Presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž 2460/20 od 08.03.2021. godine, stavom prvim izreke žalba tužilje je usvojena, pa je preinačena prvostepena presuda tako što je usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno da je ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo odredba člana 4. Ugovora o gotovinskom kreditu broj .. od 19.11.2010. godine, zaključenog između tužene i tužilje, u delu koji glasi: „Korisnik je saglasan i ovlašćuje Banku da prilikom odobravanja kredita jednokratno naplati troškove za obradu kreditnog zahteva u iznosu od 1,00% od vrednosti iznosa odobrenog kredita ili minimum 1,00 RSD“, što je tužena dužna priznati i trpeti, te je obavezana tužena da tužilji na osnovu sticanja bez osnova isplati 4.999,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 19.11.2010. godine pa do konačne isplate i obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka od 20.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti presude do konačne isplate, dok je odbijen zahtev tužene za naknadu troškova parničnog postupka. Stavom drugim izreke obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove žalbenog postupka od 15.800,00 dinara. Stavom trećim izreke odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse, pa je pa je na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je, kao korisnik kredita, sa tuženom bankom zaključila Ugovor o gotovinskom kreditu 19.11.2010. godine. U odredbi člana 1. predviđeno je da banka odobrava gotovinski kredit od 499.990,00 dinara, a u članu 4. da je korisnik saglasan i ovlašćuje Banku da prilikom odobravanja kredita jednokratno naplati troškove za obradu kreditnog zahteva u iznosu od 1,00% od vrednosti iznosa odobrenog kredita ili minimum 1,00 RSD. Ugovor o gotovinskom kreditu sadrži i Pregled bitnih elemenata otplate kredita od 19.11.2010. godine u kome se u tabeli 1. Podaci o kreditu pod tačkom 16. navodi ukupan iznos naknada i drugih troškova koje klijent treba da plati u toku odobravanja i realizacije ugovora o kreditu – u dinarima aps. iznos 4.999,00 dinara, a navedeno je i da je nominalna kamatna stopa – godišnja 17,95% i efektivna kamatna stopa – godišnja 20,07%.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev primenom članova 10, 17. stav 1, 20, 26, 1065. i 1066. ZOO nalazeći da je tužena tužilju upoznala sa svim elementima ugovora o gotovinskom kreditu, pa i odredbama koje se odnose na naplaćivanje naknada, s obzirom da sastavni deo ugovora čini Pregled bitnih elemenata otplate kredita, a sa sadržinom istog tužilja se upoznala pre zaključenja i potpisivanja samog ugovora imajući u vidu da je navedenu dokumentaciju svojeručno potpisala.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da je predmetna odredba ugovora o kreditu ništava u smislu člana 103. ZOO, budući da tužena nije dokazala da je tužilji predočeno pre zaključenja ugovora postojanje dodatnih obaveza koje prate ugovor o kreditu, što uključuje i obavezu plaćanja troškova obrade kredita, niti je opredeljena struktura tih troškova i njihov iznos, pri čemu nije utvrđeno da su stvarno i postojali, niti je dokazala da je Ponuda sa napred navedenim podacima koji bi obezbedili da klijent ni jednog trenutka ne bude u zabludi o kojim troškovima je reč, ikada dostavljena tužilji. S obzirom da je po navedenoj ništavoj odredbi ugovora plaćen predmetni iznos, to tužilja ima pravo na vraćanje datog po odredbama člana 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište drugostepenog suda zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila i zakon ne upućuju na nešto drugo i na ništavost se po članu 109. pazi po službenoj dužnosti.

Odredbom člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066. navedenog zakona).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenog ugovora o kreditu proizilazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova.

Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to: Odlukom o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite („Službeni glasnik RS“ broj 57/06 koja se primenjuje od 01.10.2006. godine) i koja je važila u vreme zaključenja predmetnog ugovora o kreditu od 19.11.2010. godine. Ovom Odlukom se propisuje jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito na osnovu kreditnih poslova, kao i bliži uslovi i način obaveštavanja klijenata banke (tačka 1. stav 1). Na osnovu odredaba tačke 5. ove Odluke može se zaključiti da ponuda banke koja se odnosi na kredite treba da jasno i nedvosmisleno sadrži sledeće podatke: podatke koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope (stav 1. pod 1) kao i podatke koji se ne uključuju u obračun efektivne kamatne stope (stav 1. pod 2). Navedeni podaci treba da budu utvrđeni i iskazani u ponudi tako da klijenta nijednog trenutka ne dovedu u zabludu što se tiče bilo kog elementa tih podataka (tačka 5. stav 2.) i dostavljeni klijentu na način propisan uputstvom iz tačke 11. ove odluke. (tačka 5. stav 3). Pored toga po odredbi tačke 7. stav 2. navedene Odluke, pri zaključivanju ugovora o kreditu banka uz ugovor uručuje klijentu jedan primerak plana otplate kredita, kao i pregled bitnih elemenata tog kredita koji sadrži podatke koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope, kao i one koji se ne uključuju u taj obračun. Podaci koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope su: iznos kredita, period otplate, nominalna kamatna stopa, efektivna kamatna stopa, ukupan iznos kamate koja se plaća u toku korišćenja kredita, ukupan iznos drugih troškova koje klijent treba da plati u toku korišćenja kredita i iznos otplatne rate (tačka 7. stav 2. Odluke).

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, tužilja je kao korisnik kredita zaključila ugovor o kreditu sa tuženom dana 19.11.2010. godine i kao prilog ugovora uz tužbu je dostavljen i obrazac Pregleda bitnih elemenata otplate kredita od 19.11.2010. godine. Kako je u navedenom obrascu Pregleda bitnih elemenata otplate kredita, koji je uručen tužilji i koji je tužilja svojeručno potpisala, u tabeli 1. Podaci o kreditu pod tačkom 16. iskazana naknada od 4.999,00 dinara, kao podatak o ukupnom iznosu naknada i drugih troškova koje klijent treba da plati u toku odobravanja i realizacije utovora o kreditu, te da je u istom obrascu navedeno i da je nominalna kamatna stopa – godišnja 17,95% i efektivna kamatna stopa – godišnja 20,07%, to suprotno stanovištu drugostepenog suda, u konkretnom slučaju nije izostalo jasno i potpuno obaveštvanje korisnika kredita pre zaključenja ugovora u skladu sa Odlukom o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite („Službeni glasnik RS“ broj 57/06). Banka shodno navedenim zakonskim odredbama nije bila u obavezi da iskazuje strukturu ove naknade niti od čega se sastoji, odnosno da li je reč o stvarnim troškovima koji su realni i opravdani. Sledom navedenog, ugovorna odredba kojom se korisnik kredita saglasio da banka prilikom isplate kredita zadrži 1,00% od vrednosti iznosa odobrenog kredita na ime troškova obrade kredita, nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti uslovima i načinu obaveštavanja klijenata banke, pa kako predmetna odredba nije ništava, tužilja neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 104. i 214. ZOO, kako to pravilno zaključuje prvostepeni sud.

Kako je drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava odbio tužbeni zahtev, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP, preinačio drugostepenu odluku, odbio žalbu tužilje i potvrdio prvostepenu presudu.

Kako je povodom revizije tužene preinačena pobijana drugostepena presuda i odbijena žalba tužilje, to je drugostepena presuda preinačena i u pogledu odluke o troškovima, tako što je potvrđena i odluka o troškovima prvostepenog postupka i odbijen zahtev tužilje da se obaveže tužena da joj naknadi troškove žalbenog postupka.

Tužena je uspela u postupku po reviziji, pa joj, na osnovu članova 153, 154. i 163. stav 2. ZPP, pripadaju i opredeljeni troškovi ovog postupka, koji su dosuđeni u visini od 12.000,00 dinara i koji obuhvataju troškove za sastav revizije od strane advokata, na osnovu Tarifnog broja 16. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“, br. 121/12), dok trošak sudske takse nije priznat jer zahtev nije opredeljen u smislu člana 163. stav 2. ZPP.

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić