Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilje su blagovremeno izjavile reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, otac tužilja, sada pok. VV, 24.04.1991. godine, pokrenuo je postupak vraćanja zemljišta koje je od njegovog pravnog prethodnika, pok. GG, oduzeto po Zakonu o poljoprivrednom zemljišnom fondu društvene svojine i dodeljivanju zemlje poljoprivrednim organizacijama. Rešenjem od 01.06.1991. godine, koje je donela Komisija za vođenje postupka i donošenje rešenja po zahtevu za vraćanje oduzetog zemljišta, utvrđeno je pravo svojine podnosioca zahteva (pravnog prethodika tužilja) na drugo odgovarajuće zemljište. To rešenje nije postalo konačno i pravnosnažno, već su u periodu od 1991. godine u upravnom postupku i upravnom sporu, koji su usledili, donete brojne odluke sve do 2015. godine, kada je upravni spor pravnosnažno okončan. Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U.br.8115/14 od 26.11.2015. godine, utvrđeno je da su tužilje vlasnice sa udelima od po ½ nepokretnosti koja je oduzeta od njihovog pravnog prethodnika, i to kp.br. 3264/2 površine 12.93.60 ha, a tužena Zemljoradnička zadruga „Agroklek“ obavezana je da tužiljama preda navedenu parcelu u dražavinu. Tužena zemljoradnička zadruga je nosilac prava korišćenja i raspolaganja i tokom postupka predlagala je da se ranijem vlasniku dodeli naknada u drugom zemljištu zato što se na oduzetim parcelama nalaze objekti zalivnog sisteme velike vrednosti i što bi promena vlasnika ugrozila funkcionisanje sistema za navodnjavanje na kompleksu od oko 400 ha.

Tužilje, kao pravne sledbenice ranijeg vlasnika, svoj zahtev radi naknade izgubljene dobiti zasnivaju na odgovornosti tužene Republike Srbije za nepravilan i nezakonit rad njenih organa, s obzirom da zbog dugog trajanje upravnog postupka i spora za priznanje prava svojine, nisu bile u mogućnosti da koriste svoju nepokretnost i da na taj način stiču dobit, dok je odgovornost tužene Zemljoradničke zadruge zasnovana na pravilima o odgovornosti po osnovu krivice. Tužilje smatraju da se izgubljena dobit mora utvrditi kroz ukupnu zakupninu za predmetnu parcelu za 22 godine nekorišćenja (od donošenja prvog rešenja u upravnom postupku do vraćanja zemljišta pravnosnažnim okončanjem upravnog spora). Visina izgibljene dobiti je utvrđena prema podacima sa berze o visini cene poljoprivredne kulture koja na dan 23.11.2017. godine iznosi 7.651.376,80 dinara.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev nalazeći da je tužena Republika Srbija odgovorna za štetu na osnovu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), jer nije obezbedila efikasan mehanizam koji bi podnosiocima za vraćanje zemljišta u skladu sa Zakonom o načinu i uslovima za priznavanje prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u državnu svojinu po PZF ... iz 1991. godine, omogućila efektivno uživanje u imovini. Ocenjeno je da je tužena Zemljoradnička zadruga „Agro – Klek“ odgovorna za štetu na osnovu člana 154. i 158. ZOO, jer je osporavala tužiljama pravo na vraćanje oduzetog zemljišta, zbog okolnosti da se zemljište nalazi pod zalivnim sistemom iako joj je, kako navodi prvostepeni sud, bilo poznato da je u određenim predmetima podnosiocima zahteva bilo vraćeno i takvo zemljište. Tužene su solidarno obavezane da tužiocima naknade štetu.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijanom odlukom pravilno primenjeno materijalno pravo kada je preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev, uz osnovan zaključak drugostepenog suda da se u konkretnom slučaju ne radi o nepravilnom i nezakonitom radu organa tužene, pa nema ni odgovornosti tužene Republike Srbije, primenom člana 172. ZOO, a samim tim ni obaveze na naknadu štete tužiljama. Takođe, pravilna je ocena drugostepenog suda da tužena Zemljoradnička zadruga nije odgovorna za štetu na osnovu čl. 154. i 158. ZOO, s obzirom da u postupku za priznanje prava svojine pravnom prethodniku tužilja, nije postupala protivpravno, već saglasno pozitivnim propisima i to predlogom za određivanje naknade u drugom odgovarajućem zemljištu, a da tokom postupka tužilje nisu dokazale da je tužena u bitno sličnim situacijama različito postupala, odnosno da je drugim podnosiocima zahteva vraćala oduzeto zemljište pod zalivnim sistemom.

Naime, država odgovara za nezakonit ili nepravilan rad svojih organa (član 35. Ustava i član 172. ZOO), ali svaka nezakonitost ili nepravilnost, koja je za posledicu imala poništenje odluke organa uprave u upravnom postupku ili upravnom sporu, nema za posledicu naknadu štete. Povreda zakona mora da bude tako očigledna i jasna, da predstavlja adekvatan uzrok štete (uzročna veza je nužan i neophodan uslov za prouzrokovanje štete). Trajanja upravnog postupka i spora u određenom vremenskom periodu samo po sebi ne znači da je rad organa uprave ili suda bio nezakonit i nepravilan, već postoje i drugi kriterijumi koji utiču na dužinu trajanja postupka i ocenu suda da je u određenom postupku došlo do povrede prava na suđenje u razumnom roku. Ni zbog pogrešnog tumačenja materijalnopravnih propisa, po pravilu se ne odgovara, osim ako u pogledu određenog pravnog pitanja postoji ustaljena, dosledna i nepromenljiva višegodišnja pravna praksa. Takođe, jedan od osnovnih elemenata za utvrđivanje odgovornost po osnovu krivice je protivpravna radnja (činjenje ili nečinjenje) lica koje po navedenom osnovu odgovara za štetu.

Članom 58. Ustava Republike Srbije, jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, a pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Protokol broj 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u članu 1. stav 1. predviđa da svako fizičko i pravno lice ima pravo na nesmetano uživanje svoje imovine, te da niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava. Imovina koja uživa zaštitu odnosi se na postojeću imovinu, kao imovinu u pogledu koja postoji barem legitimno očekivanje da će dobiti efikasno uživanje svojinskih prava (pravni stav izražen u odluci ESLJP u predmetu Janter protiv Slovačke od 04.03.2003. godine - odluka na koju se pozivaju nižestepeni sudovi).

U ovom slučaju, u proteklom višegodišnjem periodu za koji se traži naknada štete, tužiljama (njihovom pravnom prethodniku) bilo je utvrđeno pravo svojine na drugom odgovorajućem zemljištu, saglasno članu 6. stav 3. Zakona o načinu i uslovima priznanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu PZF-a …, i to nepravnosnažnim odlukama organa uprave i suda, tako da se ne radi o zaštiti postojeće imovine, a zbog činjenice da se pod zemljištem nalazi sistem za navodnjavanje, očekivanja tužilja da će im biti vraćena oduzeta umesto odgovarajuće imovine, nisu bila opravdana. S obzirom na navedeno, ni dobit koju potražuju u ovom sporu za period do priznavanja prava na oduzetom zemljištu (2015. godine), primenom člana 189. ZOO, nije dobit koju su osnovano mogli da očekuju po redovnom toku stvari ili posebnim okolnostima, a koja je bila sprečena nezakonitim radom odnosno protivpravnim radnjama tuženih. U odsustvu utvrđenja da je došlo do nezakonitog ili nepravilnog rada organa uprave i suda i protivpravnog postupanja tužene zemljoradničke zadruge, kao i izvesnosti štete, tuženi nisu odgovorni i u obavezi da tužiljama naknade pretrpljenu štetu, pa su neosnovani suprotni navodi revizije. Sa druge strane, zaštita tužilja zbog nerazumno dugog trajanja upravnog spora ostvarena je u postupku za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u drugoj vrsti vanparničnog postupka po pravilima Zakona o uređenju sudova (8a, 8b i 8v), a ne u ovoj parnici.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao izreci.

Predsednik veća-sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić