Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Gordane Komnenić, Božidara Vujičića, Biserke Živanović i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u pravnoj stvari tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Ljubomir Ivanović, advokat iz ..., protiv tuženog Univerziteta umetnosti, Fakultet primenjenih umetnosti, Beograd, radi isplate otpremnine, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2068/17 od 03.04.2019. godine, u sednici održanoj 14.04.2021. godine, doneo je

R E Š E NJ E

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužilje, kao izuzetno dozvoljenoj, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2068/17 od 03.04.2019. godine.

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2068/17 od 03.04.2019. godine i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 31/16 od 08.11.2016. godine i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 31/16 od 08.11.2016. godine, stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tuženi da joj plati 292.801,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31.12.2014. godine do isplate. Stavom drugim izreke obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove parničnog postupka od 58.312,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2068/17 od 03.04.2019. godine, žalba tužilje je odbijena, kao neosnovana i prvostepena presuda potvrđena, pa je tužilja obavezana da tuženom naknadi troškove parničnog postupka od 7.500,00 dinara, a njen zahtev za naknadu troškova parničnog postupka je odbijen.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložila da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, primenom člana 404. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužilje, primenom člana 404. ZPP, imajući u vidu da je uz reviziju dostavljena odluka Apelacionog suda u Beogradu, kojom je u predmetu sa istim tužbenim zahtevom i činjeničnim stanjem doneta drugačija odluka, iz čega proizlazi da su osnovani navodi o različitom postupanju (odlučivanju) suda u istoj pravnoj stvari, što ukazuje na potrebu odlučivanja o reviziji radi ujednačavanje sudske prakse, zbog čega je i odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl.glasnik RS“, br.72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema do sada utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila zaposlena kod tuženog i obavljala je poslove ... . Rešenjem tuženog od 25.12.2014. godine utvrđeno je da joj, zbog odlaska u penziju, prestaje radni odnos sa 26.12.2014. godine, te da će joj tuženi isplatiti pripadajuću otpremninu i to dve prosečne zarade u Republici Srbiji prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike – najkasnije u roku od 30 dana od dana odlaska u penziju, a razliku do punog iznosa otpremnine utvrđenog Pojedinačnim kolektivnim ugovorom za visoko obrazovanje po dobijanju ovih sredstava od Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Tuženi je po ovom osnovu isplatio tužilji 121.964,00 dinara, što predstavlja dve prosečne zarade u RS prema poslednjem objavljenom podatku republičkog zavoda za statistiku, dok joj razlika do iznosa utvrđenog Pojedinačnim kolektivnim ugovorom nije isplaćena.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja sudovi su odbili tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se tuženi obaveže da joj isplati razliku do iznosa otpremnine utvrđenog PKU za visoko obrazovanje, nalazeći da je tuženi prema tužilji ispunio svoju zakonsku obavezu iz člana 119. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, isplatom dve prosečne zarade u RS prema poslednjem objavljenom podatku republičkog zavoda za statistiku.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijanom odlukom odbijen tužbeni zahtev uz pogrešnu primenu materijalnog prava, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Naime, odredbom člana 119. stav 1. tačka 1. u vezi stava 3. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“ br.24/05, ... i 75/14, koji je bio na snazi u spornom periodu), propisano je da je poslodavac dužan zaposlenom isplati otpremninu pri odlasku u penziju, u skladu sa opštim aktom, a najmanje u visini dve prosečne zarade, a pod prosečnom zaradom se podrazumeva prosečna zarada u Republici Srbiji prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za statistiku. Posebnim kolektivnim ugovorom za visoko obrazovanje, koji se primenjuje i kod tuženog („Sl. glasnik RS“ br.12/09 i 9/12), predviđeno je da je poslodavac u obavezi da zaposlenom, pri odlasku u penziju, isplati otpremninu u visini od tri plate zaposlenog u momentu isplate (član 23. stav 1. tačka 1. PKU).

Ugovorom o radu i opštim aktima poslodavca, u koje spada i kolektivni ugovor, mogu se utvrditi veća prava i povoljniji uslovi rada od prava i uslova utvrđenih zakonom (član 8. stav 2. Zakona o radu), što podrazumeva da se mogu utvrditi i veći iznosi otpremnine od zakonom određenih, u kom slučaju je obaveza poslodavca da se toga pridržava.

Primenom navedenih zakonskih odredaba, Vrhovni kasacioni sud nalazi da nižestepeni sudovi pogrešno zaključuju da je isplatom dve prosečne zarade u RS, tuženi prema tužilji ispunio svoju zakonsku obavezu iz člana 119. stav 1. tačka 1. Zakona o radu. Naime, ova odredba određuje samo zakonski minimum visine otpremnine koja se zaposlenom mora isplatiti prilikom odlaska u penziju, a upravo obavezuje poslodavca da otpremninu isplati u visini utvrđenoj opštim aktom, što je u konkretnom slučaju Posebni kolektivni ugovor za visoko obrazovanje, koji se primenjuje i kod tuženog. Kako visina otpremnine utvrđena opštim aktom poslodavca zaposlenom pripada po samom zakonu, poslodavac istu ne može ničim ograničavati, niti uslovljavati, pa ni eventualnim dobijanjem namenskih sredstava od nadležnog ministarstva.

U konkretnom slučaju, tuženi je rešenjem od 25.12.2014. godine, pravilno utvrdio da tužilja ima pravo na otpremninu u skladu sa PKU za visoko obrazovanje, ali joj je u roku koji je sam odredio - 30 dana od dana odlaska u penziju, isplatio samo dve prosečne zarade u RS prema poslednjem objavljenom podatku republičkog zavoda za statistiku, dok joj razliku do visine otpremnine koju određuje PKU nije platio ni u navedenom roku, ni do zaključenja rasprave u ovom postupku, pa Vrhovni kasacioni sud nalazi da tužilja osnovano potražuje isplatu iste.

Međutim, kako su nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev uz pogrešnu primenu materijalnog prava, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, odnosno nije utvrđeno koji iznos otpremnine pripada tužilji po odredbi člana 23. stav 1. tačka 1. PKU za visoko obrazovanje, a time ni visina razlike koju tužilja tužbom potražuje, Vrhovni kasacioni sud je, primenom člana 416. stav 1. ZPP, ukinuo nižestepene odluke, odnosno odlučio kao u stavu drugom izreke.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će utvrditi činjenično stanje, imajući pri tom u vidu navode iz ovog rešenja, a potom, pravilnom primenom materijalnog prava doneti novu i zakonitu odluku.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić