U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici po tužbi tužioca Premium chicken DOO Žitište, Ulica Topolovački put bb, čiji je punomoćnik Danilo Rabrenović, advokat u ..., protiv tuženog Fabrika stočne hrane De Heus DOO Šabac, Agroindustrijska zona bb, čiji je punomoćnik Marko Jovković, advokat u ..., odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 2Pž 6721/19 od 03.12.2020. godine, u sednici veća održanoj 09. septembra 2021. godine, doneo je

P R E S U D U

Revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda 2Pž 6721/19 od 03.12.2020. godine ODBIJA se kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

Privredni apelacioni sud je doneo presudu 2Pž 6721/19 dana 03.12.2020. godine kojom je potvrdio presudu Privrednog suda u Beogradu P 4121/2018 od 26.09.2019. godine, kojom je odbijen zahtev tužioca da se tuženi obaveže da tužiocu isplati iznos od 3.087.000,00 dinara na ime naknade štete sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe do isplate, kao i tužbeni zahtev da se tuženi obaveže da tužiocu isplati iznos od 65.856.000,00 dinara na ime ugovorne kazne, sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe do isplate i obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 577.800,00 dinara.

Protiv navedene pravnosnažne drugostepene presude je tužilac izjavio dozvoljenu i blagovremenu reviziju, kojom presudu pobija zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11...18/2020) i odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

Pobijana presuda je doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana drugostepena presuda, utvrđenom od strane prvostepenog suda, između tužioca kao prodavca, tuženog kao kupca i AA preduzetnika iz ..., Radnja za ... „Biftek“, zaključen je ugovor o kupoprodaji jednodnevnih pilića dana 28.11.2017. godine, kojim je konstatovano da je prodavac proizvođač jednodnevnih pilića, da kupac ima sopstvenu organizaciju tova brojlera, i da prodavac i kupac imaju potpisan Ugovor o kupoprodaji utovljenih brojlera od 01.11.2018. godine, te da uređuju međusobne odnose povodom kupoprodaje jednodnevnih pilića i plaćanja cene za njih. Ugovorom se prodavac obavezao da isporuči, a kupac da preuzme minimalno 60.000 jednodnevnih pilića, plus 2% gratis pilića, ugovorenog kvaliteta, na nedeljnom nivou, u periodu od 01.01.2018. do 31.12.2018. godine. Kupac se obavezuje da isporuka utovljenih brojlera sa njegove strane mora biti izvršena najkasnije 45 dana od dana kupoprodaje jednodnevnih pilića. Članom 3. tog ugovora prodavac i kupac se obavezuju da razmene menice koje će biti iskorišćene za naplatu štete za slučajeve da prodavac ne isporuči ugovorenu količinu robe ili da kupac odbije da preuzme istu količinu robe. Visina naknade za pričinjenu štetu definiše se u iznosu od 35,00 dinara plus PDV za svako neisporučeno ili nepreuzeto jednodnevno pile. Između tuženog kao prodavca i preduzetnika AA je zaključen Ugovor o kupoprodaji utovljenih brojlera 06.11.2017. godine, čiji predmet je kupoprodaja pilića utovljenih na farmama kooperanata tuženog. Tim ugovorom je tuženi kao prodavac preuzeo obavezu da AA kao kupcu isporučuje 50.000 utovljenih pilića na nedeljnom nivou. Ugovoren je rok plaćanja za preuzetu robu, a u svrhu realizacije plaćanja je AA obavezan da omogući kod svoje ili druge poslovne banke faktoring u korist prodavca, ovde tuženog. Ugovor je zaključen na određeno vreme, do 31.12.2018. godine. Tuženi je u petak 18.05.2018. godine dostavio dopis zastupniku tužioca naslovljen kao: „prekid saradnje“, sa razlogom prekida što mu nisu platili utovljene i predate brojlere u prethodnih šest nedelja, i sa izjavom da od ponedeljka neće preuzimati jednodnevne piliće od tužioca, jer je to posao vezan za preuzimanje utovljenih brojlera od strane „Bifteka“, uz molbu da se nastali dug uplati do utorka, kako ne bi pokretali postupak prinudne naplate. Prilikom zaključenja ugovora između tužioca, tuženog i AA od 28.11.2017. godine, tuženi je upozorio da je u ugovoru između tuženog i AA predviđena ugovorna kazna za slučaj da tuženi ne isporuči utovljene piliće, što zavisi od tužioca, pa je iz tog razloga kao ugovorna strana u ugovoru od 28.11.2017. godine naveden i „Biftek“, čiji je vlasnik ujedno i osnivač tužioca. Ovo stoga što, ako tužilac ne ispuni svoju obavezu prema tuženom, tada ni tuženi ne može da snosi odgovornost i plaća ugovornu kaznu „Bifteku“ zbog neisporuke tovljenih pilića. Stranke su obaveze izmirivale zaključivanjem trojne kompenzacije u kojoj su učestvovali ovde parnične stranke i „Biftek“. Prvostepeni sud je utvrdio da je tuženi u jednom momentu imao nenamireno potraživanje prema „BB“ u iznosu od 70 do 80.000.000,00 dinara. Tuženi nije imao interes da ostane u delimičnom aranžmanu sa tužiocem, jer je za njega to bio jedinstven posao sa isporukom 60.000 pilića „Bifteku“. Dogovor je bio da tuženi kupuje od tužioca jednodnevne piliće a da tovljene piliće prodaje „Bifteku“ i iz tih razloga je AA i potpisao navedeni ugovor od 28.11.2017. godine. Utvrđeno je da je predstavnik tuženog u nekoliko navrata nudio zastupniku tužioca BB način da, uz obezbeđenje za ispunjenje ugovornih obaveza, AA izmiri svoja dugovanja prema tuženom na ime cene za isporučenu robu, pa i nastavak saradnje sa AA uz izmirenje nespornog duga u iznosu od 60.250.538,00 dinara, do čega nije došlo. Iz tih razloga je prvostepeni sud zaključio da je tuženi osnovano raskinuo ugovor sa tužiocem, jer je ispunjenje tog ugovornog odnosa i ugovornog odnosa između tuženog i AA preduzetnika, radnja „Biftek“, bilo povezano. Ovo nezavisno od činjenice da je tužilac uredno ispunjavao svoje ugovorne obaveze prema tuženom na isporuku jednodnevnih pilića. Drugostepeni sud smatra da su posao između tužioca i tuženog, i tuženog i preduzetnika AA povezani, zbog uslovljenosti obaveze tuženog na isporuku utovljenih pilića sa obavezom isporuke jednodnevnih pilića od strane tužioca, i da su iz tog razloga sva tri lica i učestvovala u zaključenju ugovora od 28.11.2017. godine, te da je pravilno prvostepeni sud ocenio za ispunjene uslove za raskid navedenog ugovora sa strane tuženog. Drugostepeni sud smatra da i nije ugovorena kazna u smislu člana 270. Zakona o obligacionim odnosima u članu 3. ugovora, već da je tom odredbom definisana visina naknade za pričinjenu štetu, u smislu najvišeg iznosa naknade štete shodno odredbama člana 265. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, kao ugovorno ograničenje, odnosno limit odgovornosti za štetu koja nastane usled povrede ugovora. Shodno tome moguća je naplata samo konkretne štete koju je oštećeni pretrpeo, čije se postojanje mora dokazati.

Međutim, sudovi zaključuju da tužilac u ovoj parnici nije dokazao da je trpeo prostu štetu - zbog toga što je uništio piliće, niti štetu zbog izmakle koristi usled raskida ugovora sa strane tuženog. Tužilac nema pravo na naknadu izmakle koristi u smislu odredbe člana 189. Zakona o obligacionim odnosima, jer nije dokazao prihod koji očekivao da će ostvariti prodajom pilića tuženom do kraja 2018. godine, a koji prihod je izgubio, s obzirom na činjenicu da je ostvario prihod prodajom pilića trećem licu do kraja iste godine.

Revident osporava pravilnost zaključka nižestepenih sudova da su ispunjeni uslovi za raskid ugovora sa strane tuženog u smislu člana 129. Zakona o obligacionim odnosima, i u vezi sa tim zaključka da su povezani posao između tužioca i tuženog, po ugovoru od 28.11.2017. godine i posao između tuženog i AA, vlasnik radnje „Biftek“. Dalje, osporava pravilnost zaključka drugostepenog suda da ugovorne, ovde parnične stranke, nisu ugovorile ugovornu kaznu, u smislu odredbe člana 272. Zakona o obligacionim odnosima. Kod ugovorom predviđene ugovorne kazne, smatra da ima pravo na isplatu po tužbenom zahtevu u visini koja je dobijena prostom računicom u skladu sa metodom i iznosom koji je određen u samom ugovoru, bez daljeg dokazivanja osnova i visine, kao pretpostavljene štete, u situaciji kada je nastupilo neispunjenje na strani tuženog kao dužnika.

Revizijski sud smatra da je odluka o odbijanju tužbenog zahteva po osnovu naknade štete i po osnovu ugovorne kazne, pravilna.

Revizijski sud prihvata razloge nižestepenih sudova prema kojima se radi o jedinstvenom i međusobno uslovljenom poslovnom i pravnom odnosu između tužioca i tuženog, i tuženog i preduzetnika AA, koji je ujedno jedini član privrednog društva, ovde tužioca. Zaključak o međusobnoj povezanosti i uslovljenosti prava i obaveza iz jedinstvenog posla između ovih učesnika u ugovoru od 28.11.2017. godine je činjenični zaključak. Rezultat je ocene izvedenih dokaza u postupku o sadržini dogovora među učesnicima u zaključenju ugovora. U tom smislu, pravilnost takvog zaključka, ne može se pobijati revizijom, s obzirom na odredbu člana 407. stav 2. ZPP. Na osnovu zaključka o povezanosti i uslovljenosti međusobnog odnosa među učesnicima u zaključenju ugovora, nižestepeni sudovi su izveli pravilan zaključak da je tuženi bio ovlašćen da raskine ugovor sa tužiocem zbog neispunjenja ugovorne obaveze na strani AA. Pogrešno revident smatra da je za ispunjenost uslova za raskid ugovora bitno jedino to da je on uredno ispunjavao obaveze koje preuzeo ugovorom, na isporuku jednodnevnih pilića. Naprotiv, proizilazi za pravilan zaključak da je za opstanak ugovora bila bitna ispunjenost obaveza svih učesnika u ugovoru, među kojima je i AA. Kad drugi učesnici u ugovoru ne ispunjavaju obaveze, tuženi je onemogućen da ispunjava svrhu ugovora. Osim toga, činjenicom da je AA jedini član tužioca, time povezan sa tužiocem, njegovo ponašanje jeste od značaja kod ocenjivanja da li se tužilac kao ugovorna strana, u ostvarivanju prava i obaveza iz ugovora pridržavao načela savesnosti i poštenja, u smislu odredbe člana 12. Zakona o obligacionim odnosima. Prema odredbi člana 17. ZOO, strane u obligacionom odnosu dužne su da izvrše svoju obavezu i odgovorne su za njeno ispunjenje. U konkretnoj situaciji povezana lica koja su učesnici u zaključenju ugovora sa tuženim, ispunjavaju samo jednu obavezu – tužilac isporučuje jednodnevne piliće, ali njegov jedini član, AA svoje obaveze ne ispunjava. U situaciji kada je jedan učesnik u ugovoru, AA, jedini član tužioca, drugog učesnika u ugovoru, a ne ispunjava svoje ugovorne obaveze koje uslovljavaju ispunjenje prava tuženog kao ugovorne strane i ostvarivanje njegovih obaveza prema tužiocu, tada sledi zaključak da ni tužilac nije bio savestan u ispunjavanju svojih prava i obaveza iz predmetnog ugovora i da je i sa tog aspekta tuženi imao osnov za raskid ugovora, u smislu odredbe člana 124. Zakona o obligacionim odnosima.

U situaciji kada je osnovano raskinut ugovor sa strane tuženog, ne može se smatrati da je tuženi povredio odredbe ugovora u pogledu prijema daljih isporuka sa strane tužioca, po ugovoru koji je raskinut. Stoga nisu ispunjeni uslovi bilo za ugovornu kaznu kako to smatra tužilac, po odredbi člana 270. stav 1. i 272. stav 1. ZOO, niti za naknadu štete u vidu proste štete ili izmakle koristi zbog neispunjenja ugovora, u smislu odredbe člana 262. stav 2. ZOO. Iz tog razloga nema osnova potraživanju tužioca po tužbenom zahtevu.

To su razlozi zbog kojih je revizija odbijena kao neosnovana, primenom odredaba člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić