Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20) i utvrdio da je revizija neosnovana.

Donošenjem pobijane presude, nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP-a na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revident u reviziji neosnovano ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka propisanu odredbom člana 374. stav 1. ZPP-a pošto na ročištu na kom je glavna rasprava zaključena dana 17.12.2020. godine nisu bili prisutni tuženi i njegov punomoćnik, koji su, na to ročište bili uredno pozvani. Na osnovu odredbe člana 407. stav 1. tačka 3.ZPP-a, revizija može da se izjavi zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. tog zakona, koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom, što ovde nije slučaj.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je tuženom, na osnovu pravnosnažne presude Privrednog suda u Zaječaru P 8/11 od 25.08.2011. godine, isplatio iznos od 35.828.902,60 dinara, koji je predmet ovog spora, a ta činjenica među parničnim strankama nije bila sporna. Isplate su izvršene preko računa tuženog, u skladu sa prethodno postignutim dogovorom parničnih stranaka. Presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev 9/13 od 30.05.2013. godine, usvojena je revizija ovde tužioca i preinačene su presuda Privrednog apelacionog suda Pž 8508/11 od 07.10.2012. godine i presuda Privrednog suda u Zaječaru P 8/11 od 25.08.2011. godine, u delu kojim je tužilac obavezan da ovde tuženom isplati ukupan iznos od 32.507.241,00 dinar, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 24.12.2010. godine i troškove parničnog postupka u iznosu od 388.750,00 dinara, te je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev AA da se obaveže A.D. „Žitopromet“ Zaječar da mu isplati iznos od 32.507.241,00 dinar, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 24.12.2010. godine i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 388.750,00 dinara. Tu presudu, tuženi je, preko punomoćnika, primio dana 29.11.2013. godine. Veštačenjem je utvrđeno da je tužilac tuženom uplatio ukupan iznos od 35.828.902,60 dinara u periodu od 18.01.2013. godine zaključno sa 20.11.2013. godine, a na osnovu gore navedene presude Privrednog suda u Zaječaru.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava, odredbe člana 210. – 214. Zakona o obligacionim odnosima, obavezali tuženog da tužiocu, na ime stečenog bez osnova isplati iznos od 35.828.902,60 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30.11.2013. godine pa do isplate.

Odredbom člana 210. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće – da naknadi vrednost postignutih koristi. Obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao (stav 2.). Obim vraćanja propisan je odredbom člana 214. istog zakona tako što kad se vraća ono što je stečeno bez osnova, moraju se vratiti plodovi i platiti zatezna kamata i to, ako je sticalac nesavestan, od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva.

U konkretnom slučaju, tuženi je od tužioca primio predmetni iznos od 35.828.902,60 dinara, na osnovu ispunjenja tužiočeve obaveze po pravnosnažnoj presudi Privrednog suda u Zaječaru koja je naknadno, presudom Vrhovnog kasacionog suda preinačena odbijanjem tužbenog zahteva ovde tuženog za isplatu tog novčanog iznosa. To znači da je predmetni iznos od 35.828.902,60 dinara, tuženi od tužioca primio po osnovu koji je naknadno otpao, pa je tuženi dužan da tužiocu taj iznos vrati, sa pripadajućom kamatom.

Neosnovani su navodi revizije revidenta o tome da je osnov po kome je on predmetni novčani iznos od tužioca primio pozajmica, odnosno vraćanje duga, a ne isplata na osnovu pravnosnažne presude Privrednog suda u Zaječaru. Suprotno tome, u dokaznom postupku je utvrđeno veštačenjem, da je tužilac tuženom uplatio predmetni novčani iznos u periodu od 18.01.2013. godine zaključno sa 20.11.2013. godine, a na osnovu pravnosnažne presude Privrednog suda u Zaječaru P 8/11 od 25.08.2011. godine. S tim u vezi, ukazivanje revidenta na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje je bez uticaja imajući u vidu da se revizija, na osnovu odredbe člana 407. stav 3. ZPP-a, ne može da izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. tog zakona, a to ovde nije slučaj.

Navodima revidenta u reviziji o tome da je ugovor o privatizaciji raskinut, a da je jedna od pravnih posledica raskida vraćanje sredstava investioconog programa kupcu od strane Agencije za privatizaciju, ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane presude. Ovo zbog toga što je Vrhovni kasacioni sud presudom Prev 9/13 od 30.05.2013. godine, usvojio reviziju u tom postupku tuženog A.D. „Žitopromet“ Zaječar i preinačio presude Privrednog apelacionog suda Pž 8508/11 od 17.10.2012. godine i Privrednog suda u Zaječaru P 8/2011 od 25.08.2011. godine, u delu kojim je tuženi pravnosnažno obavezan da tužiocu isplati ukupan iznos od 32.507.241,00 dinar, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 24.12.2010. godine do isplate i da mu naknadi troškove spora u iznosu od 388.750,00 dinara, upravo na osnovu činjenice da je ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije raskinut iz razloga neispunjenja ugovorne obaveze od strane tužioca, (ovde tuženog). Zbog toga revident neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP-a.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić