Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 87/18) i utvrdio da je revizija delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P 3679/06 od 09.07.2009. godine, koja je postala pravnosnažna 13.06.2012. godine, odbijen je zahtev tuženog kojim je tražio da se obaveže tužilja da mu na ime ostatka kupoprodajne cene isplati 5.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, obavezana je tužilja da se sa svim licima i stvarima iseli iz lokala br. ... h, koji se nalazi u zgradi – poslovnom objektu Tržni centar u Zemunu, Trg pobede broj 1 i preda ga oslobođenog od lica i stvari tuženom, a odbijen je protivtužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je po osnovu rešenja Opštine Zemun, Odeljenja za građevinske i komunalne poslove od 05.02.1998. godine isplatom iznosa od 30.000 DEM tuženom stekla pravo svojine na napred navedenom lokalu, sa obrazloženjem da ugovor o kupoprodaji predmetnog lokala nije zaključen u pismenoj formi, već da je postignut usmeni dogovor, koji je ništav. Tužilja je tuženom na ime kupoprodajne cene za predmetni lokal isplatila 30.000 DEM, koji je koristila od maja 1998. godine, po odobrenju tuženog, sve do decembra 2012. godine, kada je u postupku izvršenja napred navedene presude prinudno iseljena. Predmetni lokal tužilja je mesečnu zakupninu u visini od 300 evra. U predmetnom lokalu su voda i struja bili priključeni na ime tužilje. Tuženi je 30.08.2005. godine pozvao tužilju da mu isplati 5.000 evra, na ime preostale kupoprodajne cene predmetnog lokala.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tuženi u obavezi da tužilji vrati iznos dobijen na ime kupoprodajne cene za predmetni lokal, sa kamatom od podnošenja tužbe do isplate, primenom člana 104, 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima, sa kojih razloga je utvrdio da postoji potraživanje tužilje prema tuženom u visini od 15.000 evra u dinarskoj protivvrednosti sa kamatom počev od 05.09.2012. godine do isplate, s obzirom da je utvrđena ništavost ugovora o kupoprodaji lokala zaključenog između stranaka i da je tužilja tuženom na ime kupoprodajne cene predala 30.000 DEM, odnosno 15.000 evra. Odlučujući o protivtužbenom zahtevu tuženog, prvostepeni sud je zaključio da je tužilja u obavezi da tuženom naknadi štetu za sve vreme za koje je koristila lokal, jer ga je koristila bez pravnog osnova, s obzirom da sa tuženim nije imala zaključen pismeni ugovor o kupoprodaji, odnosno pravni osnov za korišćenje lokala. Imajući u vidu napred navedeno i izjavu tuženog da predlaže prebijanje potraživanja prvostepeni sud je utvrdio da postoji potraživanje tužilje prema tuženom u visini od 15.000 evra, sa kamatom od 29.10.2012. godine, i primenom čl. 336. i 339. Zakona o obligacionim odnosima utvrdio da su se potraživanja stranaka prebojem ugasila do iznosa od 15.000 evra, sa kamatom od 29.10.2012. godine do isplate, dok je za preostali iznos od 23.800 evra obavezao tužilju da ga isplati tuženom, u dinarskoj protivvrednosti, sa kamatom od 29.10.2012. godine, primenom člana 154, 155. i 189. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je utvrdio potraživanja parničnih stranaka, i to tužilje u visini od od 15.000 evra, a tuženog u visini od 1.800 evra, izvršio njihov preboj, i obavezao tuženog da tužilji plati preostali iznos od 13.200 evra sa kamatom, a odbio, kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog za iznos od 37.000 evra sa kamatom.

Naime, kod utvrđenog da je presudom od 09.07.2009. godine, koja je postala pravnosnažna 13.06.2012. godine, odbijen zahtev tuženog kojim je tražio da se obaveže tužilja da mu na ime ostatka kupoprodajne cene isplati 5.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, obavezana je tužilja da se sa svim licima i stvarima iseli iz predmetnog lokala i preda ga oslobođenog od lica i stvari tuženom, a odbijen protivtužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je po osnovu rešenja Opštine Zemun, Odeljenja za građevinske i komunalne poslove od 05.02.1998. godine isplatom iznosa od 30.000 DEM tuženom stekla pravo svojine na predmetnom lokalu i da je tužilja na ime kupoprodajne cene za lokal tuženom isplatila 30.000 DEM, to je pravilan zaključak drugostepenog suda da je ugovor o kupoprodaji lokala ništav i da je tuženi u obavezi da tužilji vrati iznos koji je primio na ime kupoprodajne cene za lokal, pravilnom primenom člana 104. Zakona o obligacionim odnosima, i stim u vezi pravilno utvrdio visinu potraživanja tužilje prema tuženom u iznosu od 15.000 evra, kao i da je potraživanje tužilje dospelo 05.09.2012. godine, a što tuženi nije ni sporio.

Pravilno je drugostepeni sud utvrdio visinu potraživanja tuženog prema godine. Naime, predmet spora po protivtužbi je naknada po osnovu korišćenja tuđe stvari u smislu člana 219. Zakona o obligacionim odnosima, jer tuženi smatra da je tužilja koristila predmetni lokal bez pravnog osnova. Upotreba tuđe stvari u svoju korist propisana je članom 219. Zakona o obligacionim odnosima, koji propisuje da kada je neko tuđu stvar upotrebio u svoju korist, imalac može zahtevati, nezavisno od prava na naknadu štete, ili u odsustvu ove, da mu ovaj naknadi korist koju je imao od upotrebe. Radi se o posebnom vidu sticanja bez osnova, koji istovremeno zahteva da moraju biti ispunjeni opšti uslovi sticanja bez osnova propisani članom 210. Zakona o obligacionim odnosima, jer je suština da na strani jednog lica postoji uvećanje (obogaćenje) usled umanjenja imovine na strani drugog lica, a da taj prelaz imovine nema svoj osnov u pravnom poslu. S obzirom da je tužilja tuženom na ime kupoprodajne cene za lokal isplatila 30.000 DEM i da je od maja 1998. godine bila u posedu predmetnog lokala i koristila ga do decembra 2012. godine, kao i da je presudom od 09.07.2009. godine, koja je postala pravnosnažna 13.06.2012. godine, obavezana da se sa svim licima i stvarima iseli iz lokala i preda ga oslobođenog od lica i stvari tuženom, to je pravilan zaključak drugostepenog suda da tuženi ima pravo na naknadu za period nakon pravnosnažnosti navedene presude pa sve do iseljenja tužilje iz lokala i predaje istog tuženom, u visini mesečne zakupnine od 300 evra mesečno, odnosno ukupno 1.800 evra. Stoga su neosnovani navodi revizije da je drugostepeni sud odlučujući o protivtužbenom zahtevu pogrešno primenio materijalno pravo.

Odlučujući o istaknutom prigovoru prebijanja (kompenzacije) od strane tuženog, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo, odredbu iz člana 336. Zakona o obligacionim odnosima. Naime, prebijanje (kompenzacija) je međusobno obračunavanje uzajamnih obligacija, obračunava se tražbina sa tražbinom odnosno dug sa dugom iz uzajamnih obligacija, a prema članu 336. Zakona o obligacionim odnosima dužnik može prebiti potraživanje koje ima prema poveriocu sa onim što onaj potražuje od njega, ako oba potraživanja glase na novac ili druge zamenljive stvari istog roda i iste kakvoće i ako su oba dospela. Drugostepeni sud je utvrdio da postoji potraživanje tužilje prema tuženom u visini od 15.000 evra i da je isto dospelo 05.09.2012. godine i da postoji potraživanje tuženog prema tužilji u visini od 1.800 evra i da je isto dospelo 29.10.2012. godine i s tim u vezi pravilno utvrdio da su se potraživanja prebojem ugasila do iznosa od 13.200 evra u dinarskoj protivvrednosti sa kamatom od 29.10.2012. godine do isplate, te je sa tih razloga pravilno odlučio drugostepeni sud kada je obavezao tuženog da tužilji plati preostali iznos od 13.200 evra sa kamatom, a odbio, kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog za isplatu iznosa od 37.000 evra sa kamatom.

Međutim, drugostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo u delu kojim je odlučio o isplati kamate na dosuđeni iznos glavnog potraživanja, jer je na dosuđeni iznos od 13.200 evra u dinarskoj protivvrednosti dosudio kamatu koju priznaje Centralna evropska banka na štedne uloge počev od 05.09.2012. godine pa do isplate. Naime, kada je obaveza izražena u evrima, što je zajednička valuta za države članice Evropske unije, domicilna kamata je ona koju za evro propisuje centralna banka Evropske unije, a to je Evropska centralna banka i tužilji pripada kamata po stopi koju propisuje Evropska centralna banka na štedne uloge po viđenju u dinarskoj protivvrednosti po kursu na dan isplate za period od padanja tuženog u docnju 05.09.2012. godine pa do dana stupanja na snagu Zakona o zateznoj kamati („Sl. glasnik RS“ broj 119/2012). Ovaj zakon, koji je stupio na snagu 25.12.2012. godine, propisao je u članu 4 stav 1 način utvrđivanja stope zatezne kamate na iznos duga koji glasi na evre, sa kojih razloga tužilji počev od tog datuma pripada zakonska zatezna kamata na dosuđeni iznos, koja se obračunava u skladu sa ovim zakonom, zbog čega tužilja ima pravo na tu kamatu od 25.12.2012. godine do isplate. S obzirom na navedeno, odluka o kamati je preinačena, i sa kojih razloga je odlučeno kao u stavu prvom izreke ove presude.

Sa napred navedenih razloga, na osnovu člana 414. i 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić