Presudom Višeg suda u Čačku Kž1.br.132/21 od 03.08.2021. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenih AA i BB, advokata Vladana Selakovića i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Ivanjici K.br.181/19 od 09.04.2021. godine.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenih AA i BB, advokat Vladan Selaković, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) i člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev, te da donese jednu od odluka predviđenih članom 492. stav 1. tačka 1) ili tačka 2) ZKP, kao i da, u slučaju preinačenja prvostepene i drugostepene presude, okrivljenima dosudi troškove krivičnog postupka i to prema troškovniku priloženom uz spise prvostepenog suda, zajedno sa troškovima žalbe na prvostepenu presudu i sastavljanja zahteva za zaštitu zakonitosti u iznosima od po 33.000,00 dinara.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, branilac okrivljenih AA i BB u podnetom zahtevu ističe da je sud prekoračio optužbu, obzirom da je u izmenjenom optužnom predlogu javnog tužioca izostavljeno bespravno obaranje stabala u šumi GG i DD i javni tužilac je ostao samo pri optužbi okrivljenih za obaranje stabala u šumi oštećenog VV, pri čemu su nižestepeni sudovi u obrazloženjima pobijanih presuda naveli da su radnju predmetnog krivičnog dela utvrdili na osnovu iskaza GG i DD i izneli su argumente samo za njihovu šumu, a ne i za šumu oštećenog VV.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP je propisano da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici. Dakle, iz citirane zakonske odredbe proizilazi da između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pobijanom pravnosnažnom presudom nije prekoračena optužba, odnosno nije povređen ni subjektivni, a ni objektivni identitet optužbe i presude na štetu okrivljenih AA i BB. Ovo imajući u vidu da su bitna obeležja bića krivičnog dela ista i u optužnom predlogu Osnovnog javnog tužioca u Čačku, Odeljenje u Ivanjici Kto.br.27/19 od 20.02.2019. godine, koji je poslednji put izmenjen na glavnom pretresu održanom dana 09.04.2021. godine i u izreci pravnosnažne presude, odnosno da postoji identičnost činjeničnog opisa predmetnog krivičnog dela iz izreke presude sa činjeničnim opisom dela datim u izmenjenom optužnom aktu javnog tužioca. Inače, kako član 420. stav 1. ZKP podrazumeva istovetnost opisa činjenica i okolnosti koje čine obeležja krivičnog dela sadržanih u činjeničnom osnovu optužnog akta i činjeničnom opisu dela u izreci presude, to se kod ocene istovetnosti presude u odnosu na optužbu vrši poređenje činjeničnog opisa dela u optužnom aktu u odnosu na činjenični opis dela u izreci presude, a ne u odnosu na činjenična utvrđenja i zaključke suda iznete u obrazloženju presude (kako to pogrešno smatra branilac okrivljenih), pa stoga u konkretnom slučaju nema ni prekoračenja optužbe činjeničnim utvrđenjima i zaključcima suda u obrazloženju presude. Sledstveno navedenom, kao neosnovani su ocenjeni navodi branioca okrivljenih kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih AA i BB u ostalom delu je odbačen kao nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenih u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti, kao razlog njegovog podnošenja, ističe povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenima. Međutim, branilac nepostojanje po njegovom mišljenju radnje predmetnog krivičnog dela suštinski obrazlaže tako što osporava i polemiše sa činjeničnim utvrđenjima u pravnosnažnim odlukama i ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza od strane nižestepenih sudova, dajući sopstvenu ocenu izvedenih dokaza koja je potpuno drugačija od one date u pobijanim pravnosnažnim presudama i iznoseći sopstveni činjenični zaključak da nema ni jednog dokaza da su okrivljeni AA i BB radi krađe zajedničkim delovanjem u šumi oštećenog VV oborili devet izvaljenih stabala bukve kod kojih nije bila prekinuta veza sa podlogom, kao i da je tada navedena šuma bila u vlasništvu VV.

Kako, dakle, iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenih u podnetom zahtevu, kao razlog pobijanja pravnosnažnih presuda, samo formalno označava povredu zakona zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenima (član 439. tačka 1. ZKP), dok suštinski ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza od strane nižestepenih sudova, a što ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenima i njihovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenih u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Pored toga, branilac okrivljenih u ostalom delu zahteva ističe i da je izreka prvostepene presude nerazumljiva, jer nije navedeno koja je zajednička radnja okrivljenih u izvršenju predmetnog krivičnog dela, a koja pojedinačna za svakog od okrivljenih, a što bi po nalaženju ovoga suda predstavljalo bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP. Osim toga, branilac okrivljenih u obrazloženju zahteva navodi i da je izreka prvostepene presude protivrečna razlozima datim u njenom obrazloženju, te da nižestepeni sudovi nisu dali jasne razloge vezano za postojanje saizvršilaštva okrivljenih u izvršenju predmetnog krivičnog dela, a posebno vezano za okrivljenog AA koji kritičnom prilikom nije učestvovao u samom obaranju stabala, kao i da sud nije obrazložio na osnovu kojih konkretno dokaza je utvrdio da su oba okrivljena izvršila bespravno obaranje stabala u šumi oštećenog VV, a što bi po nalaženju ovoga suda predstavljalo bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Imajući u vidu da bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) i člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP ne predstavljaju zakonske razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenima i njihovom braniocu, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenih i u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih AA i BB, advokata Vladana Selakovića, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev u odnosu na navedenu povredu odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP i člana 485. stav 4. ZKP zahtev odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                      Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin, s.r.                                                                                          Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić