Protiv drugostepene presude tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Ocenjujući ispunjenost uslova za dozvoljenost revizije tuženog izjavljene na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da u ovoj vrsti spora ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse.

Izraženo stanovište nižestepenih sudova u skladu je sa pravnim stavom usvojenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanog 22.05.2018. godine. Navedenim pravnim stavom izrečeno je da banka ima pravo na naplatu troškova i naknadu bankarskih usluga, pa odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita nije ništava ukoliko je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita. Troškove koje banka obračunava prilikom odobravanja kredita ili koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava klijentu u toku realizacije kredita mogu biti posebno iskazani ugovorom o kreditu kao obaveza korisnika kredita, bilo u procenutalnom iznosu ili u apsolutnoj vrednosti, ali uslov je da moraju biti navedeni u ponudi banke, tako jasno i nedvosmisleno da korisnik kredita ni jednog trenutka ne bude doveden u zabludu o kojim troškovima je reč, a oni mogu biti naplaćeni korisniku kredita samo jednom. U situaciji kada tuženi nije postupio na opisani način, to predstavlja njegovu nesavesnost koja vodi ništavosti imovinskog prava ugovorenim takvim postupanjem u sopstvenu korist, zbog čega nema povrede pravnog stava Vrhovnog kasacionog suda. Takođe, u konkretnom slučaju nema potrebe za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg interesa ili pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potrebe za novim tumačenjem prava.

Na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija tuženog nije dozvoljena.

Tužilac je tužbu podneo 13.11.2019. godine. Vrednost predmeta spora je 17.917,87 dinara.

Odredbom člana 487. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano je da u postupku u privrednim sporovima, sporovi male vrednosti su sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, ako ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra po po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Prema odredbi stava 3. istog člana, kao sporovi male vrednosti smatraju se i sporovi u kojim predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos, a vrednost predmeta spora koji je tužilac naveo u tužbi ne prelazi navedeni iznos.

Odredbom člana 479. stav 6. navedenog zakona propisano je da u sporovima male vrednosti, protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija.

Kako se radi o privrednom sporu male vrednosti iz člana 487. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud nalazi da izjavljena revizija shodno odredbi člana 479. stav 6. istog zakona nije dozvoljena. Bez uticaja na dozvoljenost revizije je to što je drugostepeni sud preinačio prvostepenu odluku i usvojio tužbeni zahtev, iz razloga što je u sporovima male vrednosti revizija izričito zakonom isključena kao vanredni pravni lek, pa se ne može primeniti odredba člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga primenom odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu drugom izreke rešenja.

Primenom odredbe člana 154. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odbio zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka, jer troškovi sastava odgovora na reviziju nisu potrebni radi vođenja parnice.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić