešten u drugo mesto rada koje je više od 50 km udaljeno i od mesta njegovog prebivališta i od prethodnog mesta rada živi odvojeno od porodice - dok traje privremeni premeštaj (stav 1.). Državnom službeniku i namešteniku koji je trajno premešten u drugo mesto rada koje je više od 50 km udaljeno i od mesta njegovog prebivališta i od prethodnog mesta rada, a nema rešeno stambeno pitanje u novom mestu rada, naknađuju se troškovi za odvojeni život od porodice najduže godinu dana od dana trajnog premeštaja (stav 2.). Državni službenik ili nameštenik nema pravo na naknadu troškova za odvojeni život od porodice: 1) ako je na svoj zahtev premešten u drugo mesto rada; 2) ako je premešten na osnovu internog ili javnog konkursa ili ako mu je mesto rada bilo poznato u vreme kad je zasnovao radni odnos u državnom organu (stav 3.).

Osporeno rešenje je doneto pravilnom primenom navedenih normi, jer je utvrđeno da tužiocima prestaje pravo na naknadu troškova za odvojeni život od porodice zaključno sa 14.10.2016. godine. Takođe, u skladu sa citiranim odredbama navedenih uredbi Vlade, troškovi za odvojeni život od porodice mogu se priznati zamenicima javnih tužilaca kao izabranim licima samo u slučaju privremenog ili trajnog premeštaja u drugo mesto rada, a ne i u slučaju promene mesta rada zbog izbora za zamenika tužioca na konkursu na kojem se dobrovoljno prijavio u cilju karijernog napredovanja.

Kod izloženog, insistiranje tužilaca u reviziji na povredi prava na imovinu zbog dodatnih troškova prouzrokovanih udaljenošću njihovog mesta prebivlišta od mesta rada, ostaje bez značaja i uticaja na drugačije odlučivanje u ovoj pravnoj stvari.

Tvrdnja revidenata da se na zamenike tužioca, kao izabranih lica, ne odnose odredbe Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika zanemarije upućujuću normu iz člana 5. stav 1. Uredbe o naknadama i drugim primanjima izabranih i postavljenih lica u državnim organima, na koju je prethodno ukazano, a što je, u bitnom, obrazloženo i u osporenom rešenju.

Nadalje, nemaju osnova ni navodi revizije da je osporeno rešenje diskriminatorsko i da tužioce stavlja u neravnopravan položaj sa zamenicima tužioca koje imaju mesto prebivališta u sedištu institucije u kojem obavljaju funkciju. Ovo iz razloga što svi rade pod istim zakonom propisanim uslovima, na šta ukazuje i Ustavni sud da razlike u pogledu uživanja nekog prava utvrđenog zakonom unutar jedne grupe lica u istoj ili sličnoj pravnoj situaciji ne predstavljaju nejednako postupanje ukoliko za to razlikiovanje postoji objektivno i razumno opravdanje. Pored toga, Ustavni sud zaključuje da se svrha instituta naknade troškova za odvojeni život od porodice ogleda u svojevrsnoj kompenzaciji troškova usled premeštaja zamenika tužioca u drugo mesto rada i koji nema rešeno stambeno pitanje. Da je to razumno opravdanje postojalo i u odnosu na ovu situaciju, dobilo bi svoj normativni osnov, što u konkretnom nije slučaj. Pri tome, Vrhovni kasacioni sud ukazuje da je članom 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima zajemčena opšta zabrana diskriminacije i da se u skladu sa tim načelom svako pravo koje zakon predviđa mora ostvarivati bez diskriminacije po bilo kom osnovu. To znači da se na povredu načela diskriminacije u ostvarivanju nekog prava ne može pozivati lice kome po zakonu ili drugom propisu to pravo ne pripada.

Na osnovu svega navedenog, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić