Protiv stava drugog, trećeg i četvrtog izreke pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br.72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, tužilac je bio bio u radnom odnosu u PD „Kolubara metal“ d.o.o. Vreoci koje je do 31.12.2013. godine bilo posebno pravno lice, kada je sprovedena statusna promena – pripojanje Privrednoom društvu „RB Kolubara“ d.o.o. Lazarevac. Tuženi je pravni sledbenik društva sticaoca „RB Kolubara“ d.o.o. Lazarevac, a odredbom člana 11. Ugovora o pripajanju od 29.11.2013. godine, koji je zaključen između PD RB „Kolubara“, kao društva sticaoca i PD „Kolubara metal“, kao društva prenosioca, određeno je da je društvo sticalac kao poslodavac sledbenik dužno da na zaposlene društva prenosioca primenjuje opšti akt društva prenosioca – poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana izvršene statusne promene poslodavca u skladu sa članom 150. Zakona o radu. Do izvršene statusne promene, visina vrednosti radnog časa za zaposlene u PD „Kolubara metal“ utvrđivana je na osnovu Sporazuma zaključenog između PD „Kolubara metal“ i Sindikalne organizacije „Kolubara metal“, a nakon izvršene statusne promene tokom 2014. godine, u periodu od januara zaključno sa julom 2014. godine, vrednost radnog časa utvrđivana je Sporazumom o utvrđivanju vrednosti radnog časa zaključenim između PD RB „Kolubara“ i Sindikalne organizacije „Kolubara“ – u čijem sastavu se nalaze predstavnici sindikalnih organizacija svih organizacionih jedinica u sastavu RB „Kolubara“, pa između ostalih i Sindikalne organizacije Ogranka „Kolubara metal“. U periodu od septembra 2014. do februara 2015. godine, vrednost radnog časa za zaposlene u ogranku „Kolubara metal“ utvrđivana je na osnovu Sporazuma zaključenog između PD RB „Kolubara“ i Sindikalne organizacije „Kolubara metal“. U februaru 2015. godine kod PD RB „Kolubara“, kao poslodavca sledbenika, jedinstveno je utvrđena cena rada za sve zaposlene kod tuženog stupanjem na snagu Posebnog kolektivnog ugovora za JP „Elektroprivreda Srbije“. Visina razlike zarade u utuženom periodu i to između zarade obračunate na osnovu manje vrednosti radnog časa za zaposlene u ogranku „Kolubara metal“ i zarade obračunate po vrednosti radnog časa određene za ostale zaposlene kod PD RB „Kolubara“, utvrđena je na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka, a koja predstavlja iznose koje tužilac potražuje tužbom u ovoj pravnoj stvari.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je poslodavac „Kolubara metal“ d.o.o. Vreoci kao samostalni privredni subjekat do 31.12.2013. godine imao pravo da svojim kolektivnim ugovorom propiše postupak za određivanje cene rada u slučaju izmenjenih okolnosti i da je takav kolektivni ugovor tuženi kao poslodavac sledbenik bio dužan da primenjuje još godinu dana posle preuzimanja zaposlenih, u skladu sa odredbom člana 150. Zakona o radu. Odredba člana 33. stav 3. Kolektivnog ugovora „Kolubara metal“ davala je mogućnost da se vrednost radnog časa određuje i u višem i u nižem iznosu od cene rada kod tuženog, i to na osnovu sporazuma sa sindikatom. Kako je u spornom periodu od novembra 2013. godine zaključno sa januarom 2015. godine zarada zaposlenih u Ogranku „Kolubara metal“ obračunavana na osnovu saglasne izjave volja predstavnika zaposlenih i tuženog poslodavca, a u odsustvu dokaza da su ti sporazumi bez pravnog dejstva u smislu apsolutne ili relativne ništavosti, oni proizvode pravno dejstvo, prema stanovištu prvostepenog suda, u prisustvu pravnog dejstva sporazuma, koji imaju karakter ugovora, sud nema ovlašćenja da ceni zakonitost sporazuma, niti da ocenjuje reprezentativnost sindikata koji su ih zaključili.

Posle rasprave održane pred drugostepenim sudom u smislu člana 383. stav 4. ZPP, radi pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja, na kojoj je ponovljeno izvođenje dokaza čitanjem svih pismena u spisima i zapisnika sa rasprava, drugostepeni sud je (u delu koji se ne osporava revizijom) odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu u delu stava prvog izreke za period od novembra 2013. godine zaključno sa decembrom 2013. godine, dok je preinačio prvostepenu presudu u preostalom delu stava prvog izreke i usvojio tužbeni zahtev za period od januara 2014. godine do januara 2015. godine, ocenivši da je poslodavac sledbenik u roku iz člana 150. Zakona o radu imao mogućnost da izmeni opšte akte i kolektivni ugovor i izjednači koeficijente za radna mesta, te na taj način ispuni zakonsku obavezu da zaposlenima isplaćuje jednaku zaradu za isti rad, kao što je to učinio nakon utuženog perioda, pri tom ocenivši i da su zaposleni iz pripojenog privrednog društva bez opravdanog razloga stavljeni u neravnopravan položaj u odnosu na druge zaposlene kod poslodavca čime je, suprotno pravilima iz člana 18, 19. i 20. Zakona o radu, izvršena njihova diskriminacija po osnovu prava na isplatu zarade prema vrednosti radnog časa određenog za druge zaposlene, zbog čega tužilac ima pravo na naknadu štete zbog manje isplaćene zarade za utuženi period.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se revizijom osnovano ukazuje da je pobijana presuda doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Naime, odredbom člana 150. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05 ... 75/14), propisano je da je poslodavac sledbenik dužan da primenjuje opšti akt poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana promene poslodavca, osim ako pre isteka tog roka: istekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor kod poslodavca prethodnika (tačka 1), kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor (tačka 2).

Odredbom člana 33. stav 1. Kolektivnog ugovora predviđeno je da se vrednost radnog časa za tekuću godinu utvrđuje za svaki mesec u visini vrednosti radnog časa za najjednostavniji rad, koji se primenjuje kod osnivača PD RB „Kolubara“ d.o.o. Lazarevac, a eventualnu veću vrednost ugovorne strane mogu sporazumno naknadno utvrditi, a stavom 3. istog člana predviđeno je ako se u toku kalendarske godine bitno promene okolnosti na osnovu kojih je utvrđena vrednost radnog časa za najjednostavniji rad, ugovorne strane će ga sporazumno promeniti.

U konkretnom slučaju, nakon izvršene statusne promene pripajanja PD „Kolubara metal“ d.o.o. tuženom PD RB „Kolubara“ d.o.o. poslodavac sledbenik je shodno odredbi člana 11. Ugovora o pripajanju, na zaposlene pripojenog preduzeća primenjivao opšte akte „Kolubara metal“ d.o.o. još godinu dana – u periodu od 01.01.2014. godine do 01.02.2015. godine, u skladu sa članom 150. Zakona o radu. Odredbom člana 33. stav 3. Kolektivnog ugovora „Kolubara metal“, koji je tuženi kao poslodavac sledbenik nastavio da primenjuje u navedenom periodu bio je uređen način određivanja vrednosti radnog časa zaposlenih u slučaju promenjenih okolnosti. Vrednost radnog časa zaposlenih u Ogranku „Kolubara metal“ je utvrđivana za svaki pojedinačni mesec u spornom periodu na osnovu saglasnih izjava predstavnika zaposlenih u sindikatu i direktora tuženog poslodavca sledbenika, a ovako zaključene sporazume niko nije osporavao u odgovarajućem postupku, pa oni proizvode pravno dejstvo. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pogrešan je zaključak drugostepenog suda da je primenom odredbe člana 33. stav 3. Kolektivnog ugovora „Kolubara metal“ mogla biti utvrđivana vrednost radnog časa sporazumno zbog promenjenih okolnosti u toku 2013. godine dok je „Kolubara metal“ poslovala kao samostalno privredno društvo, ali ne i nakon pripajanja tuženom u toku 2014. godine. Naime, u skladu sa članom 150. Zakona o radu tuženi kao poslodavac sledbenik bio je dužan da najmanje godinu dana nakon pripajanja primenjuje kolektivni ugovor poslodavca prethodnika – što znači i odredbu člana 33. stav 3. tog opšteg akta, osim ako pre isteka tog roka kod poslodavca sledbenika nije zaključen novi kolektivni ugovor. Obavezna primena opšteg akta poslodavca prethodnika od strane poslodavca sledbenika u periodu od najmanje godinu dana može dovesti do toga da zaposleni kod poslodavca prethodnika u tom periodu ostvaruju manju ili veću zaradu od zaposlenih kod poslodavca sledbenika. U ovom slučaju do toga nije došlo zato što su zaposleni u Ogranku „Kolubara metal“ na osnovu svog opšteg akta imali veći koeficijent za obračun zarada od zaposlenih u RB „Kolubara“, pa su kroz sporazumno utvrđeno manju vrednost radnog časa njihove zarade u 2014. godini bile faktički izjednačene sa zaradama zaposlenih u ostalim organizacionim jedinicama tuženog. Koeficijenti i vrednost radnog časa svih zaposlenih kod tuženog koji obavljaju iste poslove normativno su izjednačeni u januaru 2015. godine izmenama Odluka o koeficijentima, odnosno u februaru mesecu iste godine stupanjem na snagu Posebnog kolektivnog ugovora JP „Elektroprivreda Srbije“. Stoga je pravilno prvostepeni sud odlučio kada je odbio tužbeni zahtev tužioca. Takođe, pogrešan je zaključak drugostepenog suda da su zaposleni iz pripojenog društva stavljeni u neravnopravan položaj u odnosu na druge zaposlene kod tuženog te da je time, suprotno pravilima iz člana 18, 19. i 20. Zakona o radu, izvršena njihova diskriminacija po osnovu prava na isplatu zarade. Naime, za postojanje diskriminacije u smislu navedenih odredaba Zakona o radu neophodno je da se zaposleni stavi u nepovoljniji položaj u odnosu na druga zaposlena lica u istoj ili sličnoj situaciji s obzirom na neko lično svojstvo. Tužilac i drugi zaposleni u pripojenom privrednom društvu nisu bili stavljeni u nepovoljniji položaj u pogledu prava na zaradu u toku 2014. godine, niti se zaposlenje u Ogranku „Kolubara metal“ može smatrati ličnim svojstvom.

Kako je drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava usvojio tužbeni zahtev, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP, preinačio drugostepenu odluku, odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu na način bliže naveden u izreci presude.

Tuženi je uspeo u postupku po reviziji pa mu, na osnovu člana 153. i 154. ZPP, pripada i pravo na naknadu nužnih i opredeljenih troškova revizijskog postupka, koji su dosuđeni u visini od 79.395,00 dinara i koji obuhvataju troškove za sastav revizije od strane advokata od 12.000,00 dinara, na osnovu Tarifnog broja 16. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“, br. 121/12) i troškove sudskih taksi na reviziju 26.958,00 dinara i odluku po reviziji 40.437,00 dinara, prema Tarifnom broju 1. Taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br. 28/94 ... 95/18).

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić