U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici po tužbi tužioca AA iz ..., ulica ... broj .., čiji je punomoćnik Milan Petrović, advokat u ..., protiv tuženog Akcionarskog društva za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom „Infrastruktura železnice Srbije“ Beograd, Nemanjina 6, radi isplate naknada troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 442/21 od 26.03.2021. godine, u sednici veća održanoj 08. 07.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

Revizija tužioca se USVAJA, presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 442/21 od 26.03.2021. godine se PREINAČUJE tako što se odbija žalba tuženog i presuda Osnovnog suda u Vršcu P1 177/20 od 12.11.2020. godine potvrđuje i ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova postupka po žalbi.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 27.600 dinara, u roku od 8 dana.

O b r a z l o ž e nj e

Osnovni sud u Vršcu je doneo presudu P1 177/2020 dana 12.11.2020. godine kojom je u prvom stavu izreke obavezao tuženog da tužiocu na ime neisplaćenih naknada za ishranu u toku rada u periodu od 01.09.2015. do 31.03.2017. godine isplati ukupan iznos od 209.673,51 dinar u pojedinačnim mesečnim iznosima za zakonskim zateznim kamatama kako je navedeno u tom stavu izreke, u drugom stavu izreke obavezao tuženog da tužiocu na ime regresa za godišnji odmor za isti period isplati ukupan iznos od 72.489,08 dinara sa zakonskim zateznim kamatama na pojedinačne mesečne iznose kako je navedeno u tom stavu izreke i obavezao je tuženog da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 91.800,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude do isplate u trećem stavu izreke.

Odlučujući o žalbi tuženog, Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž1 442/21 dana 26.03.2021. godine kojom je preinačio presudu Osnovnog suda u Vršcu P1 177/20 od 12.11.2020. godine, odbio tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da tužiocu za period od 01.09.2015. do 31.03.2017. godine naknadi troškove ishrane u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, sa zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate, kao neosnovan, preinačio je rešenje sadržano u trećem stavu izreke tako što je odbio zahtev i tužioca i tuženog za naknadu troškova nastalih u postupku pred prvostepenim sudom i obavezao tužioca da tuženom naknadi troškove postupka po žalbi u iznosu od 15.400,00 dinara.

Protiv navedene drugostepene presude dozvoljenu i blagovremenu reviziju je izjavio tužilac, pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku, kao izuzetno dozvoljenu, sa predlogom da revizijski sud na osnovu odredbe člana 416. stav 1. ili stav 2. Zakona o parničnom postupku preinači drugostepenu presudu tako što će usvojiti tužbeni zahtev u celosti, ili drugostepenu presudu ukine i predmet vrati istom sudu na ponovno suđenje.

Revizija je dozvoljena po odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br 72/2011 ... 18/2020), te revizijski sud izjavljenu reviziju nije ispitivao sa stanovišta izuzetne dozvoljenosti po odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Pobijana presuda je doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane prvostepenog suda, na kome su zasnovane nižestepene presude, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog od 28.08.2015. godine, a pre toga od 04.02.2003. godine kod njegovog pravnog prethodnika. Prema odredbama ugovora o radu ugovoreno je pravo tužioca na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca i drugih primanja po osnovu radnog odnosa u skladu sa kolektivnim ugovorom za železnice Srbije AD. Zarada za obavljeni rad i vreme provedeno na radu sastoji se od osnovne zarade, dela zarade za radni učinak i uvećane zarade. Osnovna zarada zaposlenog utvrđuje se kao proizvod vrednosti jednog radnog časa, koeficijenta posla i prosečnog mesečnog fonda časova rada, uvećana za poreze i doprinose. Prema odredbi člana 57. stav 1. Kolektivnog ugovora tuženog, određeno je da je u vrednosti jednog radnog časa uključena i mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora, svedena na jedan radni čas. U utuženom periodu tuženi poslodavac zaposlenima nije isplaćivao naknadu za ishranu u toku rada niti regres za korišćenje godišnjeg odmora, niti je u obračunu zarade posebno iskazivao te iznose kao isplaćene zaposlenima. Visinu utuženih iznosa naknada koje je dosudio prvostepenom presudom, prvostepeni sud je utvrdio veštačenjem ekonomsko-finansijske struke, prema parametrima iz kolektivnog ugovora poslodavca objavljenog u („Službenom glasniku RS“ br 37/95 ... 7/00). U predmetnom periodu kod tuženog je na snazi kolektivni ugovor objavljen u („Službenom glasniku Železnice Srbije“ broj 4/15).

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da je osnovan tužbeni zahtev jer je primenom odredbe člana 118. tačka 5. i 6. Zakona o radu zaključio da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način, i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, te je poslodavac u obavezi da ove naknade isplati, što tuženi nije činio u predmetnom periodu. Tuženi se u postupku nije izjasnio o visini ovih naknada, niti su mogle biti utvrđene od strane veštaka, pa proizlazi da je poslodavac, tuženi primenjivao zakonske odredbe na štetu tužioca, jer je pravo na isplatu ovih naknada samo deklaratorno navedeno u kolektivnom ugovoru, a tuženi nije dokazao da je ove naknade isplatio. Stoga je tužiocu dosudio tražene naknade u visini određenoj ranijim kolektivnim ugovorom pravnog prethodnika tuženog, odnosno primenom parametara koje tuženi primenjivao prilikom obračuna predmetnih naknada u ranijem periodu.

Drugostepeni sud je preinačio presudu i odbio tužbeni zahtev zato što zaključuje da iz normativnog rešenja sadržanog u kolektivnom ugovoru tuženog proizlazi da je za utuženi period tuženi u skladu sa opštim aktom isplatio tužiocima kroz vrednost radnog časa za obračun zarade i naknadu za ishranu i regres za korišćenje godišnjeg odmora. Smatra da kada ugovor o radu, niti kolektivni ugovor, ne utvrđuju visinu naknade ovih troškova, već se utvrđuje da se oni uračunavaju u cenu radnog časa, tada zaposleni ne može sa uspehom potraživati novčanu isplatu po ovim osnovama, jer nema odgovarajućeg opšteg akta, te nalazi da je tužbeni zahtev neosnovan.

Osnovno se revizijom ukazuje da je pobijana drugostepena presuda doneta pogrešnom primenom materijalnog prava.

Pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom predviđeno je Zakonom o radu. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br 16/05) predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačka 5. i 6.), koje moraju biti iskazane u obračunskoj listi za sve zaposlene. Poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktima utvrde visinu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, koja mora biti određena linearno za sve zaposlene, i mora biti isplaćena svim zaposlenima u istom iznosu bez obzira na njihovu stručnu spremu, zvanje i radno mesto. Međutim, navedenim odredbama kolektivnog ugovora tuženog, a ni posebnim aktom, tuženi poslodavac nije odredio iznos koji predstavlja naknadu ovih troškova, uključenu u vrednost jednog radnog časa. Stoga je zaključak drugostepenog suda da je tuženi u skladu sa opštim aktom tužiocu kroz vrednost radnog časa zarade obračunao i isplaćivao naknadu za ishranu i regres za korišćenje godišnjeg odmora, primenom odredbe člana 57. Kolektivnog ugovora – pogrešan, već je pravilan zaključak da je tuženi navedene zakonske odredbe primenjivao na štetu tužioca i da naknade troškova koji su predmet tužbenog zahteva tužiocu nije isplatio, što je i utvrđenje prvostepenog suda. S obzirom da tuženi nije odredio visinu tih naknada, tužilac je mogao potraživati naknadu u neto iznosima prema parametrima iz ranije važećeg kolektivnog ugovora, koji su iznosi utvrđeni veštačenjem i dosuđeni prvostepenom presudom.

Kako je tužilac postavio tužbeni zahtev u skladu sa nalazom i mišljenjem veštaka i utvrđenjem prvostepenog suda, koje je drugostepeni sud prihvatio za pravilno, to je tužbeni zahtev osnovan, u skladu sa čim je preinačena pobijana presuda u delu odluke o tužbenom zahtevu i u delu odluke o troškovima postupka.

Prema izloženom je na osnovu odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u izreci.

Tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove postupka po reviziji, u iznosu od 18.000 dinara za sastav revizije, z ataksu za reviziju 3.900 dinara i za taksu za odluku po reviziji 5.700 dinara, ukupno 27.600 dinara, na osnovu odredaba člana 153, 154. i 163. Zakona o parničnom postupku, Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata i Zakona o sudskim taksama.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić